Кућа Добрих Вести

Login

Млади Ром објавио свој први роман – са 12 година научио да чита и пише

Оцените овај чланак
(2 гласова)

metikamberhitДеветнаестогодишњи младић, Мети Камбери, Ром по националности објавио је свој први роман.

 

У њему прича о свом детињству, тешком и болном одрастању, покушају да преживи.

 

Био је просјак, живео је на улици и са дванаест година долази у дом за незбринуту децу, практично неписмен.

 

Својим трудом, интелегенцијом и талнетом, уз помоћ васпитача, описмењује се, вредно учи и на крају тог пута – напише књигу која је вредно узбудљиво и моћно дело.

 

Међутим они даље тешко живи, а ако желите да помогнете овом даровитом младићу посетите његов сајт ОВДЕ.

 

Шта се све може када си упоран и истрајан, када не познајеш границе и идеш у висине?

 

Како се постиже бити такав и кроз какве голготе и тешке услове живота треба да прођеш да би дошао до неких увида, спознања и то поделио са другима?

 

У наставку је одломак из романа и кратка биографија овог младића. Можда донесете неки закључак и сами:

“Шта сам ја све преживео од својих најранијих дана и показао да нема ограничења, да човек може све кад је гурнут у арену, принуђен да се бори. Да, снага под притиском, права снага наилази у великим тешкоћама и изазовима, то је толико пута доживело и добро осетило и моје тело и мој дух, мој ум. То значи померање сопствених граница, то значи развој и раст у сваком смислу. И заиста, видео сам људе који воде лагодан живот, оне који никако не могу постати бољи људи све док бораве у безбедној зони, све док је лако. Нека се не праве важни, нека не буду надмени, јер родили су се са тим што имају поред себе, нису сами зарадили.”

 

                                                      metikamberiiiii

 

Линк ка његовом сајту је ОВДЕ.

 

БИОГРАФИЈА

 

Захвалан сам што ми је дата шанса да имам могућност да свој живот посветим помагању другој деци којој је неопходна помоћ. То је моја мисија и циљ! Да тој деци будем као родитељ кога немају и педагог и васпитач који ће им помоћи као што су и мени помогли моји васпитачи. Волео бих ако могу да овом књигом подигнем свест и код других људи, да пробудим у њима оно људско и топло што верујем да сваки човек има, а то је емпатија према другим људским бићима. Мислим на саосећање ка напуштеној деци, недужним душама које нису имале прилике да се роде срећне, да имају родитеље, кућу, основне услове за живот. Писањем овог аутобиографског романа, који је сваком готовом страном приликом писања, брисао делове многобројних ожиљака које носим на души. Успео сам да помогнем себи, а надам се да ћу и другима.

 

Кроз своје лично искуство и сурово одрастање, које сам прихватио и схватио да није трагедија, већ само пут који ми је додељен, остварујем своју сврху и мисију на земљи, а то је духовно помагање деци. И не само напуштеној деци, него и оној срећној деци, помагао бих им да науче да цене оно што имају, и да, тек давањем другима могу осетити истинску срећу и задовољство. Зато и мислим да ће ми факултет омогућити да успоставим теоријска знања, и да ће ми помоћи да постанем школовани социјални радник. Практична знања која сам на својој кожи искусио у комбинацији са високом школом, учењем педагогије и психологије ће ми помоћи да надоградим себе и надам се да ћу моћи да постанем приближно добар као што су и моја Емилија и Милан Миленовић били. Страхови и несигурност су саставни део мог живота. И мојих снова. Сваким даном се трудим да побегнем од тога, али не бежањем, него надљуским напорима и огромним радом да то променим. То се једино може великом посвећеношћу и веровањем да ово не радим само због себе, него и због све друге деце која деле исту судбину као и ја. И не само због деце, већ и због свих других несрећних и неснађених људи, који су, као и ова деца, сами и напуштени у свом очају.

 

ЖИВЕО САМ У ХРАНИТЕЉСКИМ ПОРОДИЦАМА И У ВАСПИТНОМ ДОМУ

 

Када сам први пут дошао у дом, појавила се васпитачица Емилија Ђуровић. Она ме је узела под своје и научила ме да читам и пишем. Била ми је друга мајка. Она ми је помогла да прођем кроз све болове и недаће које сам проживео.

 

СА 12 ГОДИНА САМ НАУЧИО ДА ЧИТАМ И ПИШЕМ

 

Многи су ме обесхрабривали, али ме је моја друга мајка, васпитачица Емилија увек подржавала. У Дому је бучно па сам писао ноћу. Усред писања роамана “ГРАД БОЛИ” сам морао да изађем из Дома јер сам напунио 18 година.

 

СА 19 ГОДИНА НАПИСАО ПРВИ РОМАН

 

Тумарао сам са братом улицама, просио, па чак смо и крали. Социјални радници су нас узели од мајке и одвели у хранитељску породицу, а са 12 година сам прешао у Дом за незбринуту децу. Коцкао се, пио, био у бездану немаштине и лошег живота, али сам се некао изборио са својим демонима. Борим се сваким даном.

 

ПРОСИО САМ И ТУМАРАО УЛИЦАМА ДО 12 ГОДИНЕ

 

Мети је прве кораке начинио лутајући и просјачећи на нишким улицама, у хранитељску породицу одведен је као четворогодишњи дечак, а у Дом за децу без родитељског старања “Душко Радовић” примљен је у дванаестој години.

 

ДАЊУ САМ РАДИО НА ГРАЂЕВИНИ, НОЋУ САМ ПИСАО РОМАН

 

Потом сам на грађевини радио десет сати дневно, а ноћу писао. Жуљевитим рукама сам је писао и прокрварио док сам је написао. Књигу сам написао за осам месеци. Нисам одустао иако су ме спутавали углавном сви око мене. Рекао сам, ако ово не завршим, ја ћу да умрем. Не одустајем, јер имам визију, јер имам циљ.

 

Извор: Кућа добрих вести/Metikamberi.com


Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија