Предавач на трибини је др Сеид Халиловић, члан Савета оснивача Центра за религијске науке „Ком”.

Циклус трибина „Ислам и Запад – филозофија и социологија” конципиран је с циљем да се одреде кључна теоријска питања у контексту филозофских и научних односа муслиманских друштава и савременог Запада и да се, у складу с тим, прати ток будућих сазнајних изазова и криза. Интелектуална баштина муслимана вековима се развијала у бриљантним формама свог историјског и цивилизацијског хоризонта, али њен когнитивни ауторитет занемарен је и дискредитован након што је модерна наука представљена као доминантно и ексклузивно сазнање у свим званичним центрима учености и образовања у свету и у муслиманским друштвима.

На петој трибини у оквиру споменутог циклуса, с називом „Исламска филозофија и Витгенштајнове језичке игре – критика односа културе и науке”, предмет критичке анализе биће Витгенштајнов изванредан филозофски допринос језичком обрту у савременој филозофији. Идеје које је Витгенштајн најпре изложио у свом делу Логичко-филозофски трактат, објављеном 1921. године, одредиле су основни став логичких позитивиста о томе да само наука може да пружи поуздано сазнање и да је потребно да из науке и обичног језика елиминишемо све бесмислице, то јест метафизичке исказе. Према њиховом мишљењу, нужно је да имамо један језик који ће бити очишћен од метафизичких и осталих ненаучних псеудоисказа. За разлику од Трактата, Витгенштајн у свом каснијем делу “Филозофска истраживања”, које је постхумно објављено 1953. године, прихвата мноштво језичких игара и, одустајући од идеје да логику нашег језика учини прецизнијом, истиче да ваљане и смислене исказе садрже различите форме живота и игре, укључујући и ненаучне стадијуме као што су мит, поезија, метафизика и религија. Витгенштајн је очигледно увидео фундаменталне слабости и недостатке позитивистичког приступа науци, у условима када су рационални и религијски погледи још раније изгубили на Западу сав сазнајни кредибилитет. У складу с његовим језичким обртом, у новијим круговима аналитичке филозофије и филозофије науке много озбиљније се приступило анализи укупног система сазнања која се налазе би зван граница позитивистичке науке и постепено је постало очигледно да та сазнања заиста утичу на унутрашњу структуру наших научних судова. Све се јасније инсистирало на закључку да се наука, у својој унутрашњој структури, ослања на читав низ сазнања која смо сматрали ненаучнима према позитивистичкој дефиницији науке.

У складу с основним когнитивним усмерењима две различите дефиниције науке, на савременом Западу и у исламској филозофији, образложићемо следеће категорије односа између културе и науке.

Доминација културе у односу на науку. Чињеница да је наука суштински повезана са сазнањима која су у сенци позитивистичке дефиниције науке сматрана ненаучним судовима, коначно је порушила уверење савремених западних филозофа да наука има самосталну структуру и да просветљује истину. У случају односа између науке и културе, према новој дефиницији, наука не може имати никакву самосталност изван културе. Наука је нужно део културе и, штавише, природа и метода науке директно зависе од ње. А то значи да култура увек оставља кључни траг у методи и унутрашњој структури науке.

Обухватност науке у односу на културу. Другачија анализа односа између науке и културе темељи се на рационалном и класичном религијском приступу дефинисању науке у исламској филозофији. Овде се прихвата да, осим осетног искуства, кредибилни извори сазнања јесу такође разум, мистичка интуиција и религијско откровење. Према томе, научно сазнање нећемо редуковати у оквире проверљивих судова, него ће нам наука дати моћ да истражујемо и просуђујемо о свим, чак и непроверљивим, слојевима сазнања који су нужно присутни у стадијуму културе. Јасније казано, научно може бити све оно што изнесемо у својим анализама и судовима о истинитости и исправности, односно о неистинитости и неисправности, одређених вредности, жеља, емоција, склоности или општих погледа на свет и човека. Закључак гласи да у овом сазнајном стадијуму научним сазнањем вреднујемо све сегменте културе, под свим могућним околностима.

Предавач:

Сеид Халиловић (Пријепоље, 1980), члан је Савета оснивача Центра за религијске науке „Ком” у Београду. Дипломирао, магистрирао (тема: Мула Садра Ширази и персонално јединство егзистенције) и докторирао (тема: Хијерархија универзума код Ибн Арабија и Јакоба Бемеа) на Универзитету у иранском граду Кому. У току боравка у Кому, у периоду од 1993. до краја 2011, учествовао је на дугогодишњим традиционалним семинарима арапске морфологије, синтаксе и реторике, исламске јуриспруденције и методологије јуриспруденције, као и исламске филозофије и теоријског суфизма. Био је члан академског већа Међународног универзитета ал Мустафа и продекан на Факултету за студије о религијама и исламским правцима тог универзитета до краја 2011. На Универзитету ал Мустафа држао је предавања из области исламске теоријске мистике, реформистичког и савременог муслиманског мишљења, као и компаративне филозофије и савремене западне филозофије. Члан је уредништва научног часописа за религијске науке Ком. Објавио је многобројне научне радове из области исламске филозофије, савремене муслиманске мисли и теоријског суфизма у домаћим и међународним часописима.

Важније књиге: „Токови исламске мисли у XX веку“ (Београд, 2021), „Свето и савремено: огледи о политичкој филозофији и реформистичкој мисли у исламу“ (Београд, 2016), „Кратка историја исламске филозофије“ (коаутор, Београд, 2015, друго издање), „Наука и филозофија“ (превод с персијског језика, аутор Хамид Парсанија, Београд, 2012).

Извор: Кућа добрих вести