Кућа Добрих Вести

Login

"Зашто волим Србију"

Оцените овај чланак
(2 гласова)

serbiavolimУ Палати Србије недавно је организована свечаност са децом поводом завршетка Дечије недеље.

 

Том приликом подељене су плакете у три категорије и специјалну награду за дечије радове који су пристигли на конкурс Организације Дечје срце.

 

На овој свечаности представљено је 50 најбољих радова деце, а Габриелу Ицићу из Пирота уручена је специјална награда за рад о теми "Зашто волим Србију".

 

Зашто је Габриел добио награду, схватићете када прочитате Габриелов рад у наставку:

 

"Зашто волим Србију"

 

Ја нисам бирао град у коме ћу се родити, нисам бирао државу нити континент. Ако ћемо право ни планету. Нисам бирао сународнике, родитеље нити себе. Место у богатој или сиромашној, доброј или поквареној, злој или срећној породици...

 

Можда је бог тако записао, и пре људи, и мастило се давно већ осушило, како воли да каже мој брат Коки. А, можда је све то била и нека луда свемирска лутрија. Па и да сам довољно стар вероватно не бих ништа о томе могао са сигурношћу да кажем. Можда сада долази време за моје изборе, одлуке, моју вољу, судбину...или је и то већ записано, предодређено различитим почетним условима. Неки тајанствени “Ефекат лептира”.

 

Ја бих ипак да кренем својим путем и на свој начин.

 

Питате ме зашто волим Србију и то баш у време ове морбидне и опаке Короне или како је већ сви људи около зову Цовид-19. Неки од њих још увек мисле да је Земља равна плоча, али за ковид 19 знају.

 

Магија телевизије.

 

Можда нешто тајим, можда не волим своју земљу, па ме питате баш сада док слушам одрасле како причају о карантинима, о неким чудним вакцинама, док прете одузимањем деце...Ало! И ја сам дете...Зашто мени о томе нешто не кажете. Примећујем да одрасли стално говоре о неком чиповању некако у страху од тога и 5Г мреже. Али то ипак посматрају као трач јер тога нема на телевизији, можда уопште није тачно. Немогуће је да зло победи добро, узалудна брига, као и увек све ће бити у реду: неки ће изгинути, а неки ћемо да преживимо...

 

Али има пуно о томе на Нету.

 

Прочитао сам “1984” од Џорџа Орвела и “Фаренхајт 451” од Реј Бредберија, и ту ми се коцкице никако не уклапају...Неке моје Лего коцкице. Мој тата не може да схвати како се десила овако велика светска “игра”, видим забринутост у његовим очима, чујем у гласу; јер он има нас четворицу синова и сви смо још мали. Наравно да Србија ту није могла ништа посебно, али то да је, а тиме и нас, толико шиканирају, нападају, кидају, завађују, блате, понижавају и краду; е такви безобразлуци вређају. И ту заједно са њом, са суграђанима, осећам се бесно, и волим ту намучену, своју земљу.

 

Ја нисам доживео бомбардовања, ратове, хипер инфлације о којима нам тата прича, али сам на Фејсбуку видео неке страшне слике...и новчаницу од пет стотина милијарди динара...која није вредела скоро ништа. Кући их имамо неколико. Да нас подсете.

 

Решили тамо неки непознати, сувише моћни а зли људи да нас уклоне са ове планете. Па хајде, баците неколико страшних бомби и пребаците нас на небо. И овако стално слушам како смо ми небески народ.

 

Кад боље размислим ја сам видео само Пирот, Ниш и Јагодину, у школи још нисмо стигли до наше земље и градова, па када хоћу да откријем где се неки град налази ја узмем телефон и идем на Гугл.

 

Знам из прича о многим природним лепотама и богатствима и надам се да ћу их уживо видети пре него нестану; а нестаће, има оних ситних душа које ће то уништити. За сада гледам слике на Фејсбуку и Гуглу.

 

 

Али видео сам Кањон Јерме, Сићевачку клисуру, Дојкинце и...а да Планинарски дом...и Копаоник. Видео сам из града на истоку високи Басарски камен и гробље у Петровцу где је бака Љиља сахрањена. То село је тако пропало и напуштено да не могу да поверујем у декине приче како је некад тамо било ко зна колико породица, оваца, крава и знао се неки ред.

 

Сећам се одласка у село Дојкинце поред Пирота, одласка на прелепи водопад Тупавицу. Даждевњака и високих густих шума Старе планине около. Тог ваздуха, те чисте, хучне речице. И све то у организацији удружења “Корак по корак” које помаже деци са посебним потребама. Била је то њихова, одлична идеја: да крену целе породица деце са посебним потребама на овај дводневни излет, да се сви дружимо, упознамо, разменимо наша искуства...

 

Јер мој најстарији брат има аутизам, хвала богу, тренутно само блажу верзију (као последица интолеранције на глутен). Он је изванредно паметан, добродушни џин од сто килограма који садакреће у осми разред школе “Младост”-ђак генерације. Има свој јутуб канал, хиљаде пратилаца његових анимација. Разговара са њима на енглеском, шпанском, кореанском...када га питам шта причају, он не може да ми објасни...али ја добро чујем да га онај са другог краја света одлично разуме.

 

Такав је наш Ђоле.

 

Сећам се нашег одласка у Звоначку бању - ваздушно водени рај на земљи. Прошли смо кроз као ножем одечене стене кањона Јерме и ушли у малу долину, окружену високим брдима и густим шумама обраслим брдима. И тамо, прелепи манастир Свети Јован Богослов-Поганово (због села у близини). Из XIV века. Нису нам га ваљда Енглези направили. Навијам за Црвену Звезду, не знам докле, и за Јувентус из Италије и Барселону из Шпаније. И знам где су Београд, Торино и Барселона, гледао сам и слике о тим градовима. Неће ваљда само на томе остати.

 

Знате шта... ја волим ову земљу јер могу да разумем људе, мислим њихов језик, а о неком другом разумевању нећу ни да говорим. Ја и моја шесточлана породица смо то већ видели и разумели на својој кожи.

 

И не знам шта се то дешава, тата прича колико се деце играло у улици Краљевића Марка, а сада када нас четворица браће кренемо да играмо фудбал на Омладинском стадиону или овде код Спортске хале и Средњих школа, а нека друга деца уместо да се играју са нама одмах хоће да се бију...Чак и тада када смо очигледно вишеструко јачи. Шта ли је тек са одраслима?

 

И ништа се не мења...само време пролази...и као да је сваки дан мало лошији од претходног.

 

Питате ме зашто волим Србију...Па ето, сви говоримо истим језиком...

 

Шалим се.

 

Можда због Новака Ђоковића. Због силних оклопника на Газиместану, због Милоша Обилића, Војводе Живојина Мишића.

 

И не само то, већ и због Николе Тесле, Иве Андрића, Михајла Пупина... Због оних несебичних као Илија Коларц, капетан Миша Анастасијевић... Због Милунке Савић.

 

Због историје. Због историје?

 

А, не!

 

Отпоран смо ми народ. Читао, слушао, гледао слике, истраживао на Гуглу. Одрасли кажу да нас зато и мрзе, ко зна ко све...и Швабе и Енглези...и бабе и жабе...

 

 

Да вас питам нешто: Римско царство је вековима било силно, а пропаде и Царство Александра Македонског, и Хитлерова војска. Па се мислим, ако их не можемо победити, сачекаћемо да сами одумру.

 

Можда зато и волим своју напаћену земљу, јер ми смо као птица Феникс, обнављамо се из свог пепела. Ми смо били ко зна где све и ко зна колико велика земља, сасвим сигурно већа него за времена Душана Силног.

 

Сада смо се сабили на ово парченце земље које и даље хоће да нам узму. Мисле да могу.

 

Не бато, ово је Србија. И говоримо истим језиком, и знамо да смо много грешили у прошлости, и да и даље понављамо исте грешке. Али не зато што смо глупи већ зато што је нама жао вас.

 

Е, зато волим Србију. Зачас нас заваде, много муља, али зачас смо и челична песница.

 

Ми смо та карика без које ништа не би било како је било. Ми смо тај камен темељац, тај зид, та обала која се не круни.

 

-Србија је земља у којој се ствари прве дешавају на свету, рече Џулијан Асанж.

 

А ја вам кажем: нека подигне руку онај ко му не верује.

 

 

Извор: Plussonline.rs

 

 


Последњи пут измењено четвртак, 15 октобар 2020 19:09

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија