Кућа Добрих Вести

Login

Шта нам највише недостаје и шта ћемо прво урадити кад се вратимо у нормалан живот?

Оцените овај чланак
(1 Глас)

zivotradosttrtrtrtrtrtДок траје ванредно стање и ова епидемиолошка ситуација вероватно је свако ухватио себе да размишља шта му највише недостаје и шта ће прво урадити када се врати нормалан живот?

 

Ја сам себе ухватила да чезнем да загрлим чврсто, чврсто, своју мајку!А како ствари стоје, изгледа да једино, једино то још дуго нећу моћи. Она има 65 година, далеко је од мене на југу Србије а мера социјалног дистанцирања од старијих ће још дуго важити и биће последња мера која ће бити укинута. Ако уопште буде укинута – до проналаска вакцине!Загрљај ће нешто што ће свима дуго да нам фали.

 

Друга ствар коју сам пожелела је - да одем код фризера. Коса ми је израсла, праменови су почели да се губе, седе се стидљиво помаљају. Коса ми делује скроз неуредно. Ни драги није ништа бољи. Коса му је већ прешла преко ушију, о стомаку који се нешто, чини ми се проширио, да и не говорим.

 

Трећа ствар коју ћу да урадим је да од 100 евра које ћу добити од државе купим нови мобилни телефон. Додаћу нешто уштеђеног новца јер нисам трошила на превоз и скуп доручак на послу. Да, по први пут ћу себи да купим нормалан телефон. И ту нема дилеме. Последњих година добијала сам пословни телефон на употребу и сем оног првог телефона, сокоћала на расклапање који сам купила када су се тек мобилни телефони појавили, ја нисам купила СЕБИ телефон. Е сада, вала хоћу. Нисам могла да видим слике мојих најмилијих, нити видеа која су ми слали. У овој изолацији сам била ускраћена за тај емотивни угађај. То више нећу себи дозволити.

 

И четврта ствар, седим нешто на тераси и гледам ову моју избушену и стару бициклу и размишљам се да је поправим. Купићу нове гуме и све што јој треба да је закрпим и крећем да је возим. По кеју, по Ади, са маском или без. Баш ми фали природа. Трава, дрвеће, сунце. Видећу што се тиче понашања каква је препорука. Углавном бицикла и природа. То ми је план за лето. Мушкатле на тераси сам већ посадила. Украла сам и јоргован из заједничког дворишта испред стана.

 

Интересантно, дошла сам до закључка и шта је позадина свих ових мојих намера. Исконска жеља за социјалном блискошћу са најмилијима, побољшање физичког изгледа иза којег су можда психолошки разлози, затим жеља за материјалним трошењем, у фазону, нек иде живот, видиш како може за час да те.... и четврта ствар насушна потреба за боравком у природи. Кад размислите добро, вероватно и ваше жеље нису нешто много другачије од мојих. Можда ће једино неко хтети да проба неку укусну вечеру у неком ресторану, уместо да купи мобилни телефон, али то је углавном то.

 

Што се тиче хедонизма, још једне ствари се одричем. Иако сам уплатила цео аранжман, одлучила сам да не идем на море овог лета. Ићи ћу код мојих на село и на Златибор, на дедовину код драгог. Када сам чула како Италијани припремају своје плаже, обесхрабрила сам се. Три метра размака на плажи и плексиглас између сунцобрана и лежаљки. Ма дај!!! И наш угледни епидемиолог Предраг Кон каже да је променио мишљење. На почетку епидемије је тврдио да се може ићи на летовање у иностранство, али је сад рекао да то не препоручује. Ипак је, каже, најбоље, летовати у својој земљи, због могуће инфекције и доступности лечења. А ми, показало се, његове препоруке морамо да слушамо. Мада сам ја ипак одлуку донела самостално и после додатног информисања шта се планира у свету. Додатне здравствене контроле на границама, аеродромима, могуће мерење темптератуе. Довољно ми било да прочитам само наслов....

 

Е сад, са овом последњом реченицом дошли смо, чини ми се, до поенте, која се, додуше,  кроз цео овај текст провлачи. Иако се најављује враћање у нормалност, отварање занатских радњи, аутомобилских и вулканизерских, фризерских, па чак и угоситељских објеката и ресторана, нико нас не обавештава оно најважније – да ништа неће више бити као пре. А мени још пуно тога није јасно. Мада се трудим да се доста информишем. На пример, ја на послу радим са колегиницом која има 65 година и на 50 центиметара је од мене. Да ли ће морати да се одмакнем од ње, да ли ћу морати да носим маску и на послу?Да ли се уопште она враћа на посао. Не знам?! Јавни превоз. Да ли ћу и ту морати да користим маску?Да ли ће се поштовати размак у јавном превозу? Замислите поштовање размака у ГСП возилу током лета?Немогућа мисија.

 

А дужни су то да нам све то кажу!Нисмо мала деца, разумећемо све. Побогу, не штедите нас и не стављајте нас пред свршен чин, да се сналазимо сами и информишемо преко CNN i BBC како то ради сав нормалан свет. На питања у студијима званичници и лекари стидљиво одговарају: Вратићемо се у нормалан живот, али кажу,  зависи од тога шта подразумевамо под тим појмом.

 

Ако Беч даје овакво саопштење: Да би грађани држали размак од једног метра и у густо насељеним деловима града и тако смањили ризик од инфицирања корона вирусом, Град Беч је неколико улица отворио само за пешаке. Пешацима ће бити на располагању девет привремених „зона сусрета“ и 20 затворених улица. Привремене „зоне сусрета“ почињу у улици Ландштрасе, у Јозефштату, Оттакрингу и Верингу, а у току недеље ослободиће се још у Леополдштату, Маргаретену, Нојбау и Фаворитену. Посебно у густо насељеним подручјима где живи много људи, у близини нема паркова а тротоари су уски, важно је да улице буду отворене за људе. Тако се ствара простор за безбедно пешачење уз држање одстојања. Према тим критеријумима су улице и изабране, са посебно уским тротоарима, високим степеном насељености и недостатком паркова и зелених површина у директном окружењу. Уз то још 20 улица на којима је забрањен саобраћај биће отворене за пешаке.

 

Или америчка CNN преноси: Управа за саобраћај у Њујорку покренула је кампању за подизање јавне свести о ношењу маски за лице у јавном превозу, пренео је CNN. Кампања “Држите их прекривена” последица је наредбе гувернера Њујорка Ендрјуа Комоа којом се захтева од свих Њујорчана да носе маске за лице док се возе јавним превозом. Кампања подразумева дигиталну сигнализацију на више од 7.000 екрана у свим видовима јавног превоза.

 

Шта је онда проблем? Нисмо баш толико „незрело“ друштво.

 

Ја константно читам и читам. Да бих стекла исправне увиде. Да бих добро одлучила. Сада се распитујем о доброј вишекратној маски. Не бих да сваки дан трошим по једну која кошта 100 динара без ПДВ-а. Успела сам да ископам негде инфо да ће се тржиште маски стабилизовати у јуну. Купићу ону са филтером, нано маска или маска са активним угљем, како год. Ту ми предстоји још мало истраживања. Значи, из овога се да закључити ИСТИНА да наш живот неће бити исти као раније.

 

Још увек чак не знамо ни то да ли ће вирус нестати преко лета или не и да ли ће се појавити на јесен. Чини ми се да је ово друго, извесније.

 

Али, живот је такав да мора да тече даље. На нама је само да му дамо други смисао и ново значење. Ова затвореност и изолација дала нам је нове увиде: какав је наш однос са партнером, са децом, са пријатељима, родитељима. Како доживљавамо колеге, наш посао. Дошли смо до свесности да нешто морамо да променимо. Нико из овога неће изаћи непромењен. Неће то бити само придодати килограми. Наша ће свест потпуно другачије перципирати живот, слободу, природу. Ништа се више неће схватати здраво за готово.

 

Ужурбаност, јурњава, без способности да се буде сам са собом и својим мислима, то је за већину, иза нас. Верујем, успорићемо наш филм. На њему ће бити више пауза, и тачке и зареза. А иза тих пауза: љубав за себе, за друге. И љубав према овој нашој планети коју смо занемарили. Мислили смо да је разумемо, да смо је савладали, да је подређена нашим потребама. Е па није драги пријатељи. Схватили смо да је делимо са другима, да нисмо сами и нисмо централна, егоистична бића око којих се све врти. У заносу смо се хвалили вештачком интелегенцијом, биомедицином и летовима у космос. Ништа нам то сада није помогло. Освајали небеске висине и космичке празнине, а празнину у себи заборавили. Још више заборавили на наше претке и прапочетке – те мале микроорганизме од којих смо сами саздани, са којима кохабитирамо и који су нам живот дали кроз еволуцију која је трајала милијардама година. Заборавили смо да смо сви једно. И да је у јединству – суштина.

 

И за крај можда најбоља порука за вас од мене је преко ове песме у наставку:

 

 

Капи кише ми падају на главу

Капи кише ми стално падају на главу

и као момак чије су ноге предугачке за његов кревет

као да ништа не одговара

те...

капи кише ми падају на главу, стално падају

 

зато сам мало поразговарао са сунцем

и рекао сам да ми се на допада како обавља ствари, спава на послу

те...

капи кише ми падају на главу, стално падају

 

Али једну ствар знам

туга коју су ми послали ме неће поразити

неће протећи много времена док ми срећа не пође у сусрет

 

Капи кише ми стално падају на главу

али то не значи да ће ми се ускоро очи зацрвенети

плакање није за мене

јер...

никада нећу зауставити кишу ако се будем жалио

јер сам слободан и ништа ме не брине

 

неће протећи много времена док ми срећа не пође у сусрет

 

Капи кише ми стално падају на главу

али то не значи да ће ми се ускоро очи зацрвенети

плакање није за мене

јер...

никада нећу зауставити кишу ако се будем жалио

јер сам слободан и ништа ме не брине

 

 

Уживајте у животу драги моји, срећан Ускрс и читајте вашу Кућу добрих вести!

 

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено недеља, 19 април 2020 18:33
Маja Јованов

је рођена 1977. године. Она је новинар са вишегодишњим искуством у праћењу реалног сектора, процеса приватизације и тржишта капитала. Сарађивала је и писала за дневне листове и економске магазине. Активно пратила значајне економске форуме и скупове, како у Србији, тако и у иностранству. Данашња интересовања су јој усмерена на интернет и мултимедијални приступ информацијама.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија