Кућа Добрих Вести

Login

Од штампарије до мангулице

Оцените овај чланак
(2 гласова)

prodajamanuglcianaslovnaБЕОГРАД - Сава Граорац из Ковиља гаји мангулице и производи сухомеснате производе од тог меса.

 

Има 15 јутара земље на којој сеје кукуруз, јечам и соју. Главна исхрана за његове свиње су та три производа плус тестенине које набавља од компаније Даниубус. Углавом је реч о отпаду из те компаније који он откупљује. Суши то тесто, затим га ломи у мешаони. У то убаци јечам, кукуруз и жир и храна за мангулице је спремна.

 

Осим тога, својим свињама даје шангарепу, кромпир, траву, а и жир који је јесенас набавио на Космају.

 

„Имам 150 свиња, прасице, супрасне крмаче, а што се тиче производње сухомеснатих производа регистровао сам се по HACCP стандарду, имам папире за производњу. Месо углавом продајем по пијацама и манифестацијама“, каже Саво Граорац и додаје да он гаји мађарску сорту - белу мангулицу.

 

                                  MESOVISI

Случајни упад у пољопривреду

 

Саво је, каже, сасвим случајно „упао у пољопривреду“. Приватник је био 32 године. Имо је штампарију и није имао везе са пољопривредом. Од родитеља је наследио земљу и механизацију и прихватио се тога кад је отишао у пензију. „Увек сам волео да радим и поштујем традицију. Све скупљам из своје баште. Тако рецимо имам и једно јутро дудова, скупљам дудове и печем ракију“, прича нам Сава.

 

„То што сам се вратио на село, иде са годинама. Да се вратите тамо одакле сте кренули. Штампарију више немам. Ја и супруга имамо два сина и ћерку. Они нису активно укључени али када нам треба њихова помоћ - додју. Најмладји син студира а ово двоје раде у Новом Саду.

 

Сава каже да када су у питању услови у којима се манглица чува нису захтевни. Битна је одговарајућа површина и отворен простор. „Њима је најважнији отворен простор и да имају блата, да могу да рију и да имају воде. Кад кише нема ја мало поливам ту где оне бораве. Оне могу да издрзе лакше зиму него лето, јер имају јаку длаку, као вуну“, истиче.

 

„Оне то прерију, нема ту неке велике хигијене. Ја њима не бацам сламу да би се то таложило. Оне кад хоће да легну земљу, то прерију то се суши и нема проблема“.

 

Мангулица иначе воли блато и део територије треба да се искористи за каљугање. То им је потребно због терморегулације али и заштите од паразита. При дуготрајном држању имају потребу за једноставним склоништем, од кише и снега.

 

                                         SVINJCE

Отежана дистрибуција

 

„Оне нису агресивне и лаке су за чување. Проблем имамо са обновом расе и држава би требало да то реши, да се ти ресурси стари очувају, да може да се увезе нека расе да мало обновимо крв. Мени није важна помоћ у новцу, колико у дистрибуцији“, каже и додаје да су субвенције мале и да су се, према његовим информацијама кретале до 1000 динара по свињчету и да се није због тога са „папирима заносио“.

 

Незадовољан је због тога што неме организоване дистрибуције или неко удружења које би се тиме бавило.

 

„Било би боље да постоји неко удружење да се посветимо више производњи , мање трговини али нико да се прихвати да организује ту нашу дистрибуцију. Волео бих да могу да произвдем, инспекција да погледа и да се купцу директно то продаје, на не морам да идем на пијацу“, каже нам Саву своју бригу.

 

Према његовим речима, мангулица се избегава за узгој јер је дуг период њиховог храњења и враћања уложеног новца. Требало би, рецимо да прође најмање два Божића, да мангулица напуни годину и по до две дана, да догурају до 150 кила па да теко онда иду на клање.

 

Сава се, ипак, не жали. Каже има своје производе које продаје на Калинић пијаци сваке суботе. Ту има купаца из продавница здраве хране, а излаже и на разним сајмовима и манифестацијама. Управо ће сада, крајем фебруара, изложити своје производе на Сајму туризма у Београду.

 

„Ја имам све производе, од сланине прошаране, беле, гроника, масти, намаза, чварака, печенице, сувог врата, суво месо од шунке, сунке у целом комаду, буткице, ребра, кости, кобасице, кулен, шваргла џигерњаца, печене прасице, дебеле свиње....“, каже он.

Код њега је све по „правилима службе“. Готов меснати производ се носи у Нови Сад на Технолошком факултету где постоји лабараторија за испитивање прехрамбених производа. Они то све погледају, пре свега се гледа да ли је месо заражено од трихинозе. Добије се потврда, декларација да је све исправно и затим месо може да иде на тезгу.

 

Дешава се да на тржишту има доста фалша да неко белу сланину добијене обичне свиње представља да је од мангулице и сматра да би и о томе неко требало да води рачуна, да прави производјачи буду заштићени. Месо мангулице је иначе здраво, зато је и скупље. Пре Конзумирање овог меса доводи до стварања тзв. ХДЛ холестерола “позитивног холестерола” што је добро за оне који имају повишену масноћу у крви. У мангулици има мало меса, можда свега 20 одсто. Ако је мангулица тежине сто килограма, она нема више од 20 килограма меса.

 

                                      SAVAMANGULICA                                          

Како до извоза?

 

Има проблема и са извозом.

 

Пре три месеца је излагао на манифестацији Дани Војводине у Подгорици. Све је продао и испало је све како треба. Сада га зову купци из Подгорице и траже да он пошаље робу, али он сада незна како. Није упућен, није организован извоз а уверен је да ту не би требало да буде проблема јер Црна Гора још увек није у Европској унији. Мора опет сам да види са пољопривредном инспекцијом и царином, а све те бирократске процедуре му одузимају време, јер он је пре свега – пољопривредни производјач а не бирократа који се бори са админстративним процедурама.

 

Сава се није зауставио само на мангулици, он се бави и сеоском туризмом. Досетио се тако да пише Удружењима пензионера и да им понуди боравак на свом домаћинству. Тако он организује бачки ручак. Каже да у томе није тражио подршку туристичких организација. Све је организовао сам. Направи тако свињокољ, припреми паприкаш, испече кобасице и угости групу пензионера. Када додје њих више од 30 одобри рабат од 20 одсто на своје производе. Тако стекне и нове купце и обрне тренд – привуче купце да додју у село уместо да он иде по њих у град. Додју тако ујутро, доручкују у десет и оду да разгледају град Ковиљ у коме постоје две православне цркве, манастир, кућу Лазе Костића, винарију „До краја света“ , пецарошка места....врате се на ручак и тада их дочекају цигани.

 

Сава воли то што ради. Каже да је у сваком послу потребна упорност и љубав, те да маркетинг без те две основе – не може да успе.

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено понедељак, 26 фебруар 2018 15:55
Маja Јованов

је рођена 1977. године. Она је новинар са вишегодишњим искуством у праћењу реалног сектора, процеса приватизације и тржишта капитала. Сарађивала је и писала за дневне листове и економске магазине. Активно пратила значајне економске форуме и скупове, како у Србији, тако и у иностранству. Данашња интересовања су јој усмерена на интернет и мултимедијални приступ информацијама.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија