Кућа Добрих Вести

Login

Мексички обичаји

Оцените овај чланак
(4 гласова)

meksikoБЕОГРАД - У Београду је данас у оквиру прославе Дана мртвих, који и ове године организује Амбасада Мексика у Србији приказан филм “Испод вулкана”, славног америчког режисера Џона Хјустона (1906-1987).

 

 Пројекција филма који је у оквиру пратећег програма прославе Дана мртих, организована у сарадњи са Југословенском кинотеком, организована је данас у згради Кинотеке (Косовска 11).


У питању је филм из 1984. настао на основу романа истог наслова британског књижевника Малколма Ловрија (1909-1957). Филм у коме главне улоге имају Албер Фини и Жаклин Бисет, је имао две номинације за Оскара, за најбољег глумца у главној улози (Фини) и за најбољу музику (Алекс Норт).

meksiko1

 

Веран Ловријевом роману, Хјустон је представио причу о бившем британском конзулу у алкохолисаном стању у мексичком граду Куернавака, испод вулкана Попокатепетл и истаксиват, током Дана мртвих 1938.


Прослава Дана мртвих је почела у четвртак увече у Сали за изложбе Института Сервантес у Београду.


И ове године је простор у београдској Кнез Михаиловој улици декорисан у духу традиционалне мексичке прославе Дана мртвих. Олтар је посвећен великом мексичком писцу и мислиоцу Октавију Пасу (1914-1998), у оквиру обележавања стогодишњице његовог рођења.

 

meksiko2

 

Пас, песник, есејиста, културолог, дипломата и политички публициста, био је близак покретима марксизма, надреализма и егзистенцијализма. Године 1990. добио је Нобелову награду за књижевност.


Дан мртвих (Диа де лос Муертос), слави окупљање мртвих сродника са њиховом породицом, 1. и 2. новембра. Сваке године, за 1. (Сви Свети) и 2. новембар (Задушнице) породице широм Мексика се окупљају како би обновиле сећање на преминуле пријатеље и чланове породице.


Мексиканци 2. новембра на Дан мртвих, одлазе на гробље и својим вољеним умрлима доносе омиљену храну и алкохолна пића. Свеће су запаљене, древни тамјан копал гори, молитве и црквене песме за мртве су запеване, а затим се пиће и храна конзумира, па је атмосфера попут оне на пикнику. Неки чак доведу музичаре да свирају песме које су њихови вољени радо слушали.


Цвеће, посебно цемпасичил (индијска реч за посебну врсту невена) и свеће, који су постављени на гробовима, требало би да воде душе ка дому, својим вољенима. Отуда поред Дана мртвих овај фестивал у Мексику називају још и Цвет мртвих.

meksiko3
У шест часова послеподне, звона се оглашавају сваких 30 секунди, дозивајући мртве. Звона се чују и у току ноћи. Пред зору, звона престају, а рођаци оних који су држали бдење током целе ноћи, одлазе кући.
Многи у свом дому направе олтар и на њега ставе фотографију вољене умрле особе. У то време, домови су често украшени на исти начин, као и гробови.


Остали симболи су богато украшени пан де муерто (колач са кафом, украшен пуслицама које изгледају као да су кости), бомбоне и слаткиши у облику лобање, фигуре мртвих и мноштво папирних скелета и лобања (народи Нахуа преколумбовског Мексика су сматрали лобању за симбол живота – не смрти). Ови симболи и остали слични детаљи попуњавају продавнице и штандове са слаткишима до средине октобра.

meksiko4
Неки обичаји који су повезани с прославом Дана мртвих очигледно “имају обележја индијанских светковина које су се одржавале у месецима очпаництлију и теотлецу, током којих су манесима [душама умрлих] приношени цемпасичил и тамале (млевено месо у кукурузном тесту). То се чинило по завршетку жетве — крајем октобра и почетком новембра”, пише у Енциклопедија Мексика.


Неки данашњи обичаји, додаје та енциклопедија, подсећају на светковине које су се одржавале пре доласка Шпањолаца (после 1492.) и помало су наликовале на карневал. Тада су племена попут Инка и Астека почела слављење смрти својих предака верујући да се душе мртвих враћају сваке године, да посете своје живе рођаке - да једу, пију и веселе се заједно. Баш као и када су били живи.


Најупечетљивија прослава Дана мртвих се одвија на острву Ханицио усред, језера Пакуаро. Овде, у цик зоре 1. новембра Пурепеша Индијанци прослављају свечаним ловом на патке. У поноћ, кувана патка и друге зачинење посластице доносе на гробље, где трепери на хиљаде свећа. За посетиоце који дођу је нестваран призор - жене се моле, а мушкарци запевају током свеже ноћи. Остале церемоније запаљених свећа одржавају се у оближњим градовима Цинцунцана (древна престоница народа Пурепецхан), Харауаро и Еронгарицуаро.


За Мексиканце, који верују у живот/смрт/препород континуум, то је сасвим природно. Они смрт препознају, задиркују, чак и изазивају. Смрт је део живота и, као таква, она представља мексички дух и традицију која говори: Немој узети ништа у лежећем положају - чак ни смрт.

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено субота, 01 новембар 2014 23:07
Борислав Коркоделовић

Одрастао у Нишу, Скопљу и Београду. Слушајући приче одраслих које су биле много чешће пре доласка телевизије, научио је имена неких светских политичара из средине 1950-тих и пре него што је постао ђак-првак. Први текст за који се сећа да га је написао био је за школске зидне новине о – чудили су се очеви пријатељи – грађанском рату у Конгу 1960. Четврта гимназија у Београду и Факултет политичких наука у Београду, су га научили да покушава да логички и рационално размишља о политици.
Пре него што је ушао у „златни рудник информација“ Новинску агенцију Танјуг да тамо остане наредних 40 година, стицао је праксу код добрих уредника у Радио Београду и на Телевизији Београд, као и од научних радника у Институту за међународну политику и привреду. Био је готово пет година дописник Танјуга са Југа Африке, извештавао са низа међународних догађања. Поред београдских медија, под правим или „илегалним именом“ је сарађивао без проблема са дневницима и недељницима на простору бивше Југославије, загребачким Вјесником, Данасом и Стартом, љубљанским Делом, сарајевским Ослобођењем, скопском Новом Македонијом, подгоричким Монитором...
Увек су га интересовала питања привредног развоја. Позних 1970-тих се заразио „азијским тигровима“ Јужном Корејом, Тајваном, Сингапуром и Хонгконгом чији вртоглави развој до данас прати. Није одолео ни другом валу „азијских тигрова“, Индонезији, Малезији и осталим земљама Југоисточне Азије. Увек заинтересован за лепе економске приче, последњих година учестало пише о привредама Народне
Републике Кине, Индије и осталих земаља BRICS.
Све време му је идеја да читалаштву у Србији и региону пренесе добра искуства из разних делова света и различитих привредних система. Како нам је у привреди, изгледа да није далеко одмакао у том настојању.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија