Изложба „Мађарски истраживачи истока“ која је недавно приређена у београдском Колегиум Хунгарикуму, огранку Балаши института, казује како су низ периода историје Мађари имали суживот и размену са источњачким народима. Зато су и Оријенталистичке студије постале саставни део мађарског академског прегалаштва.

Мађарска племена лутала су широм степе више од 1.000 година пре него што су стигла у басен Карпата у IX веку. У том периоду су долазила у контат са многим народима, а такође су били део велике миграције номадских друштава са истока на запад. Позајмљене речи у мађарском језику су доказ односа између Мађара и Турака и иранског народа у периоду између V и IX века Мађари су и после насељавања у данашњим крајевима, одржавали сећања на исток. У XIII веку је доминикански монах Јулијан предводио једну групу у трагању за Мађарима који су остали у њиховој прапостојбини. Нашли су племена која говоре мађарски језик у региону Волга–Кама.

После успостављања мађарске државе, источњачки народи, као што су Печенези и Кумани, били су прихваћени. Од средине XVI века па у наредних 150 година, земља је била део отоманске турске Империје. Онда је у XIX веку дошло на ред питање националног идентитета, заједно са захтевом за националном независношћу и државним развојем.

На изложби је представљено да је првобитни и превасходни интерес мађарских истраживача био проучавање порекла и историје мађарског народа. Претпостављена локација места порекла Мађара постала је централно питање интересовања, уз оно о групи језика којој припада и мађарски.

То је подстакло научнике да проучавају језике оријенталних народа, као и њихове обичаје, религије и традицију. Ово се поклопило са првим европским врхунцем Оријенталних студија. Мађарски путници и научници који су путовали широм света имали су значајну улогу у проучавању таквих тема.

Тема Мађари на Оријенту, међутим, није ограничена само на науку, већ је подстакла радове у литератури, уметности и музици, па су дела источњачких уметника такође, одавно препозната у Мађарској. То је заслуга и мађарских истраживача од позног XIX века на Далеком Истоку, у Јапану и на Корејском полуострву, али и Југоисточној Азији и Океанији.

Далеки исток

Најудаљенија, земља излазећег сунца, империја јединствено вредних и вештих Јапанаца, је одувек привлачила и Мађаре. Но, само је неколико светских путника из Мађарске стигло до Јапана из доба ПреМеиџи-реформи 1868. године.

Гроф Петер Вај (1863-1948) је био пионир у представљању јапанске културе у Мађарској. Припремао се за свештеника у Риму, а по налогу Ватикана као папски протонотар пропутовао је цео свет између 1903. и 1914. Дуго је боравио у Азији и био је очаран источњачком културом. По задужењу мађарске владе 1906. је купио 2.600 уметничких предмета на Далеком Истоку за Музеј ликовних уметности у Будимпешти. Данас су те уметнине брижно чувана блага Музеја источно-азијске уметности Хоп Ференц.

Први мађарски путници стигли су на Корејско полуострво крајем XIX и почетком XX века. Бенедек Баратоши Балог (1870-1945) лингвиста и етнолог У Кореји је био прво 1907, па 1921. године. Пропутовао је цело полуострво. Искусио је и видео изблиза живот разних слојева друштва. Проучавао је корејски језик и почео да бележи речи, етнолошка запажања. Балогово дело, прва монографија о Кореји на мађарском објављена је 1929, а његове веома квалитетне колекције предмета, фотографија и цртежа чувају се у музејима у домовини.

Југоисточну Азију и Океанију као дестинацију Мађари су у почетку бирали углавном због природних куриозитета. Јанош Ксантус (1825-1895), официр и правник је после пораза мађарских снага у револуцијји 1848–49. као емигрант стигао у Северну Америку, где је постао познат по прављењу колекција из области природних наука. По повратку у домовину изабран је за члана Аустроугарске Источно-азијске експедиције (1868–1870), а потом самостално наставио путовање. Његови извештаји о Сингапуру, филипинском острву Лузон, Тајланду, а посебно о Борнеу, до данас садрже вредне податке о локалним природним условима и о културама које је упознао.

