Кућа Добрих Вести

Login

Награђени студенти отпутовали у Републику Кореју

Оцените овај чланак
(4 гласова)

Награђени студентиБЕОГРАД/СЕУЛ - У Републику Кореју, у Сеул, отпутовало је троје српских студената - Филип Марић - победник Такмичења у писању есеја 2016 (студент кинеског језика), Александар Сарачевић - победник Такмичења у говорништву на корејском језику 2016 (мастер студент кинеског језика) и Даница Димитров - победница Такмичења у говорништву на корејском језику 2016 (студент јапанског језика).

 

Ово наградно путовање уприличила је Амбасада Републике Кореје у Србији која је ова такмичења и организовала ради ширења интересовања за Кореју и даљег унапређења односа Јужне Кореје и Србије, као и да се млади из наше земље боље упознају са обичајима, културом и другим знаменитостима ове лепе азијске земље.

 

                    seul

,,Кућа добрих вести", као медијски партнер Амбасаде Републике Кореје за ово такмичење у писању есеја на тему ,,Моја Кореја: са којим аспектима корејског друштва и културе сте упознати и због чега су они важни за вас?, објављује победнички есеј 20. годишњег Филипа Марића, студента кинеског језика, књижевности и културе на Филолошком факултету Универзитета у Веограду. За жири ово није био лак избор, јер је међу 32 пристигла есеја на такмичење било заиста пуно квалитетних текстова.

 

                     ziri

Филип је свој есеј насловио ,,Дрога" јер говори о његовој ,,зависности" и љубави према ,,готово свему што је везано за Кореју", како је навео у свом победничком тексту који га је и одвео на пут у ову азијску земљу коју до сада није видео, али је о њој сањао. Када се врати, заједно са својом колегиницом Даницом и колегом Александром (који су победили у такмичењу у говорништву на корејском језику), своје утиске описаће у репортажама које ћемо врло радо поделити са нашим читаоцима. Исто смо учинили и са прошлогодишњим победничким есејом који је написала Ана Брдар.

 

Представљамо Вам победнички есеј „Дрога“ - илити ,,зависност" од Кореје, чији су људи и култура позитивно утицали на живот Филипа МарићаПобедник у писању есеја о Кореји, студент Филип Марић

 

,,Верујем да постоје многе приче о људима којима је Кореја и корејска музика и култура позитивно утицала на живот. Ја не припадам том скупу људи. Ја искрено волим скоро све што је везано за Кореју али све то, изгледа, не воли мене. Ма колико год ја хтео да се одупрем, не могу, ја сам зависник.


Када сам тек сазнао шта све та држава „Јужна Кореја“ држи и чува под својим именом, нисам знао шта ме чека. Нисам знао да ће ми одузети живот. Полако сам почео да игноришем родитеље. Нисам обраћао пажњу на браћу и баш ме је било брига за друштво. Користио сам разне изговоре да не бих изашао напоље како бих остао у својој столици, не скидајући очи са екрана и проучавајући ствари које су биле небитне за мене. Зашто сам ја тада морао да знам да се кимчи ферментира до недељу дана у ћуповима испод земље? Зашто сам био заинтересован због чега старији људи не воле друге особе са тетоважама по својим телима? То ми неће помоћи да достигнем нешто у животу...Барем су ми тако причали.


Пријатељи су престали да ме зову. Вољеним особама је било доста покушавања да ме промене „на боље“. Само су одустали. Пустили су ме да „растем на свој начин“ јер њих више није занимало у шта ћу се ја претворити. Сваки дан сам имао осећај као да праве интервенције како би спречили да се предозирам. Изгледало је као да се дрогирам. Претварао сам се у оно чега сам се увек плашио. Самотњака.

 

Свака мисао коју сам тада имао је, на неки начин, била повезана са Корејом. Правио сам се да сам и ја такав. Намерно сам се наклањао људима док сам их поздрављао како би они приметили да ја знам шта то значи. У инат сам одбијао да се спријатељим са странцима јер сам, хах, прочитао да Корејци то не воле да раде. Ништа ми није било занимљиво ако није имало везе са Корејом. И наравно, било шта што је имало везе са њом је увек било занимљиво, макар био и документарац о пецању или чишћењу тепиха.


Сви око мене су покушали да ми покажу да је тај пут живота веома усамљен и да би требало да скренем са њега. Али, ја сам био одлучио. Ја идем тим путем до краја. Макар на крају био ћорсокак. То сам био ја. То је био мој живот. Тиме, то је био живот људи који су били око мене. Све док... Једног дана сам на том путу случајно видео огледало. На секунду сам се погледао. Осетио сам како је кроз цело моје тело прошла језа, као благи струјни удар.


Ја сам био само сенка. Око мене – само ватрена пустош. Нисам спазио ништа осим мог лажног осмеха и силуете особе без лица. Изгледала ми је као познаник и потпуни странац у исто време. Почела је да ми се приближава. Ја нисам скидао поглед са огледала јер сам био превише радознао. Што ми је била ближа, то сам више осетио да не могу да се померим. Било ми је топло. У том тренутку ме је стигао умор. Притворио сам очи. Осетио сам хладне руке и врућ ваздух на мом врату. Отворио сам очи и гледао директно у нешто што нисам знао шта је. Стегнула је стисак и рекла уплаканим гласом „Бежи док још можеш“. Кренула је да вришти као да сам ја њу давио, а не она мене. Пробудио сам се.


Док сам се махинално спремао за још један дан у школи размишљао сам о сну. „Шта се то дешава у мојој глави да ја сањам сопствену смрт?“ – питао сам се. Тај дан је био један од нормалнијих. Одједном, као да ми је метак прошао кроз срце, застао сам и схватио. Ја нисам сањао своју смрт. Већ убиство.


Она је била моја будућност. Склонила ме је са мог пута и покушала да ме упозори на највећу опасност, мене. Њу је болело јер није давила мене, него себе.


После свог тог времена, напокон сам схватио. Ја имам проблем. У реду је што ја волим Кореју али није требало да будем толико пасивно-агресиван што се ње тиче. Није требало да тражим од свих да воле оно што ја волим. Све што сам морао да урадим је да прихватим себе, и све око себе, такве какви смо.

 

Од тог дана, сваку нову информацију коју сам добио, схватао сам на другачији начин. Дошло ми је до мозга шта уствари значи имати живот и волети нешто. Због тога, почео сам да учим корејски језик поред свега. Као да сам очистио своју душу. За то сам захвалан Кореји и „Мојој Будућности“. Надам се да ће њих две бити одлични пријатељи".

 

Хвала Филипу Марићу на овом искреном, надахнутом есеју.

                   studenti                     

Ових дана објавићемо још два награђена есеја о Кореји за 2016. годину. То је есеј ,,Боје" који је освојио друто место, а написала га је 21. годишња Нина Рашљанин, студент Правног факултета Универзитета у Београду, као и есеј под називом ,,Кореја: мој узор и пријатељ" ауторке Нине Ђукић, двадесетогодишње студенткиње Филолошког факултета у Београду, на смеру енглески језик.  

 

Извор: Кућа добрих вести

 


Последњи пут измењено среда, 23 новембар 2016 09:20
Агнеза Трпковски

Новинар, оснивач и главни и одговорни уредник интернет новина „Кућа добрих вести“. Дипломирани економиста (међународни економски односи). Радила 23 и по године у Новинској агенцији Танјуг, од приправника, шефа дописништва за Војводину, до дописника из иностранства (Чешка, Словачка). Да би реализовала ову своју идеју и другачију визију новинарства, напустила 2011. године сталан посао, са места заменика уредника Економске редакције Танјуга - ЕКОС и покренула овај лист-магазин чији је основни мото - „Наше је само оно што другима дамо“.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија