Logo
Одштампајте ову страницу

Како су словени изашли са маргине историје?

Оцените овај чланак
(2 гласова)

slovenidfdfdfdf4454545Још од средине 6. века, њихове хорде плаве север. Чини се да је реч о још једној од варварских најезди које су дошле на обод римског света – потиснута Хунима, са истока стиже људска бујица – уједињена без државе, “неисторијска” маса Авара и Словена. Но, пред њима је непремостива препрека – Дунав и снажно утврђена византијска граница.

 

Како су Словени уопште изашли на историјску сцену и за разлику од других варвара, тако масовно продрли и задржали се трајно у самом средишту Средоземља?

 

Главни разлог лежи у томе што мало ко у то доба у Словенима види велику претњу и једва да ико може да претпостави какве ће бити последице њиховог доласка. Притом, Балкан још увек представља једну од главних позорница европске историје, као што је био током читавог претходног миленијума док су на њему расле грчка, хеленистичка, а потом и делом римска цивилизација.

 

У ово доба, крајем 6. и почетком 7. века, Западно Римско царство се одавно распало на готска и франачка краљевства, али на Истоку је ојачана Византија којој је Јустинијан пола века раније повратио и бројне поседе на Западу. Јустинијан је ојачао и систем утврда уз Дунав, древни римски Лимес, који штити Византију од навале варвара као што су Словени и судбине која је претходно задесила Рим.

 

Све очи су стога упрте на исток, на последњи антички рат, сукоб Византије са Персијом. У престоници, Цариграду, највећем граду Европе, воде се христолошке и политичке борбе. На Словене мало ко заиста обраћа пажњу.

 

О томе сведоче и тадашње белешке о Словенима које су у историјским изворима сасвим спорадичне. Често тако бива са хроникама да се, оптерећене свакодневном политиком, само узгредно осврћу на оно што ће потом бити главни историјски процеси. На пример, арапски хроничари ће пола миленијума касније једва забележити да су у Леванту почели крсташки ратови, мада се њихове последице протежу све до данас.

 

Историја за Византију, међутим, заиста креће другим током по доласку Словена на Балкан. ”Од великих спољнополитичких догађаја рановизантијског доба ниједан није имао ни приближно толики значај за Византијско царство као продирање Словена на Балкан”, пише славни Григорије Острогорски (1902-1976), један од оснивача византологије у Србији и један од глобално најутицајнијих византолога претходног века.

 

Редак међу савременицима који је на овај начин свестан значаја најезде Словена је нико други до византијски цар, Јустинијанов наследник, шездесетогодишњи император августус цезар Флавије Маврикије Тиберије. Усамљен у томе што у доласку Словена види највећу претњу епохе, Маврикије је Азију привремено умирио без рата и онда је на граници на Дунаву 592. године повео рат са Аварима и Словенима који ће трајати десет година.

 

Чини се да ће то бити довољно и да Словени никада неће ни ући у историју, односно да ће остати на маргинама византијских хроника. У међувремену, један испад у Валахију окончава се војним успехом за Маврикија – словенска племена доживљавају тежак пораз, али вести о томе не изазивају узбуђење у Цариграду.

 

И онда се 602. године догађа невероватан преокрет. Због захтева да гоне Словене и презиме са друге стране Лимеса, дунавске легије подижу побуну против Маврикија и обарају цара. Након што их у томе подржи Цариград, на његово место долази Фока који ће владати све док га деценију касније не буде оборио Ираклије који ће постати један од најзначајнијих византијских царева.

 

Но, Фока, уздигнут војничком самовољом и ставом да су Словени само Маврикијева брига, одлучује да сасвим напусти границу на Лимесу. По први пут за хиљаду година, Фока оставља границу на Дунаву небрањену читаву једну деценију. И управо, у том ће периоду, силна маса Словена прећи реку и као лавина населити читав Балкан.

 

Словенска племена заузимају богата подручја, пљачкају насеља и уништавају римске градове. Грчко и римско ће се становништво сасвим повући у приобаље, у утврђене градове и на острва. Тако, пуних неколико деценија, Авари и Словени харају Балканом, опседају Солун, а потом и сам Цариград. Балкан стога добија и ново име – Склавинија.

 

Међу пристиглим јужнословенским племенима, како ће касније забележити Константин Порфирогенит, налазе се и племена Срба и Хрвата. Но, она долазе нешто касније, независно од бујице коју предводе Авари. Ово се збива у доба цара Ираклија са којим Срби, у шта готово нема сумње, ступају у савезнички однос. Иначе, Ираклије ће обновити границу, умирити словенска племена, па чак одбити и више опсада, али Балкан ће трајно променити свој лик.

 

”Сви остали варварски упади које је Царство тада доживело имали су пролазан карактер. Словени су, напротив, остали на Балкану за сва времена и постали један од најважнијих фактора византијске историје”, наводи Острогорски у ”Историји Византије”. Њихов долазак, што је важно рећи, није само окончао античку епоху, него је и продужио живот саме Византије. Ново становништво представљаће биолошку базу будућег царства.

 

Но, све до њиховог покрштавања у наредним вековима, Словени на Балкану чине нову, налик на клин, непремостиву паганску баријеру између хришћанског Истока и хришћанског Запада. Она је и религиозна и културна и језичка, јер означава и крај доминације латинског језика у Ервопи. Често се каже како су Јужни Словени на Балкану на размеђу, граници Истока и Запада, али се заборавља да су ову границу делимично – сами направили.

 

 

Извор: Наука кроз приче


Кућа добрих вести

Најновије од Кућа добрих вести

Сродни чланци

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015