Кина и Индија

Нешто ближе, у Кину су мађарски калуђери стигли већ у XIV веку. Од XVIII века у Кини су боравили и „цивилни” путници. Извештаји и прикупљени предмети географа и мисионара су доприносили стварању слике о разноликости кинеске културе, старе више хиљада година. 

У томе је значајну улогу одиграо гроф Бела Сечењи (1837-1918), син оснивача Мађарске академије наука. Гроф Сечењи је у младости пропутовао Турску, Малу Азију и Кримско полуострво. Под његовим вођством се 1877. упутила у Азију експедиција која се у тој земљи сматра најуспешнијом свих времена.

Циљ је био обилазак Тибета и откривање предака Мађара који су опстали у Азији. Изузетна научна припремљеност и савремени инструменти за мерења омогућили су да опажања у области природних наука и прикупљени подаци знатно допринесу обогаћивању сазнања о Кини. Научна достигнућа експедиције сабрана у три тома објављена су између 1890. и 1897. године.

Индијски културни утицаји у књижевности у Мађарској јавили су се већ у средњем веку. Праве везе су, међутим, успостављене тек одласком мађарских научника у Индију са намером да је истражују. За многе је Индија била само станица на путу ка жељеном циљу, па опет подконтинент је постао значајан за њихове животе, чак и трајно место боравка.

О томе најбоље говори биографија Шандора Короси Соме (1784?-1842) који је у потрази за прапостојбином Мађара кренуо 1819. међу Ујгуре у Централној Азији. Већим делом пешке стигао је до Индије, у којој је био библиотекар у Бенгалском азијском друштву у Калкути. Представљао је будистичке свете текстове у часопису Друштва, а његов санскритско-тибетански будистички терминолошки речник објављен је постхумно. Када је 1842. кренуо ка првобитном циљу свог путовања, у Дарџилингу је нашао вечни починак.

Чомин земљак Аурел Штајн (1862-1943) археолог и проналазач је у Индији био један од главних истраживача Пута свиле. Током три велике експедиције у унутрашњост Азије (1900–1916) открио је споменике Пута свиле утонуле у песак и скинуо вео заборава са језичке, уметничке и културне оставштине Индије. Касније је проширио археолошка ископавања на Ирак и Иран. Припремао се и за истраживања у Авганистану, али је у тој земљи преминуо и сахрањен је на хришћанском гробљу у Кабулу.

Иран и Централна Азија

Мађарско-ирански односи потичу из старог века. Ирански народи су се настанили у Карпатском-басену много векова пре настањења Мађара. На капији палате персијских краљева у Персеполису, међу давно урезаним именима има и мађарских, која чувају успомену на путнике.

Са друге стране, Карољ Ревички (1736-1793), један од првих студената Оријенталне академије коју је основала Марија Терезија у Бечу, у том граду је 1771. објавио 15 песама класичног персијског песника Хафиза (1325–1390) са преводима на латински језик. То је била прва прилика да се европску јавност упозна са овим песником и почетак западног слављења персијске књижевности.

Шандор Кегл (1862-1920), имућни велепоседник кои је успео да уклопи економску и научну делатност, је за тему свог доктората имао великана класичне персијске поезије, Санаија (1080-1131/1141). Кегл је међу првима у свету почео да се бави савременом персијском књижевношћу и народним песмама, а његова и данас најбогатија збирка персијских рукописа у Мађарској, завештана је тамошњој Академији наука.

Централна Азија која спаја Исток са Западом, веома је значајна за Мађаре који су истраживали своје корене. Многи су путовали у те области са намером да пронађу прапостојбину, да прикупе и упознају оставштину, лингвистичку, етнографску, историјску, народа која тамо живе.

Вамбери Армин (1832-1913) је био многострана личност мађарске оријенталистике и поседовао је јединствен смисао за језике. На пут према Централној Азији, која је за Европљане била скоро потпуно непозната и опасна, кренуо је 1861. Био је последњи Европљанин који је видео нетакнуте муслиманске Каганате Централне Азије и који се безбедно вратио са путовања.

