Да ли је вода заиста тако чудесна?

Ако је вода збир два атома водоника и једног атома кисеоника, можете се запитати колико заиста нешто тако једноставно може бити чудесно. Бол нам поручује да су чињенице много занимљивије и лепше од погрешних теза каква је, на пример, да вода може да памти, што често истичу хомеопате. Узмимо неколико података из „Биографије воде“ да би се у то и уверили.

Да ли сте се икад запитали зашто лед тако пркосно одбија да потоне у води за разлику од других чврстих тела? „Лед има више заробљеног кисеоника што га чини лакшим од воде“ – погрешан је одговор многих, јер нас чула варају. Лед не тоне зато што има више кисеоника, већ зато што вода на неколико степени изнад нуле има већу густину од леда, упркос томе што је у течном стању. Ако овоме додамо податак да вода може бити у својеврсном течном стању и на температурама испод тачке смрзавања, или истакнемо како се Средоземно море у прошлости претворило у пустињу, само да би било поново обновљено, када је у једном тренутку попустила брана на Гибралтарском мореузу, јасно је да је Бол у праву.

Вредност у целини побеђује проблеме појединих поглавља

„Биографија воде“ није скројена само од таквих, занимљивих података и приступа теми веома озбиљно. Подељена је на четири целине и има једанаест поглавља о настанку воде и њеној распрострањености у космосу, појави на планети земљи, циклусима кроз које пролази у природи, географским подацима, хемијским и физичким карактеристикама, еколошкој важности, лошим научним заукључцима и вредновању воде као ресурса.

Иако се Бол веома потрудио да оправда наслов књиге и напише све што би требало рећи о води, он често нуди и више него што је неопходно и удаљава се од теме. Текст је, истина, разумљив свима, али није обавезно привлачан и приступачан. Писац, с времена на време, детаљише чак и у школском маниру што, нажалост, књигу не чини ни академском ни једноставном, па „Биографија воде“ понекад изгледа као уџбеник у ком би се током спремања испита многе реченице могле прескочити. На пример, описује се какве су то меандрирајуће а какве разуђене реке, објашњава порекло појмова од грчких речи и посвећује пажња опште познатим стварима, као што је објашњење да су реке економска жила куцавица бројних прошлих и садашњих култура. У томе нема ничег лошег, али се брзо намеће питање коме је књига заиста намењена.

„Биографија воде“ је и те како способна да нас увери како је вода фантастична и вредна појава, али поједина њена поглавља биће занимљивија студентима и дипломцима факултета (иако они вероватно већ знају већину ствари којим се Бол позабавио) уместо научнопопуларном читаоцу, ком се првенствено обраћа.

Болова књига се због тога мора посматрати као специфична монографија, подређивати индивидуалном укусу и делити на поглавља која ће сваком понаособ бити посебно битна или драга, док јој се вредност у целини, упркос проблематичном концепту, не може порећи.

Извор: Кућа добрих вести