Кућа Добрих Вести

Login

Једи споро и буди сасвим свој

Оцените овај чланак
(1 Глас)

devojkerestornannnБЕОГРАД - Брзина којом уносимо храну у себе, према истраживању, има директне везе са осећајем ситости. Осећај ситости изазива и осећај среће и задовољства.

 

Наш стомак шаље обавештење мозгу да је сит. Но, та веза није аутоматска и ако једемо брзо, не жваћемо добро храну, не ограничимо количину хране коју уносимо у току једног оброка, срећа након оброка изостаје. Мозак тек након 15 минута почиње да шаље сигнале а ми смо, до тада, успели да се преједемо и уместо задовољства почињемо да се осећамо уморно, тромо, боли нас глава, осећамо мучнину.


Грешка!


Уместо да смо појели количину хране која ће нам утолити глад, ми смо блокирали свој стомак вишком и сада он тражи хитну интервенцију не би ли почео да прерађује храну коју смо набацали у њега. И сви наши системи су ангажовани на пружању прве помоћи нашем дигестивном тракту док срећа за тај дан неповратно одлази од нас.


Па како да једем, питате се?


Прво - док спремате свој оброк будите потпуно смирени и концентрисани. Спремајте храну с много љубави. Узмите мањи тањир и на њега сервирајте храну. Немојте да вам очи буду мерило, већ следите или упутства нутриционисте или свој осећај за меру. Потом се посветите ономе што је тањиру. Једите полако, жваћите пажљиво и с радошћу. Немојте се излагати стресу док једете. Храна је задовољство, али и лек, а да би нам била на корист битно је да без грча пролази кроз наш систем за варење. Неколико хормона се ослобађа током процеса варења. Сваки се активира у одређеној фази узимања и варења хране и даје информацију - а тек скуп тих информација даје коначни импулс да смо сити и задовољни. Но, ако једемо пребрзо, ова компликовани хормонски систем нема довољно времена да посао одради како треба. И тада настају горе наведени проблеми.

 

Једи полако и буди сасвим свој


Научници су потврдили да ако једемо полако, не само да ћемо се здравије хранити већ ће и наш организам здравије функционисати. Човек је један сложен систем који треба ослушкивати на обострано задовољство. Ако једемо пребрзо ми радимо против себе - ем уносимо вишак хране, ем реметимо рад система за варење, ем уместо осећаја ситости добијамо читав низ симптома који нас ометају да нормално фунционишемо.


Однос апетита и начина исхране


Много је тога у нашем окружењу што нам изазива осећај глади. Лепо сервирана храна, примамљив излог са колачима, сјајна реклама за неку намирницу, заносни мирис из кухиње - све то активира сигнале да се почне лучити хормон задужен за осећај глади. На нама је да не реагујемо на прву лопту него да полако размислимо - јесмо ли стварно гладни? Када смо последњи пут јели? Да ли нас само спољни стимуланси наводе да осетимо тренутну глад. Било би добро да уз себе увек имате флашицу с водом. Кад наиђе изазивач а ви испијте мало и видећете да ће осећај нестати или се барем смањити на разумну меру. Ако сте и даље гладни, спремите себи, кад дођете кући, оброк. Но, ако вам се овакви изазови дешавају кад сте далеко од куће - носите са собом и мало бадема у ташни, или неколико интегралних кексића, енергетску плочицу, било шта што ће вас тренутно заситити.


Будите и ви део покрета спора храна


Придружите се и ви покрету споре хране. У свету је овај концепт настао 1986. године, када је Карло Петрини основао удружење Слоw Фоод у Италији. Ово удружење промовише културу хране и вина, али и различитост хране и пољопривредних производа широм света. Противи се идеји да храна треба да има стандардан облик и укус. Промовише идеју да свако од нас треба да зна шта једе. Залаже се за културни идентитет у вези са храном и гастрономском традицијом, залаже се за традиционалне начине узгоја стоке и живине, као и биљних врста. И код нас је овај покрет све израженији - све више људи се враћа земљи, неки се буквално враћају на село, неки изнајмљују земљу коју сами обрађују, а неки купују "здраво" узгајану храну. Отварају се и ресторани споре хране. Родитељи све чешће спремају деци ужину, спремају и себи оброке које носе на посао. Није у питању само уштеда, мада је и она значајна, већ дугорочно улагање у здравље, али и у лично задовољство. Штета је само што код нас нема паркова и зелених површина на којима можемо на миру и тишини појести свој, с љубављу припремљен оброк.


Но, то је један посве нови покрет о ком би требало размислити - спора храна у здравом окружењу. Можда у некој будућој кампањи неко и то стави у свој предизборни програм. Онај ко се побрине да сваки радник има довољно времена за оброк, довољно времена и новца да га спреми, и лепо и здраво окружење да се на паузи заиста одмори и лагано једе - имао би мој сигуран глас.

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено субота, 31 децембар 2016 14:21
Мерима Аранитовић

Мерима Аранитовић - рођена и живи у Новом Саду. Ради у Карловачкој гимназији. Предавач, блогер, флоритерапеут, кулинар у покушају. У текстовима, на својим блоговима, комбинује дугогодишње педагошко искуство у раду са децом и одраслима, искуства стечена на радионицама и семинарима из психологије и анализе снова, и флоритерапије, стварајући свој лични холистичко-едукативни правац мотивације и подршке. Њени текстови су нека врста надахнутих беседа, приче о дејству одређених цветних есенција, о томе како пронаћи и сачувати себе, шта би било добро прочитати, погледати, на којим смо заблудама одрастали, и како данас живети срећно упркос свему. Лепа и топла реч, приче о добрим људима и догађајима, свему ономе што може да оплемени живот и унесе радост у живот јесте оно што ју је везало за Кућу добрих вести. Блогови: www.ritamdana.com i www.cvetnaterapija.ritamdana.com.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија