Кућа Добрих Вести

Login

Владимир Величковић: Уметност је креативна авантура

Оцените овај чланак
(9 гласова)

slikafotografija„Ова изложба је потврда да је графика жива, да је динамична и оригинална, али и да се ова ликовна дисциплина на овим просторима и те како негује“ истакао је академик Владимир Величковић током отварања изложбе X EX-YU конкурса за графику у галерији УЛУС у Београду, на којој су изложени радови стваралаца са простора бивше Југославије.

 

Од укупно 175 приспелих радова, публика је имала прилику да види 62 рада које је жири одабрао, међу којима су 34 дела из категорије академских графичара и 28 радова из студентске групе. Сарадници ,,Куће добрих вести" су искористили ову прилику да са угледним академиком, српским сликаром Владимиром Величковићем, чланом Француске Академије лепих уметности (Académie des beaux-arts), разговарају о актуелним темама у ликовној уметности.

 

Господине Величковићу, Ви сте у неколико наврата у интервјуима низу медија истицали значај сарадње уметника са простора бивше Југославије. Да ли је то један од разлога што сте прихватили да отворите јубиларни X EX-YU конкурс за графику?

 

Тај YU у наслову је био веома битан. Ја рачунам на то да ће се те наше земље, овакве какве су, повезати, а то повезивање је могуће искључиво преко уметности и културе. Што се тиче политике, на њих не можемо да рачунамо, јер смо сведоци онога што се на том пољу дешава, пре свега у погледу толеранције. Могу да кажем да сам југоносталгичан и веома сам поносан на тај мој статус који покушавам да у свакој прилици нагласим. Велика је штета, пре свега за културу, што је та сарадња прекинута.

 

Питање је помало класично када сте Ви у питању, а оно се односи на то да сте у Паризу цењенији него овде. Ако је то тачно и са Вашег становишта, да ли имате објашњење за то?

 

Ја не знам и не могу да потврдим тај мој статус између Париза и Београда, али је чињеница да је београдска публика јако сурова, оштра и немилосрдна. Она се не устручава да каже оно шта мисли, па је сусрет са њом увек један веома опасан испит. У Паризу су ствари много дискретније, много више има тога што се дешава иза ваших леђа.

                             studnetskanagrada

 

Каква је ситуација са другим срединама у Србији?

 

Ја на позиве, у принципу, одговарам позитивно. Треба ме позвати. Имао сам једну изложбу, давних 1980-тих у новосадском СПЕНС-у. То је била веома интересантна прича, јер су слике биле таквих формата да су морале да буду постављене укосо. Ја о Новом Саду мислим све најлепше, тамо сам својевремено добио и награду „Сава Шумановић“, али је чињеница да моје присуство тамо веома ретко. Иако сам спреман да одговорим на позиве, постоје одређени услови који морају бити испуњени и ту се јављају проблеми. Недавно сам, нажалост, одбио позив из Бањалуке јер моје слике нису могле да прођу кроз врата. Као што смо их у СПЕНС-у постављали укриво, овде нису могле ни кроз врата. Ипак, надам се да још увек постоји могућност да се уради нешто за Бањалуку.

 

Путовање између слике и цртежа које је обележило Ваш стваралачки рад је повремено прекидано скулптуром. Због чега се нисте више посветили тој изражајној форми?

 

Скулптура је у мојим активностима минорна, нажалост. Имао сам 11 година када сам у једном домаћем задатку, на питање шта би желео да будем у животу, одговорио-скулптор. Тако да скулптура у мом животу стоји као једна могућа варијанта нечега што би могло да се преведе у скулптуру. Ја сам пре свега цртач, а онда сликар. Слика без цртежа не постоји, наравно у мом случају.

 

У Вашем цртежу, већ деценијама, доминира људско тело. Докле ће то тако бити?

 

Све док буде нас и док ме та тема инспирише да цртам. То је један стуб на који се ослањам, мада, наравно, има и других тема. Последњих 10-15 година су се појавили неки пејзажи, што је било присутно 60-их година. То је, заправо, нормалан ток, нека врста еволуције у континуитету. Човек се потпуно несвесно враћа на неке теме које које су биле присутне десетинама година уназад. Одједанпут се нађу неки разлози, неки интерес, да се то обнови. Онда погледате, па ја сам то радио 50-их и 60-их година. Наравно, то није исто, али је тематски, као материја, као садржај доста блиско. То су ти пусти пејзажи са пожарима, са птицама и сл.

                               velicko

 

Често сте истицали да Вас свет који нас окружује плаши и брине. Једном приликом сте изјавили да су Ваша платна „продоран захват у темељне проблеме који рашчовечују човечанство“. Шта можете да кажете о томе?

 

Нажалост, човечанство је пуно таквих бодљи које нас са свих страна убадају. Те ситуације се лично тичу и мене, ја реагујем на оно што ме окружује. Тај живот који ја живим, живим га овде, данас, сада. Међутим, оно што је био мој почетак, који се у континуитету наставља, је била та нека драма, људска драма, планетарна драма. Не знам колико успевам да о тој драми говорим, јер ја о њој говорим на свој начин. Нисам сигуран колико је он ефикасан, али је то моја обавеза, питање одговорности у односу на оно што живимо. Овде није реч само о односу уметника према ситуацији, према животу, већ пре свега о одговорности на сваком кораку, поготово у политици. Чини ми се да те одговорности нема. Свако гледа свој интерес и како да сачува своју столицу, своју фотељу. Тако да је та одговорност један велики минус у овом нашем животу који нас окружује са свих страна. Чини ми се да се треба вратити тој одговорности и видети како и на који начин можемо одговорно да се понашамао.

 

У светлу тога, кажите нам ко данас управља уметничким токовима. Да ли су то галеристи, ликовни критичари, мецене, маркетинг стручњаци?

 

Нешто се јако променило у односу на неке претходне године. Уметност, пре свега ликовна, потпала је под јако контролисан утицај новца и он је постао један веома битан фактор. Дошли смо до тога да када нешто гледамо, када нас нешто привлачи, постављамо питање колико то кошта, а не шта представља и колико то уметнички вреди. Дакле цена и новац су постали неминовни фактори у процесу креативних авантура, јер ово што ми радимо је једна авантура која, то треба знати, није баш неопходна друштву. О томе говори и 0,6 посто буџета који се издваја за културу, што је срамотно. Нажалост, фактор новца је итекако битан елемент у ономе шта се данас дешава. Има квалитетних ствари, то не оспоравам, али има и много тога што је промовисано на један потпуно маркетиншки начин и то је велика штета.

 

Дотакли сте веома актуелне теме, а једна од њих је и улога уметника у свету нових медија. Кажите нам колико се Ви са њима бавите, колико учествујете у њима, колико можете да их искористите?

 

Ја сам један од оних који не куцају на врата, не телефонирају, не вуку друге за рукав. Можда је то мој проблем и то је, на известан начин, штетно. Постоји нешто што се зове интегритет и ја, препотентно могу да кажем, чекам да ми се дође, а не тражим ништа. Тако, ако се то догоди, као што сте ви овде, онда је то право задовољство, с обзиром да се неко интересује за нешто што радите. Ипак, медији су итекако важан фактор и ако нађете места у неком часопису, недељнику или у неким новинама, онда је то за једног уметника веома пријатно и има ефекта. Са задовољством констатујете да је неко писао о вашој изложби, да је ту изложбу неко снимио, направио филм. Ја не могу да се жалим, могло је тога да буде и више, али је могло и да не буде ничега. Понављам, овај наш посао је једна велика авантура за коју ризик сами прихватамо. Али то је наш живот и наша потреба. Идемо напред и боримо се онако како умемо и можемо.

                               rpvanagrad

 

Величковић, EX-YU конкурс за графику

 

Владимир Величковић, Београђанин, по образовању архитекта, а по опредељењу сликар, члан две академије, Српске академије наука и уметности и Француске академије лепих уметности, један је од најзначајнијх српских и југословенских сликара свих времена. Након завршеног Архитектонског факултета Универзитета у Београду, са изузетком кратког стваралачког периода у мајсторској радионици Крсте Хегедушића у Загребу (1962-1963.), у главном граду живи и ствара до своје 31 године (1966.), када га уметнички дух одводи у Париз. Носилац је француског ордена Витеза Легије части и добитник бројних награда и признања, међу којима, посебно, треба истаћи највеће француско признање у области културе и уметности-Commandeur dans l"ordre des Arts et des Lettres.

 

Како сам истиче пријатно је изненађен EX-YU конкурсом за графику, јер је, према његовом мишљењу, сарадња међу државама региона, поготово на ликовном плану, ретка. Према његовим речима, чињеница је да позоришта међусобно гостују, да се филмови снимају у копродукцијама, да је развијена сарадња на пољу музике и музичких манифестација, али да је ликовна уметност изостала у тој размени.Управо из тог разлога сматра да ова манифестација мора бити подржана јер може да учини много за зближавање у региону које је несретно било прекинуто у прошлости. Величковић је апеловао да ова манифестација послужи као нека врста примера и инспирације. Како сматра академик, она не сме остати усамљена, неопходно је да се и друге земље региона придруже у том настојању и да инспирисане београдском, овакве изложбе заживе и у Загребу и у Љубљани...

 

Овогодишњи жири, на челу са Борком Божовић, историчарем уметности и уредником галерије ХАОС, доделио је седам награда. Главну награду у категорији академских графичара добио је Велизар Крстић за рад „Репресија“, док је у студентској категорији, ово престижно признање понело дело „Пуцање“, аутора Јоване Ђорђевић.

 

Пре десет година, Висока туристичка школа из Београда, као покровитељ, и Наташа Бркић, као аутор, креирали су културну манифестацију са циљем умрежавања уметника из земаља које су некада чиниле заједничку државу-СФРЈ. Захваљујући великом одзиву уметника из региона и скоро константном броју графичара који сваке године учествују на конкурсу (око 170), може се рећи да је она постала популарна и редовна у свету уметности, што потврђују и мишљења еминентних ликовних критичара и историчара уметности.

 

Према Весни Тодоровић, историчарки уметности и ликовног критичара, EX-YU конкурсу посебан тон дају три основна и подједнако важна елемента, прво, организује се у славу једног од најкомуникативнијих уметничких медија, друго, негује потпуну отвореност према свим видовима графичке уметности, и треће, пријатељством дефинисана усмереност позива уметнике из бивших република југословенске заједнице, што је одредило и назив манифестације. Значај ове културне манифестације потврђује и Димитрије Пецић, редовни професор и декан Факултета ликовних уметности у Београду, који сматра да је EX-YU конкурс за графику отворио простор за комуникацију и упознавање са савременим достигнућима у графици широј стручној и културној јавности свих земаља у окружењу.

 

Веома је занимљиво, и за поклонике културе драгоцено, што се на ову манифестацију одазивају и они графичари чија је вредност већ одавно потврђена, као и они који ће уметничке висине досегнути након дипломирања, али и чињеница да су заступљене све класичне графичке технике и дигитална штампа. Посебна вредност ове културне манифестације је у томе што аутори из свих бивших Република, и преко 50 градова, потврђују жељу за међусобном комуникацијом уметника на културним сценама суседних држава.

 

Коаутор текста: Борислав Коркоделовић

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено среда, 11 јануар 2017 13:52
Владимир Павковић

Рођен 1974. године у Београду. После основних академских студија из области

туризма на Факултету организационих наука Универзитета у Београду завршава

мастер и специјалистичке академске студије из области маркетинга и односа с

јавношћу. Тренутно је студент докторских студија на истом факултету. Запослен је

на Високој туристичкој школи где држи наставу из неколико предмета на основним

и специјалистичким студијама. У овој установи је и део тима Центра за односе с

јавношћу и међународну сарадњу. Аутор је више научних радова и новинарских

текстова. Посебна област интересовања су му односи с јавношћу, медијске

комуникације, медији, новинарство и туризам.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија