Кућа Добрих Вести

Login

Првих годину дана планинарског стажа

Оцените овај чланак
(1 Глас)

RTanjdfdfdfdОдрасла сам са погледом на Динару. Журила у Далмацију сваког распуста, да јој се дивим и да је волим. После сам своје скровиште нашла на Фрушкој гори, а годишње одморе проводила на Тари и Руднику, сањала Голију, Стару планину, Златар...

 

И стално сам размишљала да би за мене најбоље било да се учланим у планинарско друштво, па да идем често на планине, а не да плачем сваки пут кад се враћам са годишњег. Сви остали се радују кад угледају Авалски торањ, а мене туга ухвати. Али, како то обично буде у животу, обавезе, изговори, стидљивост, недостатак самопоуздања, затрпаше жеље и дочеках неке озбиљне године без дана планинарског стажа.

 

Пре тачно годину дана, чврсто решена да испуним себи давнашњу жељу, одабрах ја своје планинарско друштво, и одох по чланску карту. И онда је све почело...

 

Показало се да сам безразложно страховала од свог неискуства и тога како ћу се снаћи, јер су туре прилагођене учесницима, односно, има оних шетачких, практично излетничких, које су доступне свакоме, преко средње тешких, па све до високогорских и највиших врхова света.

 

Кренете лагано и отпочетка, а онда је небо граница...само стрпљиво, оне нас увек чекају. Учлањењем у друштво постајете члан Планинарског савеза Србије и отворена су вам врата свих планинарских друштава у земљи.

 

За почетак вам не треба никаква посебна опрема, само добре ципеле, све остало ћете сазнати и научити постепено, на пешачењима, од водича и колега планинара. Тако сам и ја учила како се користе планинарски штапови, увидела који вид облачења је за мене најбољи, па у складу са тим набављала и опрему. Ако се одлучите за озбиљније планинарење, потребно је да имате ранац чији се каишеви везују око струка и на грудима, фиксирајући га, да вам не прави проблеме док се пењете, али и да вас заштити у случају пада. У почетку сам била невешта и самој себи деловала смотано, онако задихана мислила сам да нећу достићи 1500 метара надморске висине у наредних 5 година! Да не причам о стазама тек нешто ширим од стопала, испод којих се шири амбис чијим дном тече река. Запитала сам се пар пута шта ће мени све ово, зар баш морам туда, а онда сам после једва чекала да се вратим.

 

Радује ме када видим колики напредак сам постигла у односу на почетак планинарења, колико сам сигурнија на стази, издржљивија, спретнија. Када радите оно што волите, бићете у могућности да дате максимум од себе, а то долази природно и постепено, јер се ослобађа оно што је у вама одувек, само се негде сакрило. Почну да се бришу наслаге неких старих страхова и убеђења, која као да и нису била ваша и читава личност бљесне у неком новом светлу. А оно што постигнемо у једном сегменту свог живота, одразиће се и на друге.

                                                  Rudnikfdfdfdfdf

Смиреност и чврстина које сам доносила са планинарских викенда почеле су да се преносе на мој живот током недеље, када је у питању породица, посао, обавезе, одговорности.

 

Савладавала сам ситуације онако као и на стази, корак по корак, лагано, размишљајући не више од 3 корака унапред. Знате како...када се крене на успон и погледа ка врху планине, делује високо, далеко, тешко, скоро недостижно, па се запитате какве ли ће све препреке наићи на том путу...хоћу ли моћи? Буде мало страха, мало више узбуђења, сумње у себе, која постаје све мања и мања временом. Иде се лагано, уз помоћ и подршку водича, колега планинара, пријатеља, а о препреци размишљате тек када се пред њом нађете, нисте сами, па ће се свакако наћи решење. Кад сиђете, па поново погледате ка истом врху на коме сте стајали и уживали у погледу, делује вам питомије, присније, само немојте мислити да сте ви њега освојили, јер планина осваја вас. Тако сам ја остала безнадежно заљубљена у планине и мир који осећам када са врха упијам очима и душом пространство погледа и снагу гребена који ме држи на својим леђима.

 

Коначно сам разумела како то права љубав даје осећај слободе.

 

Кад кренем назад ту настану проблеми, нисам баш најбоља на низбрдицама још увек, али савладаћу некако и ту технику. Уосталом, тако сам мислила и да се на стени и камену нећу снаћи, а сада су ми такве стазе посебно драге... да ми не замери шума, која је увек била и остаће моје најмилије окружење.

 

Моје радовање планини је константа, али се знатно појача кад кренем да пакујем ранац вече уочи пута. Сад већ имам свој устаљени план и гледам да носим што мање ствари, то све дође са искуством. Да ми је неко причао да ћу у пет до 4 искакати из кревета сва орна, не бих веровала, јер радним данима онај мучени аларм враћам три пута на "одремај" - док не оџвони сасвим, а онда јурииииииш.

 

Сваку планину другачије осетим, свака је другачија, а имена која носе их савршено добро осликавају. Овчар је доброта, као кад вас је бака у детињству миловала, Каблар је сав поносан и доминантан, на први поглед груб, а кад се окрене од вас задовољно се смеши јер вас је нечем научио, Старица је пребогата знањем, древном шумом и необичним облицима, крије и прераст и језеро и пећину и понорницу, а са врха пружа поглед на град који изгледа као да ће сваког часа склизнути у понор - опомиње шта смо урадили природи. Ртањ је учитељ, мучитељ али учитељ, и то какав! Прво вас измучи до крајњих граница, а онда вас прими на своја снажна плећа и однесе до врха.

 

Уз све то, стичем нова пријатељства, упознајем дивне људе. Прави планинари су несебичне, добре, искрене душе, уосталом какви би и могли бити кад се оплемењују природом. Моја ћерка се више не брине кад кренем на планину, јер зна да сам међу својима. А надам се да ће и она ускоро кренути са мном. Не наговарам, не притискам, само се надам да ћу је подстаћи својим примером, њу и многе друге. Нарочито сам срећна када ме неко пита за савет како да крене, где да се учлани, какву опрему да набави...

                                                     Staricadfdfdfdfdf                                                                                   

Једноставно, нашла сам своје место под сунцем, на коме све има смисла, где време не постоји, само мир, снага и трајање - планина. Волим је више од књига, које су увек биле моја највећа страст, схватила сам то када сам угледала цитат Џона Мјура, оца америчких националних паркова: Један дан у планини вреди више од читаве полице књига. Како је мени рекао мој друг Раша: То су твоји људи, нашла си свој свет! Стварно, јесам.

Желим вам свима да нађете оно што ће вашу душу испуњавати у потпуности, а то мора да постоји. Имате ви времена за то, наћи ћете га, опстаће и кућа и укућани и послови, а ви посветите дан, ма за почетак и сат, само себи и ономе што вам греје душу и оздрављује тело. Запитајте се шта је оно чему се највише радујете и признајте себи шта желите, како себе видите, ту се крије лек за вашу душу и кључ за напредовање. Када то будете имали, и на осталим животним пољима биће лакше.

 

Кад сиђете, па поново погледате ка истом врху на коме сте стајали и уживали у погледу, делује вам питомије, присније, само немојте мислити да сте ви њега освојили, јер планина осваја вас. Тако сам ја остала безнадежно заљубљена у планине и мир који осећам када са врха упијам очима и душом пространство погледа и снагу гребена који ме држи на својим леђима. Коначно сам разумела како то права љубав даје осећај слободе.

 

Ведро вам било!

 

Аутор текста: Бранка Тарбук

 

Извор: Блоготрес/Кућа добрих вести


Последњи пут измењено субота, 27 март 2021 18:46

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија