Кућа Добрих Вести

Login

Елдар Хасанов: Балкански мостови пријатељства

Оцените овај чланак
(4 гласова)

Аутор текста: Добрашин Јелић

balkanskiiiiiiiБЕОГРАД - На улазу у ову књигу, стоје два мота. Један је текст великог азербејџанског песника из 12. века, Низами Гјанџевија, а други нашег нобеловца, Ива Андрића, који чине лук, који спаја културе Азербејџана и држава Западног Балкана.


Мостови, о којима говори Хасанов, који је од 14. септембра 2009. био амбасадор Азербејџана у Србији, а затим и у Црној Гори и Босни и Херцеговини, с резиденцијом у Букурешту, а од 28 марта 2013, изванредни је и опуномоћени амбасадор своје земље у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори, с резиденцијом у Београду, и добар познавалац прилика о којима пише, симоболизују жељу за сарадњом међу државама Западног Балкана и тих држава са светом, а да би се та сарадња остварила, проналази оно што је у овом региону најбоље.


Израз Западни Балкан, користи као синоним за државе, настале распадом Југославије.


Већ у првом, од осам одељака ове књиге, о географским координатама и стратешком значењу Западног Балкана, наилазимо на драгоцено запажање (као службеник није губио време, а његово око писца „није спавало“), овог доктора права и аутора 25 књига, школских приручника и многобројних научнопопуларних радова: „Заиста, на Балкану се, као и у многим другим деловима наше планете, накупило много ˊбарутаˋ, али ту долази до веома јаке сксплозије управо због мешања споља, то јест због утицаја фактора светског значаја“. Драгоцено, јер је с разлогом. И храбро, јер ту истину, из разних разлога, многи, чија реч се уважава, нису изговорили.


Сматра да је на Балкану „реална ситуација у супротности са глобалним стереотипом“, али и да има предуслове да постане „приоритетан регион свестране сарадње“ – да би се то остварило, најбоље би било да се његовим народима да слобода избора.
С обзиром на то да регион има „много више позитивних особина“, него како се у свету мисли, одлучио је да напише књигу, „да се о томе више зна“.


Исказао је свој поглед „на полуострво људске топлине која греје и његове житеље и оне који им долазе у госте“, при чему га не идеализује, али настоји да скине „паучину с истине“.


То што је Балкан између Истока и Запада, не види као баријеру, која их раздваја, већ као раскрсницу цивилизација.


Његова намера је племенита и остварива, кад би већина људи размишљала као он и имала његову емпатију. Такође, жели да други народи света упознају Балкан и виде га онако како га је видео он, и да га, онда, заволе.


Иако заузима свега 6% територије Европе, Балкан има важан стратегијски положај, јер је на раскрници путева између Западне Европе и Блиског Истока, али и водених путева између Европе, Африке и Азије.


Излаже историјске и друштвене прилике до распада Југославије и кризе на Косову и Метохији.


Преко карактеристика његових држава, представљајући их с многих аспеката – од историје, привреде, до културе и међународних односа – даје довољно јасну слику овог дела света. Из овог дела, који обилује подацима, до којих је долазио педантни истраживачки дух овог писца, издваја се онај који се односи на Црну Гору, у којем је до изражаја дошао и његов талент за литерарно стварање – пре свега кад је реч о стилистици и снази израза и приказивања менталитета и особености народа ове, по простору најмање а по популацији најмалобројније, државе у овом делу света. Он пише:


„Црногорци су народ с вишевековном историјом, специфичним менталитетом и културом (...)


Током многих векова Црногорци су бранили своју независност час од Византије, час од Османског царства, час од балканских суседа.
Црногорци су били ратнички народ. Јединствен дух и патриотизам будили су се у њима у време напада заједничког непријатеља. За Црногорца је највећа казна била забрана ношења оружја или одузимање чина који се носио на шапки. Осећај части, поноса и достојанства никада их није напуштао.


Црногорце су називали неустрашивим јунацима, а то важи и данас. Гинули су у боју или од задобијених рана, али никада нису остављали рањене на бојном пољу. Војнички дух Црногораца увек је поражавао противнике. То су вешти, неустрашиви и снажни борци.


Црногорци су веома дружељубив и гостопримљив народ, предан традицији. Живот је ту пријатан због благе климе, где све расте само од себе, где су ваздух и вода чисти и море топло. Њихово јутро започиње шољом кафе код куће или у кафићу. Дружење с Црногорцима пружа много позитивних емоција.


Црногорци никада себе нису доживљавали као мали народ који живи на малој територији у европској провинцији. Црна Гора је увек била свесна да је део Балкана, Европе и света, што је показала учешћем у свим догађајима који су се одвијали око ње.


Дирљива особеност Црногораца је њихова дубока везаност за своју земљу. Напуштајући свој завичај, Црногорац је увек остајао Црногорац, увек је био тесно повезан с племеном, са селом, с градом у коме је рођен. Црногорци необично цене свој родослов, породично стабло, порекло. Култ славних предака код њих је често јачи и од религиозних осећања...“
Црну Гору види као „минијатурни модел света“.


Наглашава улогу Црногораца у Другом свјетском рату: „Од 2280 руководећих места, од командира батаљона до Врховног штаба, изван граница Црне Горе 959 заузимали су Црногорци“.


Ни о једној другој држави није толико детаљно, и топло, писао, као о Црној Гори. Топлина се не губи, нити се добронамерност доводи у питање, ни кад пише о шалама на рачун Црногораца – о томе како је Господу прсла врећа, па истресао камење на Црну Гору, па ни о наводних десет црногорских заповести, које Црногорце приказују као лењ народ.


Текстом о најбољим особинама Црногораца, испевао песму о Црној Гори и заслужио да га Црна Гора вечно памти.
Црна Гора га је, види се, опчинила. То је разлог, а не да га је на детаљније писање о њој навело то што је реч о балканској земљи с најмањом територијом и најмањим бројем становника. Тај другоразредни разлог вероватно је навео као једини, да се, као учтив човек, дипломата од угледа, не замери другима. И то што се нашалио на њен рачун, говори о присности с њеним људима и наклоности према тој земљи, јер имамо слободу да се нашалимо само с оним кога осећамо блиским.


На леп начин, књигу употпуњује поглавље о великим људима Балкана – о Светом Сави, Мехмед паши Соколовићу, Руђеру Бошковићу, Доситеју Обрадовићу, Вуку Караџићу, Људевиту Гају, Петру Петровићу Његошу, кога сврстава у великане, као што су Пушкин и Бајрон, Штросмајеру, Франце Прешерну, Тесли, Пупину, Александру I Карађорђевићу, Титу, Иву Андрићу, Меши Селимовићу, Мирославу Крлежи, Милораду Павићу, Георгију Гоце Делчеву, Емиру Кустурици, Новаку Ђоковићу и Владе Дивцу.
Снагом врсног публицисте, пише о разноликости и јединству културе на Балканском полуострву, култури и уметности под утицајем византијског модела у средњем веку, о архитектури Западног Балкана, о културном утицају ислама, култури и уметности Јужних Словена у 19. и 20. веку.


Текстом, својеврсним бедекером, о природним лепотама и споменицима јужнословенских народа – о Бледу, Дубровнику, Благају, Националном парку Ђердап, Охриду, Националном парку Дурмитор, као и о Београду, Новом Саду, Загребу, Сплиту, Сарајеву, Бањој Луци, Мостару, Подгорици, Цетињу, Скопљу, Битољу, Љубљани, Марибор – такође је оставио доказе своје акрибичности.
Књигу, употпуњену бројним фотографијама, завршава одељком о односима између Азербејџана и земаља Западног Балкана – од заједништва Азербеџанаца и Јужних Словена у херојској антифашистичкој борби, где светли пример Мехти Хусаинидзеа, званог Михаило, који је, после низа борбених успеха, погинуо у Словенији, а проглашен за Хероја Совјетског савеза, до пријатељства на новим основама између Азербејџана и земаља западног Балкана, које се остварује кроз динамичку и садржајну политичку, економску и културну сарадњу.


Овом књигом, која је драгоцен поклон региону, писац оправдава симболику, која је графички представљена на првој корици, у виду пријатељског стиска руку, и шаље пријатељски поздрав, ономе што је најбоље у овом делу света, а што многи нису уочили, и зато на њега гледају с неповерењем, или га, заслепљени стереотипима, заобилазе.

 

Из биографије Добрашина Јелића 

 

Добрашин Јелић рођен је 28. августа 1946. године у Слатини, код Андријевице. Дипломирани је правник, живи у Београду, пише прозу, поезију и књижевну и ликовну критику. Члан је Удружења књижевника Црне Горе и члан Удружења књижевника Србије.

Објавио је 42 књиге, свих књижевних жанрова, осим драме. Приредио је књиге Родослов братства Рачића из Слатине код Андријевице и Сјећања

Миливоја Јелића.

 

На анонимним књижевним конкурсима добио је више награда за кратку причу. Добитник је Награде „17. јул“ општине Андријевица, за књижевни опус, 1997. годину, и Награде „Михаило Лалић“, И. К. „Комови“, из Андријевице, за роман Бескрајна поља чичка, за 2003. годину.

Заступљен је у бројним антологијама и панорамама, с кратком причом, најкраћом причом, афоризмом, епиграмом, хаику песмом, боемском песмом. Између осталог, у књизи Ко је ко – писци из Југославије, Милисава Савића, коју је, 1994, објавио „Јеж“ (Београд), и у Лексикону црногорске културе, Николе Рацковића, коју је, 2009, објавило ДОБ (Подгорица).

Превођен је на енглески, италијански, јерменски, бугарски, македонски, словеначки и албански језик.

Војислав Бубања објавио је, 2005. године, књигу Разговори с Добрашином, 2010, Књигу о Добрашину, у којима је и Јелићева библиографија, и исте године. Критика о Добрашину – изабране књижевне критике о Јелићевом дјелу.

 

Извор: Кућа добрих вести

 


Последњи пут измењено четвртак, 10 март 2016 23:07
Марко Јелић

Рођен у Подгорици, а одрастао у Београду. Од малена путује. Растао је у породици књижевника где су се окупљали многи беоргадски интелектуалци, а пре свега књижевници и сликари. Зато је љубав ка путовањима учврстио често слушајући уметничке импресије са путовања које су се испредале у његовом дому у детињству, као и гледајући уметничке слике многих сликара фасцинираних лепотама света.

Струковни је економиста у туризму. Објавио је више десетине путописа и радова из туристичке географије. Писао је за часописе: „Војска“, „Просветни преглед“ „Глобус“, „Земља и људи“, „Геа“, „Свет туризма“, „Привредни преглед“, као и за неколико веб портала. Члан је Удружења новинара Србије (УНС) од 2010. године.

Одувек су га интересовале егзотичне дестинације, али посебно земље Северне Африке и Југоисточне Азије, које сваким даном постају све утицајније земље. Труди се да скрене пажњу на значај Алжира, Индонезије, и многих других земаља „трећег света“, као и да укаже на традиционално добре, пријатељске везе с којим Србија и земље Балкана тек треба да обнове и учврсте и дипломатске, а нарочито економске односе.

Одлучио је да се придружи редакцији ,,Кућа добрих вести" зато што је портал расадник добрих, позитивних вести, оаза занимљивих, добрих људи, који зраче позитивном енергијом.

 

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија