Милутин Д. Симић, рођен у Лазаревцу, завршио је Филозофски факултет (Одсек за југословенску књижевност) и почео каријеру као професор српског језика у Аранђеловцу где се припрема за полагање пријемног испита за Министарство иностраних послова. Убрзо је био примљен и одлази у Женеву на место конзула. По повратку ради у кабинету председника Тита као саветник за спољна питања у својству опуномоћеног министра. Затим одлази у Стразбур по постављењу за генералног конзула.

Српски заробљеници изградили храм од амбалаже Црвеног крста у Стразбуру

Симић је познат по својим конзулским ангажовањима у Женеви и Стразбуру. Његова разнородна интересовања и искрена брига за културно наслеђе навела га је да у Стразбуру напише књигу о храму Светог Саве којег су у овом граду направили заробљени српски официри у стразбуршкој тврђави током Другог светског рата и то помоћу амбалаже коју су добијали од Црвеног крста. Локалне власти су планирале да овај подвижнички храм наших заробљеника униште, и просторије пренамене, али је упорним ангажовањем господина Симића добијено обећање а затим и одлука француских власти да ће цркву конзервирати.

Никола Тесла спашава Едисонов образ у Стразбуру

Милутин се затим ангажује истраживању до тада мало познатог, двогодишњег боравка Николе Тесле у Француској, а посебно у Стразбуру, у коме заседа и Парламентарна скупштина Европе, једном од симбола европског јединства и ЕУ. Симић је успео да прикупи и обради богату грађу, обилазећи многе француске архиве, библиотеке и институције, као и да пронађе податке о све три адресе на којима је живео Никола Тесла док је боравио у овом граду. Такође, успео је да утврди грешке у досадашњим историјским изворима и да деведестих година обавести српску јавност о својим активностима, што је 2002. године навело Музеј Николе Тесле да, у сарадњи са другим институцијама, поводом своје педесетогодишњице, објави Дневник из Стразбура радне белешке Николе Тесле из овог града.

Те, 1883. године требало је да се у Стразбуру, који је више пута прелазио из немачких у француске руке, догоди чудо: покренута је нова Едисонова електрана, изграђена на железничкој станици, намењена напајању осветљења у том важном објекту. Свечаном пуштању у рад електране дошао је да присуствује лично немачки цар Виљем Други са својом свитом. Заузели су своја места, свечаност је почела, електрана је пуштена у погон. Уместо да ново здање заблешти у светлости славних Едисонових сијалица које су већ пет година биле у продаји, због погрешних инсталација избио је кратак спој и дошло је до експлозије у којој се велики зид стропоштао пред очима силних званица. Пуком срећом нико није повређен и цар се извукао само прекриврен прашином и љут како само цар то може бити. Није било лако Едисону да поврати поверење, а у мисију поправке ове електране послао је никог другог до - нашег Николу Теслу, управо те 1883. године. Услови рада у Стразбуру по Теслу су били веома тешки, пре свега због ригорозних контрола немачких власти после хаварије, због сталног инсистирања Теслиних шефова да штеди што више може а при том, за његове генијалне револуционарне идеје није наилазио на разумевање. Данас се на згради Стразбуршке електране на фасади прочеља, као и на фасади у атријуму, налази спомен табла посвећена Тесли.

                                
Са Титом у свету

После више деценија дипломатске службе, Милутин Симић постао је члан Титовог кабинета и близак сарадник југословенског председника. Са њим је дочекивао угледне међународне госте, краљеве, председнике, шефове влада, министре, али је са Титом и путовао по свету, обилазећи Европу, Азију, Африку и Јужну Америку.

Адлигату је поклоњено седам албума са ексклизивним фотографијама од којих су многе до сада биле непознате јавности. Ту се може видети Брежњев у Добановцима, норвашки краљ Олав V и дански краљевски пар у Карађорђеву, Чаушеску у Дубровнику, Кастро и Иди Амин на Брионима, Тито у белоруским фабрикама, у Мексику, Панами, Камбоџи, Кореји, Грчкој, у свакој земљи са највишим државним врхом....

Свакако најзанимљивији је скоро цео албум фотографија из Титове посете Кини када га је у најмногољуднијој држави света дочео лично Мао Це Тунг. Поводом ових фотографија договорена је сарадња са Институтом Конфуције у Београду и њихово објављивање и анализа у Алманаху института.

Супруга Надежда Симић каже: "Мој Милутин и ја смо путовали пуно по свету. Синови Владимир и Игор су нам се родили у Тунису, где је Милутин обављао посао саветника за штампу при југословенској амбасади. За време свог живота Милутин је имао пуно интересовања. Оставио је за собом велику колекцију марака са којом је учествовао на неколико филателистичких изложби у земљи и иностранству. Будући да је животно био везан за Аранђеловац, сакупља значајну колекцију етикета киселих вода из наше земље, Фрацунске и других земаља, коју ћу такође донирати Адлигату.

Као члан одбора КУД-а Абрашевић написао је послератну историју овог друштва. Милутин је имао огромно поштовање и љубав према књизи па је за живота прикупио две велике бибилиотеке. Из куће у Аранђеловцу библиотека је отишла градској библиотеци тог града. Где год да је живео, Београд Женева, Тунис, Стразбур, учествује у свим културним збивањима тих градова. Скоро никада се кући није враћао без књиге у руци!

На крају морам да кажем да је Милутин пре свега био добар отац и супруг који је све животне проблеме решавао разговором и снагом аргумената. Убеђена сам да би био срећан и да би се сложио са мојом одлуком да ова наша београдска библиотека и архива оду на право место - у Музеј књиге."

Захвалност - Стеванки Чешљаров

Ова вредна збирка изузетних издања и важних докумената стигла је у Адлигат захваљујући свесрдном, искреном и упорном ангажовању саветнице Адлигата, Стеванке Чешљаров, новинарке РТС-а у пензији.

Извор: Кућа добрих вести