Тај подухват је Вамберију донео међународну славу, имного резултата у области лингвистике, етнографије и географије. Он је први урадио категоризацију туркијских језика Централне Азије и основао студије туркологије на универзитетима у Мађарској.

Турска и Блиски исток

Између Мађара и туркијских народа постоје бројне заједничке нити. У колективној меморији Мађара дуг суживот са овим народима оставио је дубок траг. О томе сведочи и колекција коју је неколико деценија сакупљао Силађи Даниел (1831-1885), а која се чува у библиотеци Мађарске академије наука као Источњачка колекција.

Силађи, теолог, а потом поручник Хусарског одреда, постао је велики љубитељ књига исламске културе у Истанбулу, у који је доспео као емигрант после револуционарне 1848. Изузетан дар за језике и колекционарска страст су га учинили једним од најпознатијих антиквара у османској престоници. У својој књижари сакупио је мноштво арапских, персијских, турских рукописа, књига и часописа што је, истовремено, био рудник блага за мађарске истраживаче и омиљена оаза турских читалаца.

Мађари су дошли у додир са народима Блиског Истока у својој најранијој историји. Касније, привлачили су их свети градови три велике монотеистичке религије и могућност да на лицу места проучавају изворе. Било је више научника који су уз језике Библије прво научили арапски. Мађарски истраживачи су били међу првима који су проучавали текстове на угаритском алфабету и свитке са Мртвог мора.

Да је Оријент био од пресудног значаја за животни пут неких истакнутих Мађара говори и биографија најпознатијег стручњака за арапску литературу у тој земљи Ђуле Германуса (1884-1973). Он је рано почео да се интересује за Исток. Турски, персијски и арапски језик није учио само из задовољства, него је трагао за менталитетом исламског света, за „душом истока”.

Од 1912. је 52 године предавао на пештанским универзитетима турски, персијски, арапски језик и књижевност, као и историју исламске цивилизације. Замољен је 1928. да организује катедру за ислам на факултету у Сантиникетану у Индији и током трогодишњег боравка у тој земљи прешао је у ислам па постао Абдул Карим Ђула Германус. Отпутовао је у Каиро 1934, где се на најпрестижнијем сунитском универзуитету на свету Ал Азхар и у оближњој истоименој џамији припремао за прво ходочашће у Меку. Био је члан академије наука у Каиру, Багдаду и у Дамаску. Лично је познавао лидере низа арапских држава и владајуће кругове, професоре, писце у Индији.

Прва централноевропска јавна колекција атијске уметности установљена је 1919. у складу са последњом жељом и тестаментом Хопа Ференца (1833-1919). Хоп је био оптичар по занату и веома успешан трговац фотоапаратима и произвођач помагала за школску наставу у Пешти. Кад је напунио 50 година, кренуо је на већа путовања. Између 1882. и 1914. је пет пута је обишао целу земаљску куглу и своја путовања овековечио на фотографијама.

Три пута је боравио у Кини, где је прво обишао луке на мору. Најомиљенији град му је био Кантон.

Постепено је почео да се интересује за уметничка дела и колекционарство. Кинеске и јапанске уметничке предмете у главном набављао је у продавницама за примењене уметности на Далеком Истоку.

Своју вилу са колекцијом од скоро 4.000 предмета са Истока завештао је 1919. мађарској држави. То је једини музеј источњачке уметности у Мађарској, који ради од оснивања.

„Ми Мађари данас припадамо евро-атлантској политичкој и економској цивилизацији, али никада нећемо заборавити одакле смо дошли,” поручио је на отварању изложбе амбасадор Мађарске у Србији Атила Пинтер. „Морамо памтити наше везе са прошлошћу и корене нашег народа,” казао је амбасадор Пинтер.

Амбасадор, који је по образовању историчар и оријенталиста, казао је и да су „Мађари, народ са Истока, што је, можда, разлог зашто ми толико разумемо Оријент”.  По Пинтеру, који се специјализовао за историју Отоманске империје, „Мађарска може бити сматрана једном од највећих сила у Оријенталистичким наукама”. 

Извор: Кућа добрих вести