Кућа Добрих Вести

Login

Грешка
  • JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 1808

Инспирација вс. мотивација

Оцените овај чланак
(9 гласова)

brajantrejsiiiiiБЕОГРАД - Инспирација и мотивација су појмови који се често мешају. Иако донекле слични, они ипак немају исто значење.


Речник Матице српске даје нам следећа појашњења: по дефиницији, инспирација је „Стање појачане интелектуалне, стваралачке, уметничке активности духа, надахнуће (обично уметничко), стваралачка замисао“, док је глагол мотивисати дефинисан као „Давати унутарњи, вољни подстрек, подстицај, стимуланс (некоме), подстаћи, подстицати, стимулисати (некога на нешто)“.


Већ се из ових дефиниција може уочити разлика између двају појмова – док се први односи на подстрек који спонтано долази изнутра, односно из саме човекове психе, други представља намерни, углавном вањски подстицај, утицај спољашњих фактора на одређену човекову активност.


Назив инспирација латинског је порекла и у његовом корену налази се речспиритус – живот, душа, дух. У сржи мотивације је мотив – повод, подстрек, разлог. Док је инспирација у великој мери апстрактан појам, очигледно везан за душевни, емотивни живот човека, мотивација је углавном заснована на нечем конкретном, понекад чак и видљивом и опипљивом. Ако мотивација може бити заснована на чистом интелекту, који уме да се одликује и хладноћом и прорачунатошћу, инспирација у себи има нешто потпуно другачије – идеју, машту, страст.


Онај ко је мотивисан ради нешто зато што је увидео да за то има ваљане разлоге, и зато што му је јасно да ће на тај начин постићи жељене циљеве – мотивисан студент вредно ће учити зато што има пред собом циљ да положи испит са високом оценом; јасно му је да су му добре оцене потребне за стипендију, и његова појачана активност мотивисана је тежњом ка остварењу поменутих циљева.

 


С друге стране, онај ко је једноставно инспирисан ради нешто зато што “мора” – на то као да га “терају” необјашњиве унутрашње силе и навируће идеје. Тако ће исти тај студент можда сатима занесено говорити пријатељу о делу неког писца, само зато што га је овај својим идејама подстакао на размишљање, надахнуо га да настави да их развија; под дејством инспирације, можда ће чак и написати нешто о датом књижевнику, иако му то за испит уопште није потребно.


Према речима др Вејна Дајера, “Инспирација је када добијете идеју и развијате је до неког исхода, а мотивација је када вас идеја обузме и носи вас тамо где треба да идете.”


Ако и поседујемо способност да управљамо мотивацијом, било својом, било туђом, за инспирацију важи обрнуто – она има моћ да управља нама. Човек који је мотивисан да устане рано како би обавио неки важан задатак лећи ће на време и потрудиће се да исто тако на време заспи, како би сутрадан био оран за постизање својих циљева. С друге стране, неко коме је инспирација потпуно незвана дошла у пола ноћи превртаће се будан по кревету јер му се у глави роје идеје за нову књигу или сликање уљем на платну. Мотиве можемо тражити, налазити, одбацивати; обрнуто, инспирација као да нешто слично чини са нама.

 

Да ли су инспирација и мотивација подједнако значајне за свакога? Може ли човек да живи и ствара без макар једне од њих?


Инспирација је пресудна ставка за сваког уметника – без ње нема ваљаног уметничког дела, и не постоји та мотивација која би могла да потпуно надомести недостатак унутрашњег надахнућа. Наравно, може се стварати и зато што то налажу неки спољни фактори, али свако ко се бави неком врстом уметности зна да дело настало без инспирације није оно право, да нема прави квалитет, делује вештачки, усиљено. Чини се да мотивација овде није главни покретач – можете сести и написати књигу или насликати право ремек-дело само зато што су вас на то „натерале“ идеје, а да притом будете потпуно свесни да од свог дела можда нећете добити ништа осим личне сатисфакције.


С друге стране, мотивација је важна за свакога, бавио се он уметношћу или са њом немао никаквих додирних тачака. Тешко да можемо рећи да је дебељушкасти лик из суседства нарочито инспирисан да устаје у рану зору и иде на трчање, да радница у фабрици текстила седи за машином за шивење зато што је за то надахнута, или да је ученик научио лекцију услед појачане инспирације. Очигледно је да су сви они имали известан мотив за обављање датих активности – уклањање сувишних килограма, месечну плату, добру оцену. Лишени сваке мотивације, вероватно не бисмо били у стању да обављамо ни основне животне активности – немотивисан човек је безвољан, раводушан, нема жељу да ујутру устане из кревета, а камоли да предузме неку озбиљнију акцију. Уосталом, сигурно сте и сами приметили како вам је лакше да урадите нешто када знате да вас за то очекује нека награда, или да ће вам резултат неког труда нарочито годити.


Без мотивације се очигледно не може, али је инспирација и више него добродошла. Шта је пресудно? За добре резултате било каквог подухвата, очигледно и једно и друго.


Ако је мотивација основни састојак, инспирација је ароматични зачин – ваљано мотивисани, умесићете торту; али ако сте притом и инспирисани, торта ће својим укусом опчинити све који је буду пробали.


Опет, могућ је и другачији начин посматрања: можемо бити инспирисани да нешто урадимо, али ако немамо ни трунку мотивације, сасвим је могуће да ће идеје остати само у нашој глави. Ако је инспирација покретачка снага, а мотивација вучна сила, јасно је да су за кретање потребне обе – без прве би било тешко кренути, а без друге исувише лако зауставити се на пола пута.


Шта је од наведеног лакше “призвати”?


Изгледа да је мотивација „питомија“, и могу нам је довести други, као што је на “сарадњу” можемо приволети и сами.


Дакле, мотивација није ствар судбине ни научне фантастике – ако нешто заиста желимо, и ако притом имамо пред собом јасно дефинисане циљеве, неће нам бити тешко да се мотивишемо за њихово остваривање. Са инспирацијом ствари стоје битно другачије.

 

Она је ћудљива и непредвидива; често долази сама, онда када јој се не надамо; понекад, пак, баш онда када нам је преко потребна, нема силе ни методе којом ћемо је дозвати. Инспирисати нас може књига, добар филм, песма на радију – али не зато што ми то желимо или тражимо. Некада давно, класични песници призивали су своје музе како би их надахнуле да напишу своја дела. Очигледно, инспирација је од давнина сматрана нечим готово надљудским, што превазилази границе човекове моћи и граничи се са магијом божанског.


У новије време све је више тзв. мотивационих говорника (Вејн Дајер, Ник Вујичић, Тони Робинс, Брајан Трејси, Абрахам Хикс, Ерик Томас, Лујза Хеј само су неки од њих). Поједини себе називају и инспирационим говорницима, уверени да својим речима људе могу не само мотивисати, већ и инспирисати.


Уколико вам је пажњу привукла фотографија из наслова, а погледали сте и овај клип, преостале детаље о семинару једног од тренутно највећих мотивационих говорника на пољу личног развоја можете погледати ОВДЕ.

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено уторак, 05 април 2016 21:55

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија