Logo
Одштампајте ову страницу

Aфоризми би могли да буду српски књижевни бренд

Оцените овај чланак
(2 гласова)

lengoldБЕОГРАД -Јул месец 2015. године, када је реч о акцији “Читач Вс. Писац” покренутој на Фејсбук страници “А Year of Books Serbia" посвећен је књижевници Јелени Ленголд. Читаоци су постављали питања и Јелена је на њих одговорила:


- Волела сам самоћу још као дете. Да сам заиста постала писац, то сам схватила тек после неколико објављених књига, али и данас ми је жао што се нисам, уз то, бавила и неким лепим занатом, па макар и сасвим неисплативим…
- Ова данашња ЕУ која поставља неке услове хоћемо ли, нећемо ли, можемо ли у њу - то је мени све трагикомично. Ја сам од оних људи који би увек на уцене рекли: ма дођавола све то - и отишли би у неку своју личну изолацију, макар и на сопствену штету.
- Да, верујем да је писање, на неки начин, болест по себи. Или барем нека рана, неки ожиљак који никад не зараста.

 

Да ли сте као дете маштали о томе да постанете писац? Другим речима, да ли сте одувек знали да ћете бити писац?


Јелена Ленголд (у даљем тексту: Ј. Ленголд): Не, као дете сам маштала о неким занатима. Рецимо, знала сам дуго да стојим испред радње где су се поправљали сатови, или испред радње за прављење намештаја, испред печаторезачке радње... Привлачили су ме послови које човек може да ради сам, својим рукама, у релативном миру и тишини, без превеликог контакта са другима. Волела сам самоћу још као дете. Да сам заиста постала писац, то сам схватила тек после неколико објављених књига, али и данас ми је жао што се нисам, уз то, бавила и неким лепим занатом, па макар и сасвим неисплативим. Дивно би било имати неку своју радњицу!


Добитница сте Награде за литературу Европске Уније за књигу “Вашарски мађионичар”. Шта она значи Вама, а шта Србији? Какав је осећај “ући” у ЕУ пре земље коју представљате?


"Прошло је већ неколико година од те награде, и живот се вратио у нормалу. У тренутку кад сам добила награду, била сам заиста усхићена јер писци веома ретко имају прилику да осете макар и мрвицу гламура у својој професији, тако да је то било узбудљиво. После тога дошло је до неколико превода, што је добро, али, све у свему, треба се вратити реалности, а реалност каже да писац из Србије нема много шансе да се пробије у свету. Моје су књиге отишле у неколико земаља, па чак и преко океана, али, искрено, ја немам неки посебан однос према томе. У суштини, ипак живим у свом језику, и у овом граду, и шта год да се деси, мени највише значе читаоци из Србије. Што се, пак, тиче Европе, увек сам се осећала њеним делом, не због награде, већ напросто због чињенице да сам одрасла у шездесетим и седамдесетим годинама, када је то било подразумевајуће. Ова данашња ЕУ која поставља неке услове хоћемо ли, нећемо ли, можемо ли у њу - то је мени све трагикомично. Ја сам од оних људи који би увек на уцене рекли: ма дођавола све то - и отишли би у неку своју личну изолацију, макар и на сопствену штету. Али то је мој избор и схватам да већина људи мисли другачије, и то је у реду. Млади људи имају право на своје борбе и настојања, а ја, на срећу, више нисам у тој обавези".

 jeca2

Које српске класике волите (писац или наслов), а које савременике (писац/списатељица или наслов)?


"Александар Тишма, Јован Вава Христић, Иван Лалић, Васко Попа, Борислав Пекић, Стеван Раичковић, од класика. Признајем да су ми ови поменути дражи и значајнији од класика који се у оваквим приликама обично помињу.
Од савремених писаца изузетно ценим Милована Данојлића, Давида Албахарија, Душана Ковачевића, Срђана Ваљаревића, затим имамо много добрих песника, рецимо Љубомир Симовић, Матија Бећковић, па све до ових из средње и млађе генерације, где не знам кога бих пре поменула. Рецимо један од најбољих, по мом мишљењу, је Никола Вујичић.
Можда је мало безвезе да то кажем, али један од мојих омиљених писаца сасвим сигурно је и мој муж - Александар Баљак. А постоји и извесна неправда у томе да се афоризми као жанр увек заобилазе кад људи набрајају своје омиљене књиге и писце. То је штета, јер афоризми би могли да буду српски књижевни бренд, њих нема скоро нигде у таквој количини и квалитету као у Србији".

 

Може ли се писати у болести или је писање "болест по себи"?


"Ово је веома занимљиво питање. Да, верујем да је писање, на неки начин, болест по себи. Или барем нека рана, неки ожиљак који никад не зараста. Ако и прети да зарасте, ми га поново ишчепркамо. Тако да, заправо, увек и пишемо у тој болести. Није случајно настао онај израз "стваралачка грозница". Некад ми се дешавало да буквално добијем температуру док пишем, иако заправо не осећам никакву тегобу писања. Али тело осећа, и подиже се на ниво у коме се разум и бунцање сусрећу. Наравно, кад свој живот посветите писању, онда морате према томе да заузмете и професионални однос, да радите то и уз извесну сталоженост, као да идете на посао, јер ако бисмо баш увек и баш све радили фанатично и боемски, изгорели бисмо врло брзо. Али сваки, па и најдисциплинованији писац зна да постоје извесни делови текста који се могу заокружити једино тако - кроз грозницу и кроз извесно саможртвовање. Тек онда то добије ону праву снагу која читаоца може да зачара".

 

Бавите се писањем већ дуги низ година. Где налазите íнспирацију?


"Ово је једно од питања које се вероватно најчешће поставља писцима. Иво Андрић је неком приликом казао веома добар одговор, па ћемо га цитирати, јер ништа боље од тога не бих успела да смислим, то је сигурно: "Од онога што није било и што никад неће бити, праве вешти писци најлепше приче о ономе што јесте".

 

Ваш омиљени жанр? За читање? За писање?


"Највише волим добре приче, не превише кратке, а ни оне сувише дуге. Приче од, рецимо 10-15 страна у књизи. То је нека идеална мера да се на згуснут, јак и упечатљив начин поставе ликови, да се отвори, доведе до кулминације и некаквог расплета извесна радња. Волим приче које вас понесу буквално од прве реченице, и које вас терају да мислите, да осећате, да се присећате. Кад читам такве неке приче, често ми буду и веома инспиративне, терају ме на писање. Волим књижевност која није херметична, која комуницира, која заводи и која нема страх од тога да буде између осталог и забавна".

 

Да морате да кажете младима једну реченицу, а да та реченица треба да их сачува, шта бисте им рекли?


"Трудите се да будете јасни и да људима говорите тачно оно што осећате и желите, јер највећи проблеми у животу настају због тога што не умемо, или се стидимо, да објаснимо себе другима".

 

Музика, филм, књижевност, сликарство… - да морате, шта бисте ставили на прво место? Шта Вас, лично, најснажније “помера”?


"Музика ме, дефинитивно, највише помера, али бих увек на прво место ставила филм, јер мислим да је филм, у овом тренутку, круна свих уметности, барем има тај потенцијал. Кад неко уме да направи филм, онда има фантастичну шансу да у њему обухвати све постојеће уметности. Страшно завидим филмским уметницима на овој могућности! Ипак, упркос свему овоме - ја сам и даље највернија књижевности, и уз књиге сам провела највећи део свог живота, и тако ће вероватно осатати до краја".

 

Ви сте професионални писац. Песимисти кажу да та професија више не постоји?


"Никад нисам чула такву теорију, а познајем баш пуно песимиста. Професија писац постоји и веома је лепа и компликована, у исто време. То је посао који вас тера на сталну интроспекцију и истовремено на посматрање и пажљиво ослушкивање света око себе. Добар писац мора имати осећај за детаљ, па и извесну музикалност. Мора умети да укомпонује радњу, да створи ликове који су довољно уверљиви да читаоцу пробуде емоције, а да истовремено не буду превише стварни, јер онда постају банални. Бити писац је бескрајно забаван посао! Можете прекрајати стварност све док за то имате снаге и воље".

 

Ваш савет младим писцима и песницима који тек треба да објаве своју прву књигу? Како почети? Где? Како наћи издавача?


"Свако проналази свој лични пут, по сопственом осећају. Ја мислим да мора много да се чита, то сигурно помаже. И не треба унапред размишљати о издавачу, већ о томе како да се напише што боља књига. Кад имате добру књигу, она ће лако наћи свог издавача, то је неминовно. Све чешће упознајем неке младе људе који уопште немају стрпљења да изграде своје књижевно име, очекују да им прва књига одмах буде бестселер и да добију све награде. И ако се то не деси, веома су разочарани. Мени се чини да су стрпљење и истрајност ту јако важни, ако човек има таленат. Не сме се никако бити површан и нервозан".

 jeca

Ко је задузен за Ваш ПР?


"Морам да вам кажем да ме је ово питање насмејало! Нема тога код нас на онај начин како се то ради у неким другим професијама. Писци, на сву срећу, нису естрада. А они који то јесу, они углавном нису писци. Ипак, највећи део посла око пласирања мојих књига обавља моја издавачка кућа Архипелаг и њен главни човек, Гојко Божовић. Затим, један део тога што зовете ПР обавља и веома ефикасни и посвећени Владислав Бајац из Геопоетике, јер ова издавачка кућа има права на енглеско издање једног мог романа, тако да је Бајац за сада ову књигу продао у Америци, а надамо се да је то тек почетак наше сарадње. И затим, у свакој појединачној земљи где су књиге изашле, постоје неки људи који се баве пласирањем тих књига.
Кад сам добила ЕУ награду, било је понуда од неких професионалних менаџера из иностранства да преузму сва права на моје књиге, на неколико година, и да се баве тим мојим ПР-ом, али мене је таква могућност некако уплашила. Ја више не бих имала никакву контролу над тиме шта и где желим да објавим, где желим да идем, кад завршавам књигу и томе слично... Кад имате ПР-а, тј менаџера у том смислу, онда имате и велику обавезу, а чини ми се да под том врстом пресије не бих могла да пишем, тако да сам изабрала да сви моји уговори са издавачима буду веома флексибилни и необавезујући".

 

Написали сте: "И зато, кад читам књигу, или кад је пишем, верујте, култура и све у вези с њом последња је од мојих мотивација. Једино што ме истински одвлачи у овај папирни свет то је тај грозни страх од нестајања, од бескрајног коначног нестајања, и све што радим живећи кроз те силне књиге то је само покушај да у ово мало година проживим што је могуће више бесмртних векова." Да ли смемо да се усудимо да слутимо да је уметник утолико експресивнији, квалитетнији и бесмртнији кроз своје стваралаштво – што се више плаши смрти. И да ли је страх од смрт еквивалент страху о нестајања?


"Заиста мислим да не постоји јединствен одговор на ово питање. Као и у свим другим професијама, тако и међу писцима имате људи који се више плаше смрти и оне који о томе не размишљају баш много. Имате суицидалне писце и ведре и оптимистичне писце. Није никакво правило да писац мора бити опседнут смрћу. Верујем и да се може веома снажно и упечатљиво писати о смрти, и у случају да нисте неки нарочити тантофобичар. Некад превелики страх може да вас блокира да уопште уђете дубоко у ту тему. Јасно је да су Ерос и Танатос две вечите теме, али као што не морате бити еротоман да бисте написали добру еротску причу, тако исто не морате ни шетати по гробљу да бисте квалитетно писали о смрти. Смрт је питање изнад свих питања, нема филозофа, уметника, психолога, који се није тиме бавио. Смрт је, у крајњој линији, несхватљива, несазнатљива нашем уму, баш као и величина космоса, баш као и квантна физика, паралелни светови - и због тога су све ове теме неисцрпне, барем за сада, док нека следећа генерација не пронађе одговоре на сва та питања".

 

У Вашим књигама поигравате се са сликарством, античким мотивима, џојсовски, често, "цртате" време... занима ме да ли мислите да је писање божански дар, надахнуће, индивидуални таленат, како слови у теорији романтизма, или сте, више, за класичистичку орјентацију да писац треба да буде образован, да постоји традиција на којој смо поникли и која се проучава?


"Верујем у дар, он је основа свега, он је почетак и без њега не помаже ни амбиција, ни уложени труд, ни образовање, ни било шта. Таленат је нешто што поједини људи напросто добијају рођењем. Е сад, даље зависи од њих како ће се према том таленту односити, и колико ће, у крајњој линији, имати и среће у животу. Јер често је и срећа пресудан фактор, нека ситуација која вам понуди или одузме шансу. Али, пре свега тога је индивидуални таленат. Ово може да разуме свако ко поседује таленат. Постоји извесна лакоћа са којом радимо неке ствари, нема ту нарочитог труда или муке. Напросто седнете и пишете, нешто у вама као да врти неки точак, неки ваш лични перпетум мобиле, иако га ничим посебно нисте заслужили, али то је ту, као локнаста коса, као лепе очи, као дуге ноге, ако их имате. Иста је ствар и са талентом. Нема начина да га накнадно стекнете, ако се нисте са тиме родили".

knjiga1

И, с тим у вези, пошто већ дуго пишете, какво је Ваше схватање: шта доноси младост када је писање у питању, а шта зрело доба (пошто је познато да у историји светске књижевности постоје сјајне књиге написане као првенци младих писаца, неки су чак касније и престали тиме да се баве, или смрћу били онемогућени), као и примери да су, пак, неки тек са својом зрелошћу и мукотрпним радом дали најбоља дела (сетимо се Гетеовог "Фауста"). И како о томе промишљате када је савремена српска књижевност у питању?


"Младост има, као прво, велику, скоро неисцрпну, енергију. У време кад сам ја била млада још се писало писаћом машином и мени није било тешко да причу од десетак страна неколико пута прекуцавам јер сам желела да је видим савршено одштампаном, без иједне грешке. Писала сам по читаву ноћ, попушила бих уз то паклу цигарета, и сутрадан бих била орна да одем на посао. Данас је то незамисливо, и целоноћно писање и пакла цигарета. Не могу више ни једно ни друго, нажалост. Затим, младост има једну интуицију, неко атавистичко знање, којег чак није ни свесна, али је у стању да га испише. То понекад препознам у песмама које сам писала са двадесет и нешто година, када је моје животно искуство било минимално, а песме су у себи носиле велику мудрост, упркос неискуству. Младост поседује и храброст да закуца на многа врата, и, ако има среће, нека се и отворе. Ометајући фактор младости може да буде нестрпљење, али, свесна сам да је тако нешто као стрпљива младост скоро па оксиморон.
Зрело доба вам, на срећу, не одузима ништа од онога што сте знали кад сте били млади, не одузима вам ни креативно лудило, ако сте га икада имали. Све то остаје, само обогаћено за све увиде које сте стекли у међувремену. Још увек не могу да сведочим како је кад си писац у старости, али ово неко средење доба ми се чини као идеално време за стварање. Тада имаш скоро све: и стрпљење, и знање и меру. Сваки писац би требало јако добро да искористи те своје године, рецимо од четрдесете до седамдесете, и да тада, ако може, напише своја највреднија дела".


Шта пратите од савремене светске књижевности? Које писце бисте препоручили?


"Трудим се да пратим и да читам што више, али, авај, живот је прекратак за то. Волим многе савремене писце, ево, рецимо, само неких од њих: Иан Макјуан, Пол Остер, Харуки Мураками, Алис Манро, Џојс Керол Оутс, Ханиф Курејши, Амос Оз, Мајкл Канингам, Дорис Лесинг, Џулијан Барнс, Милан Кундера, Џон Ирвинг, Џон Банвил, Чарлс Буковски, Рејмонд Карвер, Бернард Меклеверти, Џон Фаулс, Хулио Кортасар, Мишел Уелбек, Фредерик Бегбеде... Ко зна колико још омиљених писаца сам пропустила да поменем. У овом тренутку постоји застрашујуће много књига које бих желела да прочитам! И сваким даном их је све више и више!"


Антрфиле:
Неколико споменарских питања:

Омиљени град?
"Нови Београд"

Омиљена животиња?
"Мачка".

Омиљена српска књижевница?
"Десанка Максимовић"

Омиљени српски књижевник?
"Јован Христић".

Омиљени инструмент?
"Виолина".

Волели бисте да прозор просторије у којој најчешће боравите гледа на…?
"Нудистичку плажу".

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено петак, 07 август 2015 19:32
Гордана Влајић

Гордана ВЛАЈИЋ (1959, Панчево) је дипломирала на Факултету политичких наука (смер: новинарство) у Београду и специјализирала Односе са јавношћу. Ради у Секретаријату за заштиту животне средине Градске управе Панчева. Написала је три књиге за децу и шест за одрасле, а песме и приче су јој објављиване у многобројним зборницима, збиркама, антологијама и часописима. Добитница је Првог српског пасоша са још 203 заслужних грађана Србије, у промотивној кампањи коју је реализовала Влада Србије, носилац је Златне значке и Повеље за посебан допринос у култури које додељује Културно просветна заједница Републике Србије и Министарство за дијаспору Републике Србије, као и више награда за књижевно ставралаштво. Члан је организације "Поетас дел Мундо", Удружења књижевника Србије, Српског књижевног удржења „Милош Црњански“ (Стокхолм, Шведска), Независног удружења новинара Србије (НУНС) и МЕНСЕ. Почасни је члан «Провиденце», Удруге за промоцију уметности и културног туризма (Биоград на Мору, Хрватска).

Најновије од Гордана Влајић

Сродни чланци

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015