БЕОГРАД - У главном такмичерском делу 45.ФЕСТ-а, који је међународног карактера, ове године имали смо прилику да гледамо 15 остварења из 12 земаља. 

Ја сам дете ФЕСТ-а, зачето непланирано и стицајем околности. Уствари ја сам више Фестово копиле. Десило се, ето тако, да без нарочите намере гостујем већ други пут, и сваки пут се потрудим да из тога извучем све што могу и оно што немам. Као кад вас богати отац позове на породични ручак своје нове породице а ви му украдете парфем или свећњак, каже на почетку разговора Лука Бурсаћ, аутор филма "Афтерпарти" и добитник награде за најбољег дебитанта на ФЕСТ-у.

“Афтерпарти” отварају документарни снимци изградње Новог Београда, у којем данас живи главни јунак Маре, млади бармен у популарном клубу и глумац у покушају. На шта указујете контрастирајући оно и ово доба?

Аналогије су разне, она најдоминантнија се тиче наследја, оног што је “градјено” и оног што је сад. Као и једна врста одржавања утопијске излузије која је из ентузијазма метастазирала у нихилизам. Мени је то врло фасцинантно с обзиром на снажну младалачку енергију обе споменуте епохе, која није нестала већ просто первертирала. Желео сам да главни јунак не живи само “своје време” већ да се кроз њега осећа историјски контекст, желео сам да га сукобим са прошлошћу. Има ту још доста тога, али бих волео да публика без сугестије доживи то на свој начин. Интерпретације су и током контролних пројекција биле потпуно различите. Убеђен сам, рецимо, да монтажер и даље не зна чему одређене секвенце служе.

Мада се у многобројним сценама клабинга инсистира на добром проводу, приказујете једну у суштини невеселу стварност. Како бисте жанровски описали свој филм?

Јесте, у том инсистирању управо и лежи сва трагедија. За мене је овај филм друштвена сатира, а жанровски ипак чиста црнохуморна драма. Комичан је исто онолико колико је комично и наше окружење, дакле комично до бола.

Да ли сматрате да је “Афтерпарти” ангажовани филм, на начин на који су то својевремено били филмови црног таласа?

Трудим се да своје филмове упакујем у форму која ми највише одговара без нарочите жеље да будем ангажован или критичан. Поетика, уколико за њу има места, важнија ми је од памфлетирања. Водим сукоб сам са собом по том питању, а то је утицај факултета ког покушавам да се отарасим. Данас не постоје “дисиденти” јер ако имаш довољно новца можеш да радиш шта хоћеш, не постоји власт која ће ти забранити филм, дошло је друго време. Данас је дисидент онај који додје до дистрибуције, дисидент је свако ко направи филм, јер се то коси са здравим разумом, то је дисиденство у односу на себе самог и у одсуству институционалне препреке која би омогућила лажни друштвен значај.

Мислим да су филмови “црног таласа” пре свега били квалитетни филмови, а тек након тога ангажовани, то се заборавља. Уместо тога, потенцира се њихов политички контекст и ауторство, што код младих редитеља ствара потребу за јасно изградјеним ставом о себи, и својој политичности, и то пре него што науче да направе квалитетан кадар. То је све игра ега, јако дуго присутна у домаћем филму, и разлог због ког се сви позивају на “црни талас”. Као кад у средњој школи промашите писмени рад на тему Јесен у мојој улици, али на крају ипак негде провучете реченицу “јесен у мојој улици” па вам професорка опрости.

У складу с тим волео бих да кажем да је филм Кад будем мртав и бео за мене јако важан филм, а за Афтерпарти директна инспирација у неким деловима чак и визуелно.

                                                            
Кога сматрате кривим за мрак и испразност које приказујете у “Афтерпартију”?

Све више се трудим да такву ситуацију прихватим као неминовност живота. Вероватно смо сви подједнако криви, или нико није крив ако такву ситуацију сагледамо као један период који ће се конвертовати у нешто горе или боље. Као припадник генерације којом се филм бави, нисам себе поставио у улогу критичара, већ пре хроничара и посматрача.

Мислим да се сцене у филму ослањају на врло јасне референце у реалности па је он, без обзира на играну структуру, јако близак документарцу, а то је оно што је најопасније. Стварност Србије је толико апсурдна да постаје жанр или бар филм. Управо ова деформисана форма филма на микроплану представља наше деформисано друштво. Друштво које је примитивизам инкорпорирало и прихватило као национални менталитет, чија су највећа жртва - млади, и ја као индвидуа у тој групи. Простаклук, заглупљеност и мржња постају опште прихваћено стање ствари - од ког сви профитирају, медији са идејом да своју робу продају потрошачима или политичари са идејом да се продају гласачима. Примитивзам је свуда, има га и у нашој струци, на Фесту, увукао се у сваку пору живота, и чека да букне.
У таквом простору, у ком се они паметнији и критичнији повлаче у сафе зону лажног елитизма комуницирајући искључиво са себи сличнима, а они глупљи грабе све оно што им не припада ширећи се даље попут куге, места за љубав нема, а у таквој средини могућност рата је увек врло присутна. Дакле, не ради се о претенциозној и давно прежваканој критици културне политике, већ о нечему много битнијем - вапају младог човека да се спасе.

Ако сте у “Тмини” реферисали на стил Николаса Виндинга Рефна, о ком аутору сте размишљали радећи “Афтерпарти”?

Рани радови редитеља “новог Холивуда”. Дипломац, Поноћни каубој, Фингерс. Филм Реалитy италијанског редитеља Матеа Гаронеа је помогао у разумевању миљеа, Сатурдаy нигхт февер у третирању клупских сцена. Кад будем мртав и бео на нивоу апсурдности и тематски, понеки Содерберг. Разни фотографи, локални тв садржај, све то је допринело. У недостатку техничких средстава користили смо механичке зумове, углавном природно светло, статику. Хтели смо да 63. Блок, у ком смо снимали већину екстеријера, третирамо филмично, мање кроз натурализам али опет довољно реално. Осећа се та прљава граин естетика седамдесетих којој је допринео и посвећени рад сниматеља Душана Грубина.

Како доживљавате оцене да сте контроверзни редитељ?

Болно.

За улогу у “Тмини” Соња Ковачевић је добила награду за најбољу глумицу на 43. Фесту. Сада сте ангажовали такође младе глумце Радета Ћосића, Јану Милосављевић и Николу Шурбановића. Како бирате глумце?

Глумци бирају мене. У случају овог филма, Раде Ћосић ми је пришао са идејом о заједничкој сарадњи. Било ми је јако занимљиво да сарадјујем са неким ко је потпуно другачији тип личности од мене. Волим да експериментишем и да се играм. Волим глумце који се предају лику, методичаре који не приступају филмској улози као шљаци измедју две позоришне представе. Волим кад ми верују и кад су храбрији од мене. Јако ми је важно да откривам нове људе. Велики број глумаца из Србије ради хонорарне послове, конобарише, ради у продавницама сатова попут Јане Милосављевић или се бави физикалијом као Никола Шурбановић, медју њима има правих бисера који заслужују своју прилику. Не производе се глумци само на Факултету драмских уметности, има их по парковима, у фабрикама, по прозорима које перу, на зградама изнад нас, треба само бацити поглед.

Музика је свеприсутна у “Афтерпартију” – техно, поп, фолк… По којим критеријумима сте састављали тако разнородан скор?

Soundtrack jе радио Ахмед Хајдаровић ака Аки Специес, техно продуцент из Београда са којим сам сарадјивао и на “Тмини”. Архивска музика је такодје постала врло битан драматуршки елемент и она боји животе наших јунака како кроз лирикс тако и ритмички. Клуб је с друге стране постао нека врста музичког мелтинг пота. Желео сам да направим архетип балканске Дискотеке у којој се средом пушта техно, а у петак Гаги бенд наступа уживо, што је у суштини само прекопиран репертоар велике већине локалних мејнстрим клубова. Дакле, одсуство било какве идеје о музичком стилу и музички бућкуриш, који овде надам се добија неки концепт. Са оваквим стварима је било јако компликовано радити, јер одредјеним музичким ауторима није било јасно како су такве ствари уопште спојиве. На истом нивоу на ком је и Боби Бештићу, у почетку, био нејасан избор Лидије Вукићевић за његову филмску партнерку.

У каквим сте продукционим условима радили? Да ли сте могли да реализујете све што сте замислили?

У односу на своје студентске пројекте више, али за филм оваквог каркатера, ипак није било довољно новца. Радили смо са трећином буџета просечног српског филма. Организацијски смо постигли немогуће, али смо у својој наивности себи ипак допустили маштања о хонорарима које многи од нас и даље нису добили. Драго ми је да је филм успео да се сними без државне помоћи углавном из приватних фондова, чему је највише допринео Раде Ћосић. Кад смо добили новац и од Филмског центра за стимулацију постпродукције, могли смо мало да одахнемо.

Какав је план за “Афтерпарти” после Феста, да ли ћете га слати на стране фестивале, када ће ићи у биоскопе?

Филм је примљен на филмски фестивал Раинданце, али како нам је то тада свима звучало као сиромашна верзија фестивала Сунданце, одустали смо у нади да ће бити већих и важнијих, што се наравно није десило. После премијере на Фесту, филм креће у редовну биоскопску дистрибуцију широм земље.

O филму "Афтерпарти"

 „Афтерпарти“ потписује најмлађа ауторска екипа у последњих неколико година. Филм се на врло експлицитан начин бави животом младих људи у Београду.

И овај пут младост , таленат и ентузијазам одушевили су публику у Сава центру. „Афетрпарти“ је један од оних филмова који најављују неке нове трендове и нове приче у домаћем филму. Иако на први поглед само прича о клабингу и добром проводу у београдском ноћном зивоту, „Афтерпарти“ је много више од тога.

"Афтерпарти”, са обиљем питања која покреће, са специфичном и промишљеном естетизацијом, као и са увек добродошлим покушајем споја и измирења артхоусе природе и бриге за комуникативност и репертоарску судбину филма, представља речит и интригантан пример зрелог и вредног младог филма, а у исти мах бива и живописан и изразито кинестетичан искорак у односу на српску филмску понуду и пратећи јој контекст," тврди Зоран Јанковић, филмски критичар и уредник портала Филмског Центра Србије.

На прави начин ангажован “Афтерпарти” значајан је између осталог јер нам представља и потпуно нову генерацију глумаца.

На црвеном тепиху највећу пажњу привукли су глумци Раде Ћосић, Никола Шурбановић, Јана Милосављевић, Слободан Бештић и Драган Јовановиц, а пре свих Лидија Вукићевић, која није крила задовојство због повратка на филм и рада са младим надама српске кинематографије.

Премијеру филма подржали су и српски глумци Драган Вујић Вујке, Миљана Гавриловић, Андрија Милосевић, Бранка Пујић и многи други ...

Извор: ФЕСТ 2017

Жири за књижевну награду „Лаза Костић“ Салона књига у Новом Саду, одлучио је да ово признање добије роман „Кућа од соли“ Миомира Петровића, у издању београдске Лагуне.

БЕОГРАД - Истакнути модни дизајнер Звонко Марковић, незаустављиво осваја светску модну сцену, а сада је за његов рад стигло и престижно признање: награда Talents du luxe et de la creation.

БЕОГРАД - Студентско такмичење у решавању пословних проблема, „Ace the Case“ у организацији ревизорске куће КПМГ, које окупља најбоље студенте завршних година основних и мастер студија факултета у Србији, биће одржано од 1. до 3. марта у Београду.

БЕОГРАД - Награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело додељена је академику Љубомиру Симовићу.

БЕОГРАД - За најбоље мале креативце раписан је конкурс за учешће на Фестивалу дечјег стваралашва. 

БЕОГРАД - У оквиру зимске промотивне кампање, Туристичка организација Србије организује наградни фото конкурс „Србија - #SveStoVolim“.

БЕОГРАД - Удружење дистрофичара Златиборског округа Ужице расписало је конкурс за новинарске награде "Цвет једнакости".

БЕОГРАД – Најбољи дипломци Београдског универзитета за 2016. годину су Ана Арсенијевић, мастер Биолошког факулета и Никола Ристић, дипломац Факултета политичких наука.