Кућа Добрих Вести

Login

색 / Боје - награђени есеј Нине Рашљанин о Републици Кореји

Оцените овај чланак
(6 гласова)

esejistiБЕОГРАД - Свака земља има своју "боју". Та боја је тон, филтер кроз који провучемо слику дестинација када на њих помислимо. У мојој глави, а и вашима, неке земље су црвене, љубавне. Неке су сиве а сјајне, моћне, док су неке зелене и мирне. Неке су браонкасте или црне, тужне, разорене. Јужна Кореја, међутим, нема једну боју. Има анимацију која се окреће и коју не могу да престанем гледати. Јарке су, али пријатне. Много их је, али чине складну целину.

 


Тако Републику Кореју види Нина Рашљанин (девојка у белој ролци) у свом есеју који је заузео друго место на сада већ традиционалном конкурсу који организује амбасада те азијске земље у Србији. Ове године тема је била ,,Моја Кореја: са којим аспектима корејског друштва и културе сте упознати и због чега су они важни за вас?". Конкурс, на који су пристигла 32 есеја, организован је ради ширења интересовања за Кореју и даље унапређење односа две земље.

 

,,Кућа добрих вести", која је ове године била званични медијски партнер корејске Амбасаде за њихов пројекат - конкурс у писању есеја, објавила је већ првонаграђени рад Филипа Марића, студента кинеског језика. Марић је за освојено прво место на овом конкурсу освојио путовање у Републику Кореју у којој је у новембру боравио заједно са још двоје првонаграђених студената у говорништву на корејском језику за 2016. - Александром Сарачевићем (мастер студент кинеског језика) и студенткињом јапанског језика Даницом Димитров.

 

                     studentiziri

 

У наставку, после горе наведеног уводног дела есеја, објављујемо и остатак овог надахнутог текста Нине Рашљанин, а током викенда објавићемо и трећепласирани рад Нине Ђукић, студенткиње енглеског језика на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Уживајте у читању!

 

Есеј Нине Рашљанин - Боје

 

Јужну Кореју доживљавам као чауру која скрива толико тога мистичног. Маштам о путовањима у далеке земље скоро свакодневно, али Јужна Кореја је одувек имала посебно место у тим маштањима. Нарочито од 2011. године, када сам целу годину средње школе у Америци похађала предмет који је изучавао корејску културу. Тада сам видела боје. Нешто у тим бојама, њеном положају, имиџу, свему што сам икад сазнала о овој далекој земљи, ме њој привлачи.

 

То иде много даље од ратних стереотипа, Самсунг телефона, ЛГ телевизора и Гангам Стyле-а. Те боје су много више и од фасцинантног положаја који ова земља има у свету, од свих материјалних и опипљивих ствари којима обилује. Јужна Кореја има душу. То осећам, знам, а једном, када је упознам, ћу и потврдити. Почевши од заставе па до двеста педесет врста кимцхи-ја, Јужна Кореја је посебна и пуна симбола.


Увек сам сматрала да је национализам смешна и илузорна ствар. Зашто бисмо били поносни на нешто што нисмо заслужили и што нам је генетска случајност подарила - као што је националност?
Међутим, када сам те године у Америци почела да истражујем многе аспекте корејског друштва и схватила да малтене нема талента у ком корејски народ не доминира, схватила сам - да сам Корејка, не бих се суздржала и била бих јако поносна!


Јужна Кореја је такав спој патријархалног и модерног, уметничког и техничког, убрзаног и постепеног. Земља са једним од најбољих образовних система на свету и малим, наранџастим роботима у неким школама. Земља у којој очеви иду на породиљско боловање. Земља у којој уметност храни душу. Земља у којој је паметни телефон свакодневица, а воће луксуз. Земља у којој Yоидо црква има милион припадника, а 46% становништва није религиозно. Земља у којој се родите стари годину дана, а једна од ваших најважнијих особина је - крвна група. На крају, ништа мање важно - земља која је створила Снупија и у којој МцДоналдс долази на врата!


Утонем у своје маштарије, данас, као и јако често, резервисане за пут у Сеул. У мојој глави се мешају пејзажи које посматрам са реке Хан, зграда 63, Итаеwон, Народни музеј, традиционална села, будистички храмови, укус слатког кромпира, огромни билборди, закривљени кровови који изгледају као осмех, посета студију Ји Јанг Ли која ствара магију у 15 квадрата и чијим сам радом опчињена. Са сваком новом информацијом коју налазим, заљубљеност расте.


Колико смо само ограничени! Како је могуће да на свету постоји култура са толико детаља и историје, о којој ми не знамо довољно и коју увек доживљавамо као нешто "тамо далеко"?


Све што сам научила обогатило ме је. Пре свега, оно што ме код јужнокорејског друштва највише фасцинира је посвећеност традицији и историји с једне стране, а напредовање и бескрајни футуризам са друге.


Јужна Кореја цени, поштује и уздиже све оно вишевековно, али не робује старом, унапређује се и напредује, као и њен народ. Наравно да су генерализације увек непожељне, али из мог искуства, сваки човек јужнокорејског порекла ког сам имала прилике да упознам, па и аутори и уметници које сам проучавала, су показали јаку радну етику, дисциплину, а опет, слободан ум и напредно размишљање.

 

Породичне вредности су на високом нивоу, али одишу таквом усклађеношћу, распоређеношћу и миром. Оно између чега су све модерне земље растргнуте, Јужна Кореја је помирила. Одбацила је кочнице и нашла баланс који је свету потребан већ вековима, својом еволуцијом и пажљивим напретком у сваком сегменту друштва.


Управо због ових ствари, сви можемо нешто научити и од Јужне Кореје и од њених становника, како на глобалном плану, тако на државном, али и индивидуалном. Зато јој сви дугујемо посету, далеко изван наших сопствених чаура, да разменимо знања, искуства и културу, да видимо како може боље и другачије, да отворимо своје умове и срца и угледамо - боје.

 

                 јесено

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено петак, 02 децембар 2016 11:16
Агнеза Трпковски

Новинар, оснивач и главни и одговорни уредник интернет новина „Кућа добрих вести“. Дипломирани економиста (међународни економски односи). Радила 23 и по године у Новинској агенцији Танјуг, од приправника, шефа дописништва за Војводину, до дописника из иностранства (Чешка, Словачка). Да би реализовала ову своју идеју и другачију визију новинарства, напустила 2011. године сталан посао, са места заменика уредника Економске редакције Танјуга - ЕКОС и покренула овај лист-магазин чији је основни мото - „Наше је само оно што другима дамо“.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија