Кућа Добрих Вести

Login

Неучена фантастика

Оцените овај чланак
(1 Глас)

dobarzivottttttt“Имао сам једва пет година када су ми дали штап, парче црног хлеба црњег од мрака и грудвицу сира мању од мог детињег длана, умотане у цепани рукав дедине кошуље од грсница сејаних на најмањој њиви коју смо имали и послали ме да са вршњацима и некима једва коју годину старијима од нас, водимо овце да пасу неколико километара од наше куће, испод Големе главе, брда које смо звали планина.

 

У једанаестој години отац ме је повео у град, тамо негде где протиче Дунав, у који су се многи печалбари удавили, не познавајући реку и њене ћуди, и тако сам постао печалбар… најпре помоћни радник, за пола дневнице, а врло брзо и мајстор за све, мада ми је сечење цигала, најгоспоственији посао у целом том процесу, ишло најбоље од руке. У јесен смо настављали пут војвођанских поља, брали смо кукуруз на имањима сеоских газда, а зими смо трошили цркавицу што бисмо је лети и јесени зарадили, договарајући екипе за следећу сезону печалбарења. Онај ко је вредан, није морао да брине за “ангажман”. Сваки вођа екипа га је хтео. Лењи, неодговорни, забушанти, једном речју никакви, морали су да моле некога да их прими у своје редове. Често пристајући и за мању дневницу.

 

Кад ми је печалбарење дозлогрдило, и развлачење оне цркавице од Митровог до Ђурђевдана, дошао сам у град, купио коње и дрвена кола и почео да вадим шодер из Нишаве. И зими, на минус 20, и лети, на плус 30. Снег до колена, а ми разбијемо лед на реци, навучемо гумене чизме до препона, лопате у руке и… пунимо кола на која се хватају леденице.”

 

Особа рођена на негде током “златних осамдесетих”:

 

“Стар је човек па нећу да га вређам, али стварно говори глупости. Ко је још чуо за то да дете од пет година иде да нешто… било шта, ради? Чак и да је то истина, где су биле социјалне службе, како су уопште дозволили да деца остану код таквих родитеља? И ко је још чуо да се цигла сече, она се бре купује на стовариштима грађевинског материјала, ја сам рођен на дрвету па ћу да му поверујем, како да не!? Па и оно… вадио шодер усред зиме, на минус двадесет, јес, мало сутра. Само један дан да је ушао у тај лед на минус двадесет, завршио би у болници из које не би изашао месецима.”

 

Година 2020.

 

Особа рођена негде током “златних осамдесетих”:

 

“Мама ми је испод јелке, оне године када је за једну плату могла да се купи једна хемијска оловка или десет јаја ако одмах одеш у радњу, а само пет ако одеш послеподне, ставила свеску у коцке, са плавим корицама и мојој радости није било краја. Била је то једина нова свеска коју сам добио за тај разред, јер су све остале биле неке старе свеске које су се нашле по кући па је тата из њих исцепао све оне већ исписане странице.

 

А оне године кад су нас бомбардовали, цела зграда, и старо и младо, седели смо у дворишту и спавали у склоништу, а јели смо колаче, крофне и палачинке као никада до тада. Ја нисам ни знао да за доручак и вечеру може да се једе и нешто друго и чинило ми се да смо најбогатији на свету кад сваки дан можемо да једемо слаткише колко нам се оће.

 

Онда су бацили неке графитне бомбе и мој теча је са неким људима ишао испод тог далековода и скидали су ту паучину која се створила од тих бомби и они који су нам послали те бомбе су се чудили како смо тако брзо решили проблем са струјом јер су они хтели да немамо струју дуго, дуго. После су мој теча и сви ти људи који су махали гранама дрвећа по тој паучини умрли. Али захваљујући њима ми нисмо живели у мраку.

 

И после су дошли неки који су правили протесте на трговима и који су нам рекли да не плаћамо струју јер ће нам они, кад дођу на власт, опростити све дугове. И тата је ишао да баци у неко буре у којем је горела ватра све рачуне за струју. А кад су ови што су га убедили да то ради дошли на власт, морао је да диже кредит у страној банци коју су они довели тако што су прво уништили наше банке, да би изашао из дужничког ропства, тако је говорио док је псовао неког Зокија Прасета И Банета, његовог пајташа који му у ствари није био пајташ.”

 

Особа рођена на почетку миленијума:

 

“Дај ћале, молим те, исувише сам велики да би ми причао бајке. Свеска испод јелке, није него. Знајући те, смем да се закунем да би и бабу и свеску избацио кроз прозор, у пакету. Него, само се вадиш јер ми ниси купио возић на батерије оне године кад су Милошу његови купили онај најскупљи, а ја сам те молио само да буде возић, нема везе колико кругова шина има и колико има вагона.

 

А то, за те колаче... па шта вам је фалило, и ја бих сада јео палачинке сваке вечери, али мама неће да их прави, каже да смо се сви нагојили и да морамо да се хранимо дијетално. А само је мрзи, знам ја, да прави домаћи пекмез од шљива и шипка, које највише волим и чуо сам је једном кад је рекла да су јој се смучили ови делимано тигањи које не може да опере људски после палачинки печених у њима.

 

И није ми јасно, зашто су уопште морали да користе гране од дрвећа за те… графите, зар нисте могли да измислите нешто паметније? Као и ти бурићи за рачуне за струју… па то ми личи на паљење вештица, учили смо нешто, појма немам да ли из историје или из географије, али углавном вештице су биле на ломачи, тога се сећам. Једино не схватам да смо ми, као, имали своје банке. Одакле уопште нама паре када смо сиромашна држава, па да сад као ми имамо своје банке… друго су ове стране, то су банке из богатих земаља и они имају своје паре, дај молим те… не могу више да служам непоуздане информације…”

 

Година 2050.

 

Особа рођена на почетку миленијума:

 

“ Док сам ја одрастао, реке су биле плаве, море је било слано… добро, било је једно које није било толико слано, али су се и тамо купали неки људи, иако се звало Црно море. На небу је било пуно птица, од којих су неке биле селице, И милина је била, кад одем на село… знаш, то је оно где је рођен мој деда па је после много година одлучио да се врати тамо и почне да сади шљиве… е, тамо су се пред зиму сакупљале ласте, далеководи су били препуни ласта које су чекале друге ласте и за то време обучавале су младе ласте како се лети када је дугачак пут. И када би се све ласте из нашег краја сакупиле на далеководу изнад наше куће, кретале су све заједно, негде на југ, у топлије крајеве, да би се вратиле кад прође наша зима. А кад је била зима, онда је падао снег, по читавих пола метра нападао би снег, а мени је тата причао да је у време када је он био мали као ја тада, снег био изнад његове главе па је деда морао лопатом да га разбацује у страну, како би он могао да изађе из дворишта. А на улицама су биле машине које су разгртале снег, како би аутобуси и кола могли да се крећу.

 

Имао сам другаре у улици и у школи и заједно смо играли фудбал понекад, кад би нам досадиле игрице на компјутеру, а тата ми је говорио, замисли, да су они играли фудбал сваки дан јер нису ни знали шта је то компјутер и да су родитељи имали проблеме да натерају децу да уђу у кућу.

 

Ја сам много волео да идем код баке и ишао сам сам јер је становала три куће од нас и обожавао сам кад ме бака загрли и ја се сакријем у њеном наручју и пожелим да никада не изађем из њега јер ми је у том загрљају било таааааако мирисно и топло. Грлили су ме и мама и тата и друга бака и татин тата и неки рођаци и пријатељи, када би ми честитали рођендан, одличан успех у школи и Нову годину, али су сви ти њихови загрљају били некако другачији и мање топли и мирисни од њеног загрљаја.”

 

Особа рођена 2025.

 

“И ти, Родитељу А, стварно мислиш да сам ја сисао… лизалицу па ћу ти поверовати док сејеш те своје небулозе? Плаве реке, слана мора, птице које лете… свашта! Ви мора да сте били далтонисти кад су успели да вас убеде у све то. Реке су сиве, упамти, мора имају укус шећерне трске, а по небу лете само суперсонични авиони генерације 2040.

 

А тоооо... то, играње на улици, фудбал са другарима, голићи, снег до колена и до дединог струка, па те лопате и грталице… па добро, можда је онај твој мождани удар био и јачи него што нам је Доктор Тргонек Компјутерски написао на монитору.

 

Једино ме брине та прича о загрљајима, молим те не причај је никада више, чуће те моја деца па ће им, не дао бог, пасти на ум да траже загрљаје. Знаш ли бре ти колико је опасно грлити се са људима, ја ни рођену жену нисам загрлио онда када су… формирана наша деца, камо ли да сада глим њих, пу-пу, сачувај ме и саклони. Господе, куд ли иде овај свет, само ми то није јасно. Види молим те, загрљаји...трице и кучине...”

 

 

Извор: Кућа добрих вести


Негослава Станојевић

Негослава Станојевић, дипломирани економиста, новинарством се бави од 1983. године. Најдужи део радног века провела је пратећи бурна дешавања у нишкој и српској привреди, нажалост више везана за њено уништавање, радничке штрајкове и, коначно, њено свођење на ово што имамо данас.
Доживела је, тако, да јој се предмет рада готово укине. И решење за сврабеж прстију навиклих на свакодневно писање нашла је у вођењу два своја блога.

Онда је открила ,,Кућу добрих вести", медиј чију мисију види као онај зрачак из тунела који новинарству може да врати пољуљани углед, а читаоцима изгубљени оптимизам. Највише воли да пише приче о неким успешним, вредним, паметним и предузимљивим људима, који нас уверавају да није све тако црно и да има наде...

Аутор је збирке приповедака на заплањском дијалекту- "Јоште чекам тај реч да ми рекне".

 

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија