Кућа Добрих Вести

Login

Филаж – jедини штампани филмски часопис у земљи

Оцените овај чланак
(4 гласова)

filazefilmБЕОГРАД - На једном од најпосећенијих сајтова у земљи, недавно се могао прочитати чланак о филму „Хобит: Шмаугова пустошења“. Новинари који су га написали нису одвојили ни два минута времена да погледају трејлер.

Да јесу, никако не би могли назвати прелепу вилу Тауријел припадницом патуљачке расе. У нормалним околностима, прочитали би и Толкинове романе још док су били деца, па би схватили да се ни џиновски паукови не могу сматрати вероватним прецима чувене Шелобе.

Тако се данас пише о филму – без знања, љубави и посвећености. Жао ми је што Шмауг не постоји. Сакупио бих све примерке текста дотичних новинара, што у штампаном, што у хардверском облику, узјахао звер из Средње земље и одушевљен „Игром престола“ узвикнуо: дракарис!

Некад и сад

У Југославији су све републике ималe по један, а често и више, пажљиво осмишљених филмских часописа. Многи од њих су толико вредни да се читају и данас, а појединим није сметало ни то што су уређивани у мањим градовима (култни сарајевски „Синеаст“, на пример).

Уколико изузмемо часопис „Ју филм данас“, који је попримио облик периодичне монографије, нишки часопис „Филаж“ једини пркоси филмски необразованим штампаним медијима у Србији. У време када представници дистрибутера за односе с јавношћу са уредницима уговоре позитивну критику филма, пре него што га је критичар сведен на пародију и погледао, „Филаж“ је кренуо путем којим више нико не корача.

Срђан Савић, главни и одговорни уредник, очекивао је да ће „Филаж“ излазити четири пута годишње, али се, због недостатака новца, по неколико бројева штампа у оквиру истих корица. Бројеви седам, осам и девет још увек су актуелни, иако су изашли пре више од годину дана. У томе је лепота „Филажа“ – не застарева тако лако.

На корак од савршенства

На више од 180 страна „Филаж“ обрађује теорију филма, скреће пажњу на неке од наших значајних, преминулих стваралаца, преноси дешавања са европских фестивала, округлог стола Филмских сусрета у Нишу, публикује неизмерно вредне интервјуе са најпознатијим ауторима уметничког филма и приказе награђиваних филмова са биоскопског репертоара.

У последњем троброју нема текстова о високобуџетним холивудским, нити другим актуелним комерцијалним филмовима, што је једна од мана. Када би „Филаж“ излазио чешће, то би му се могло и опростити, али с обзиром на то да излази једном годишње неопходно је писати и о таквим филмовима, истицати зашто су лоши (ако јесу), и позабавити се разлозима њихове популарности.

Поред тога, чланак „Дани немог филма у Порденонеу 2011“ више приличи дневној штампи какву прижељкујемо, него часопису који се чува, док се темат „Глумци у филмским часописима“ готово уопште није позабавио глумцима колико стањем филмских часописа у региону. Део проблема, што није кривица редакције (Срћан Савић, Дејан Огњановић, Дејан Дабић, Милорад Јанчић), лежи и у томе што се поједини филмови о којима се пише готово нигде не могу пронаћи и погледати.

Савић је, што је очигледно, часопис скројио по мери пробране публике – оне која је одрастала на сада заборављеним филмским вредностима и оправданим уметничким ауторитетима. „Филаж“ је због тога нешто најбоље што се десило овој земљи, али би идеална ситуација била када би био приступачнији.

Мора се писати о филму... на приступачнији начин

На пример, можете се истински дивити ауторима интелигентним и способним да једну реченицу напишу у дужини пасуса, али се истовремено поставља питање колико ли је младих читалаца одустало од часописа баш због тога. На представљању филмских часописа у региону, одржаном на последњем сајму књига у Београду, истакнуто је како стручним текстовима о филму недостају млади читоаци, док се, очигледно, није направио никакав напор да се такви читаоци разумеју и да им се изађе у сусрет.

Колико интелигентна, академска филмска елита у овој земљи жели опште признање и армију читалаца, толико ужива у томе што спада у ред малобројних који знају много тога о филму што други не знају или не разумеју. Глорификујући свој аутсајдерски статус, они пишу текстове приступачне искључиво свом малом, затвореном кругу људи и самозадовољно у томе уживају, бар до наредне критике тобоже неизаинтересованих генерација младих.

Стручно писање о филму понекад делује као последица страха да се неће схватити озбиљно ако буде једноставније, а то није само проблем „Филажа“ већ и филмолошке конвенције. Пише се као да ће се појавити стара вештица с почетка филмског стваралаштва, када је филму ускраћиван епитет уметности да би се охоло сматрао вашарском атракцијом. Али, ако се нешто може написати једноставнијим стилом, а да се притом не изгубе аргументи, зашто га компликовати? Ако чланак Ане Ивановић „Третман еротике у филмовима Рубена Мамулијана“ може да буде и вредан и лако читљив, зашто то не би могао да буде и чланак „Историја као (ипак) учитељица живота“ Северина М. Франића?

Текст о филму који славу и снагу тражи у намерно компликованом речнику и стилу, није више од свођења визуелне уметности филма на књижевност којој не припада. То је разметање егом уместо суштином и аргументом, када постаје нејасно жели ли аутор текста да се представи као познавалац филма или филозоф који робује стилу испред тастатуре. Наравно, колико су филмолози и критичари познаваоци филма толико су и писци, па се поставља питање зашто да не буду и једно и друго? Могли би бити, али или неће, или нису свесни да претерују до штампане реченице коју само геније може прочитати до краја а да не изгуби нит приче. И то је у реду, али онда би се требало помирити с тим да вапај за младима и свеприсутном филмском културом никада неће бити више од јаловог запомагања.

Бољи и паметнији од било чега другог

Да се сада државни службеници, запослени на одсеку за културу (а и шире), не би обрадовали што не дају ни динара за пројекте какав је „Филаж“, сваки љубитељ кинематографије сложиће се да је и просечан чланак овог магазина бољи и паметнији од било чега другог на тему филма у овој земљи. Интервјуи са Ивом Боасеом, Милчом Манчевским и Белом Таром, најбољи су доказ за то.

Ниш би безрезервно требало да буде поносан. „Филаж“ је озбиљан, захтеван и интелигентан чувар минулих и савремених тенденција филмског стваралаштва, који мора схватити да само од њега зависи филмска писменост и будућност у овој земљи. Он је доказ да на овим меридијанима још увек има филмских зналаца, који и имају шта да кажу и напишу, па док тетоши историју филма и независно стваралаштво не сме игнорисати све трендове.

Савић је са члановима малобројне редакције оживео заборављену филмску издавачку традицију у Србији и заслужује велики аплауз. Да у земљи постоји још филмских часописа, „негативне“ критике у овом чланку биле би чиста бласфемија. Овако, оне су само одраз жеље да „Филаж“ постане свеприсутан, познат, приступачан и цењен колико то заслужује, али и мора бити.

                                                                                                                                        Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено петак, 27 децембар 2013 11:00
Љубисав Панић

ЉУБИСАВ ПАНИЋ  je рођен 1983. године у Лозници. Дипломирао је археологију на Филозофском факултету у Београду. Члан је редакције и новинар магазина Лице улице, где пише текстове о филму, друштвеним и еколошким проблемима. Филмске критике пише за сајт Попбокс, а као филмски критичар и критичар научнопопуларне литературе радио је за магазин Yellow Cab. Његова примарна интересовања везана су за области филма и науке.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија