Кућа Добрих Вести

Login

Оно због чега ћете се једном кајати

Оцените овај чланак
(5 гласова)

SAMANKAKSI8334БЕОГРАД - Нема особе на овом свету која себи бар некад и бар негде није нашла ману. Кратке ноге, пренизак раст, танка коса, крив нос, непривлачно лице, "ни струк, ни кук", пискав глас, неомиљена боја очију, ситне очи, буљаве очи, танке усне, пуни образи, дебеле руке... само је један мали део свега онога што можемо чути, када је самооцењивање у питању.

 

Како рече неко, једино је памет правично расподељена ствар на свету... свако тврди да је има сасвим довољно и да ни на који начин није закинут при овој расподели.

 


Разликујемо се само по мери у којој смо тих својих мана и "мана" свесни, по спремности да радимо на промени онога што нам се не допада, а што и јесте могуће кориговати и по способности за прихватање онога што је немогуће променити без обзира на сву нашу жељу, спремност и решеност да на тој промени радимо.


Реч је, у ствари, о оном феномену чаше до пола напуњене водом, коју једни виде као полупразну, а други као полупуну, због чега су олако и без много истинских аргумената сврстани у песимисте и оптимисте.


Они који су наређали мало више година могу вам сатима причати о томе како су у младости јадиковали, кукали па и патили, сматрајући да је Бог исувише шкртарио баш на њима приликом расподеле шарма, привлачности, лепоте... и како су се тек у познијим годинама дивили себи листајући фотографије из тог периода. Примећујући на њима једно симпатично, пријатно, лепо лице. Присталу, згодну, лепу особу. Себе!


Они који су током година добрано нагомилали килограме са сетом се сећају времена када су тек почели да кукају "како сам дебео/лаааааааааа" и да и своју линију и свој организам кваре дијетама... а тада су само били "таман".


Са годинама схватимо да нам је коврџава коса одувек била само предност, чак и онда када смо је пеглали, да су нам пуни образи далеко лепше стајали него ови упали, да нам је младеж изнад усана баш шик... да нам уши чак и нису клемпаве и да на њима оне велике минђуше најлепше стоје... да у ствари, иако нисмо никада били савршени, нисмо били ни ускраћени, иако смо онолико кукумавчили и смарали се сопственим "несавршеностима".


А и оно, што нам заиста фали, смета, што нам не паше, није нам оку угодно... да ли је уистину тако. Зар мислите да и онај чијем се изгледу дивите свој нос за какав не бисте питали колико кошта, сматра савршеним, да не би изменио нешто на свом телу или да је одушевљен тиме што има сасвим равну косу?

                                                       TORBICA322                       

                                               
Ако се фокусирамо на то "нешто" што "нас квари" или нам недостаје или га имамо превише, разумљиво је, бићемо незадовољни све док не изместимо ту централну тачку фокуса. Уколико се не усудимо да се окушамо у неком послу, хобију, интересовању, само стога што нас спутавају те неке наше несавршености и та наша триповања око неких несавршености, неминовно смо себе усмерили ка неуспеху.


И нисмо онда неуспешни зато што имамо криве ноге, дебеле руке или недовољно танак струк и непривлачно лице, већ стога што смо дозволили да нас наше мање или више необјективно гледање на себе спута. Уместо окретања правим стварима и изазовима, беспотребно смо се оптерећивали ситницама које су минимално или нимало важне за остварење неког циља и неке наше жеље.
Каже народ, не љуби леп, него упоран.


Колико љубави је неостварено само зато што је једна страна мислила да је недовољно вредна оне друге? Колико наоко непривлачних мушкараца је добило неку девојку само зато што неки други, њој присталији, нису имали храбрости да јој приђу па је изгубила стрпљење и снизила критеријуме или само мало више пажње обратила на те, несавршене? И колико девојака је освојило неке "фаце" само стога што се нису освртале на своје недостатке, него су истицале оно што им је предност?


Колико талената је расипано зато што је некога физички изглед или шушкање кад прича спречио да се појави на аудицији за ТВ водитеља или упису за факултет глуме, уместо да се усредсреди на то да покаже оно што уме и може?


Колико раскошних гласова пева само свом окружењу, не усуђујући се да покуцају на нека врата која би им омогућила да запевају свима, док неке крештаве креатуре спремне да пренебрегну сопствене недостатке и стаса и гласа и да их надоместе вештачким састојцима и у себи и на себи, граде каријере које не заслужују! Или их и заслужују, када су већ успеле да скрену пажњу на себе?


А да вас старост која стиже много брже него што можете и помислити, колико сутра не пита где вам је била младост, на време опростите себи сопствене несавршености од којих многе видите једино ви.


Јер, уколико дође до тог питања, схватићете да себи можете опростити све неуспехе и падове, али не и оно што сте желели а нисте покушали.

 

Извор: Кућа добрих вести


Негослава Станојевић

Негослава Станојевић, дипломирани економиста, новинарством се бави од 1983. године. Најдужи део радног века провела је пратећи бурна дешавања у нишкој и српској привреди, нажалост више везана за њено уништавање, радничке штрајкове и, коначно, њено свођење на ово што имамо данас.
Доживела је, тако, да јој се предмет рада готово укине. И решење за сврабеж прстију навиклих на свакодневно писање нашла је у вођењу два своја блога.

Онда је открила ,,Кућу добрих вести", медиј чију мисију види као онај зрачак из тунела који новинарству може да врати пољуљани углед, а читаоцима изгубљени оптимизам. Највише воли да пише приче о неким успешним, вредним, паметним и предузимљивим људима, који нас уверавају да није све тако црно и да има наде...

Аутор је збирке приповедака на заплањском дијалекту- "Јоште чекам тај реч да ми рекне".

 

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија