Кућа Добрих Вести

Login

Најбоља ствар коју млад човек за себе може да уради је да чита

Оцените овај чланак
(4 гласова)

duskosarkovicccccccПостоје људи који све што раде, раде тихо и без велике помпе, чак и када је у питању нешто далеко веће, обимније, значајније и друштвено целисходније од малих или великих дела неких других, који ударањем на сва звоја оглашавју сваки свој мали или велики корак и успех.

 

За Душана Шарковића, директора и власника фирме ДМВ у Нишу, која постоји већ 30 година и има око 200 запослених који се баве производњом ЛЕД дисплеја за примену у спорту, саобраћају и индустрији, сазнала сам захваљујући колегиници Јадранки Тасић, новинарки Нишке ТВ: "Хоћу твоју књигу на заплањском дијалекту да поклоним једној фирми која под својим окриљем има и библиотеку намењену запосленима и осталим љубитељима лепе речи, а између осталог мисија им је и прикупљање литературе на нашим дијалектима."

 

А има ли веће сатисфакције за некога ко самим избором дијалекта на којем пише свесно сужава број читалаца па тиме и тираж својих књига?

 

И да, у тој ситуацији, иако вам новинарски нерв посустаје и не жудите за писањем интервјуа као раније, не можете да одолите да шири круг људи, а и себе самог, не упознате са особом чије основно занимање и струка некако нису у подразумевајућој вези са књижевношћу - па још на дијалекту.

 

И тако, сазнадох да је технологија ДМВ-а комплетно њихова и да се стално развија.

 

"Уређаје сами производимо, софтвер сами развијамо и то продајемо у преко 80 земаља широм света, на свим континентима. Завршио сам Електронски факултет у Нишу и поред послова директора фирме бавим се и програмирањем микроконтролера. Али, поред свега овога јавности сам познатији као отац Анђеле Шарковић, докторанта на Кембриџу. Анђела је као гимназијалка освајала медаље на међународним такмичењима из математике, проглашавана је личношћу године а ушла је и у кућу славних женске математичке олимпијаде." - каже Душан Шарковић, укратко, најкраће и најпрецизније, о себи, свом раду и ономе што му је најважније у животу.

 

Штуро причаш, штуро размишљаш па онда штуро и радиш.

 

1.     Како је дошло до идеје да формирају ову, својеврсну библиотеку у којој литература на дијалекту има посебно место?

''   ''Наша библиотека „Анђелко Крстић“ није посвећена само писцима који су писали на дијалектима југа Србије. Литература је општа, претежно су у питању домаћи и страни класици, али и савремени писци. Библиотека је оформљена због радника фирме, али су као чланови добродошли наши сарадници, пријатељи и људи са стране.Основна намена библиотеке у мојој фирми је неговање говора јер је начин изражавања веома повезан са начином размишљања и начином рада. Већ 20-так година, са убрзањем глобализације и појавом СМС-а, мејлова и месинџера, својим запосленима, младим људима који су склони да крате реченице и у језик умећу енглеске речи или кованице чиме се често губи или маскира смисао, причам о важности говора. Ако мисао није јасна, реченице постају непрецизне, површне, двосмислене, без одмерених и истанчаних осећања, без духа, а онда свако може да их схвати како хоће. То није добро за међусобну комуникацију па се људи у фирми, који су на истом задатку, све мање и теже разумеју. А још је горе што човек који прихвати тај штури начин изражавања почиње тако и да размишља па постаје површан и немаран, често тумачећи своје обавезе и одговорности олако не водећи рачуна о квалитету завршеног посла. Штуро причаш, штуро размишљаш па онда штуро и радиш.''

 

       Шарковић сматра да ту може да помогне читање књига, домаћих или страних аутора добро преведених:

 

     ''Човек који чита обогаћује речник и говорне вештине. Најбоља ствар коју млад човек за себе може да уради је да чита. Боље и истанчаније ће говорити, биће јаснији, искренији и непосреднији и то ће му у савременом окружењу отварати путеве и донети велику предност у односу на оне несигурне, непрецизне, нејасне и невеште у комуникацији. Делује апсурдно, али управо та глобализација, главни кривац за лошу вербалну комуникацију, појачава разлику између комуникативних људи и оних који то нису. Оне штуре одбацује, а речите баца у орбиту. Због тога мислим да не треба пуно да се хвалимо тиме што се енглески код нас разуме скоро па највише у Европи. Далеко више него на пример у Француској или Италији. То јесте нека врста предности, али нас посредно доводи у подређени положај у односу на нације које негују свој језик. Боље да смо и ми део напора који смо потрошили на учење енглеског усмерили на читање и неговање речитости на матерњем језику. Онда не бисмо своју скученост у проналажењу праве речи покривали и маскирали енглеским терминима.''

 

       А где је ту место дијалеката, посебно ових наших јужњачких, због којих смо често мета подсмеха и карикирања и због тога их се многи и стиде?

 

     ''Неке енглеске речи из жаргона су сасвим у реду, али је још боље да негујемо своје јужњачке дијалекте. Они нама у Нишу помажу да се још боље разумемо, да унесемо емоције у говор, да будемо прецизни и јасни. Моја баба је са врло мало речи умела да каже много и да ми сви схватимо не само шта је желела да каже, већ и како се осећа. Причала је непогрешиво заплањским дијалектом. Била је као Иво Андрић, одузимала је непотребне речи а оне потребне лепо слагала. С том разликом што је Андрић то радио пишући натенане, а моја баба у ходу говорећи. Говор је непогрешиво пратио њено брзо размишљање. Дијалекти југа Србије полако изумиру, највише нашом кривицом. Срећом неки су се „помешали“ и тако још живе. Ми сада желимо, колико то можемо, да их спасимо од заборава или још боље да их вратимо у живот. То је друга важна мисија библиотеке. Зато се и зове „Анђелко Крстић“, по човеку који је, према Скерлићу, у српску књижевност први унео дијалекте са југа.''

 

         Ми у Нишу смо и једини одговорни за опстанак нашег језика.

 

Управо стога у ДМВ-у редовно купују књиге, посећују сајмове, прате Нобеловце и домаће награђиване писце, купују дела тих аутора, као и оних који су били у ужем избору. Имају доста и поклоњених књига. Радници и пензионери ДМВ-а су чланови библиотеке, а ако неко са стране жели да се учлани, услов је да поклон књигом обогати фонд библиотеке. Запосленима се рефундирају трошкови куповине књига. Имају могућност да сами купе књигу по сопственој жељи, прочитају је и продају библиотеци по набавној цени.

 

Једном годишње објављују публикацију са 12 цитата, којима се скреће пажњу на цитирана дела. Планирају штампање календара и букмаркера са тим цитатима, као и ширу промоцију библиотеке, нарочито код других нишких фирми. Надају се да ће те активности допринети да библиотека заживи, да се све више користи и наравно тако испуни своју мисију.

 

''Пожељне су књиге писане на дијалектима југа Србије, али њих, нажалост, нема пуно. Драгослав Михаиловић каже: 'Вук Караџић се огрешио о југоисток Србије, стандардизујући језик без сагледавања тих дијалеката. Ни касније, после Вука, нико ту грешку није исправио. Са југословенством између два рата и после другог рата су се ствари још погоршале, југ је остао иза леђа, а елита из круга двојке, Академије и Клуба књижевника је гледала на запад. То је и довело до тога да са територије која покрива скоро половину Србије имамо свега десетак процената српских писаца. Не можемо очекивати да ће тај злочин према нашем језику исправљати у Београду, она иста елита која је вековима окренута западу, па чак ни сада, после распршавања идеје Југословенства.' Као одговор Драгославу Михаиловићу на његово упорно инсистирање на расправи о језику и јужним дијалектима, у Београду су нашег највећег живог писца назвали „стручњаком за тикве“. Ми из Ниша смо дакле дужни да ту грешку исправљамо, да промовишемо лепоте својих дијалеката, сами себи, остатку Србије и свима који причају српским језиком. Ми смо и једини одговорни за опстанак нашег језика. Слично важи и за акценте, и њих смо дужни да користимо и тиме промовишемо.''

 

На питање имају ли у плану и неке допунске активности када је о раду библиотеке реч. директор Шарковић одговара:

 

    'Немамо искуства у организацији таквих догађаја, али смо отворени за ту идеју. Било би нам велико задовољство, а и чинило част да доведемо у град неке популарне и високотиражне писце, како домаће, тако и стране, зашто не! Да организујемо књижевне, песничке вечери или можда неко предавање рецимо, о заплањском дијалекту. Можда понудимо сарадњу Нишком културном центру, видећемо.''

 

4.   Сами смо пристали на ту подређеност.

 

Дијалект, посебно наш јужњачки, врло често наилази на карикирање и подсмех ''језичких чистунаца'', који верују да је књижевни језик само онај стандардни, и не знајући да је сваки дијалект књижевни па је занимљиво искуство мог саговорника када је служење својим дијалектом у питању.

 

''Пуно пута сам се суочавао са карикирањем и подсмехом, нарочито док сам био млађи, и то најчешће од људи који нису из ових крајева. Неки су ми чак говорили 'докле ћеш да причаш тим сељачким језиком'. У наш град су дошли људи из неких других крајева, себи дали за право да омаловажавају наш језик, а ми смо то прихватили, стидећи се што тако причамо. Раније сам ту бахатост тешко подносио, али сам још у својим 20-тим схватио да смо сами криви за то што нам се догађа. Кад нишки политичар или јавна личност оде у Београд, одмах почне да прича београдским акцентом, чак и у Нишу на јавним скуповима и пред камерама причају тако. Ликови који у серијама и филмовима говоре јужњачким дијалектом су обично комични или нефункционални, подложни подсмеху нације. У нишким медијима се говори београдским акцентом (или чак новобеоградским, оним који се појавио крајем 90-тих, не знам одакле). Сами смо пристали на ту подређеност.''

 

А којим дијалектом он говори?

 

''Мој матерњи језик бих назвао ''нишким''. Моји баба и деда су живели у Нишу, али су причали матерњи ,заплањски. Сестра Братислава и ја смо до поласка у школу углавном боравили код њих, али су се касније, у школи, измешали различити дијалекти мојих другова а утицај је имала и моја мајка (из Врњачке Бање) и моја учитељица, које су причале стандардни, српски. Бабин заплањски обожавам и са њом сам тако причао, додуше она више на заплањском, а ја на нишком, али смо се перфектно разумели. Мислим да се тих 70-тих, а можда и раније, у Нишу формирао тај специфични дијалект који се прво карактерише акцентом, али и посебним речником, другачијом конструкцијом реченице и граматиком са смањеним бројем падежа. Вероватно је то мешавина околних дијалеката и стандардног српског којег је форсирала политика преко медија и школа. Мени тај дијалект прија, уз њега сам одрастао и најбоље се осећам кад причам на њему. Језик је наравно жива ствар, за мојих 56 година се полако мења, речник се шири новим појмовима, акценат се помера унапред, али мислим да та специфичност још постоји и да треба да је чувамо. Нишким се служим свакодневно, на послу и у породици, али има ситуација кад речник и граматику морам мало (не скроз) да прилагодим саговорницима са запада или севера Србије или из бивших југословенских република, док акценат не прилагођавам. Имам утисак да то саговорницима не смета, а када схвате да то није последица моје „неписмености“ они то почињу и да цене. У ствари, ми само треба да истрајемо са нашим дијалектом (како то на пример често раде Црногорци) и тако ћемо га очувати. То бих првенствено поручио нишким политичарима, јавним личностима и медијима, да пређу на нишки говор и акценат и да се не стиде тога.''

 

Једно ли је?

 

Сви ми имамо омиљене термине, описе и поштапалице у локалном говору, којима далеко јасније и брже објаснимо поједине појаве у животу. Замолила сам Шарковића за један пример из његовог "фонда".

 

''Наравно, језик на којем причамо, на којем размишљамо и сањамо је најпогоднији за прецизну, концизну, али истанчану и осећајну комуникацију. Омиљени термин, који ми је остао од бабе, је: 'Једно ли је'. Баба је знала да ради 10 послова паралелно. Ми деца играмо карте сас деду, који јој тражи питије и ракију, ми тражимо колачи, она спрема ручак на три рингле и у рерну, пази да јој се ватра не угаси, машом џара жар, телефоном сас мајку и тетку води високу породичну политику и стално оставља слушалицу на креденац да промеша или склони неку шерпу. Ми, удубљени у карте, ипак видимо да нешто није у реду, да се баба, која носи и кућу и целу породицу, нешто мучи, и питамо је 'што је било бабо, што ти је?', а она одговара 'Е сине, једно ли је'. Свима нам је све јасно! Ситуација у нашим животима се међутим брзо променила. Кад сам отворио фирму у истој кући у којој је баба живела, опхрван мноштвом паралелних послова које треба обавити одмах, често сам говорио: 'Е, једно ли је'.

 

А времена се мењају, па и став непознавалаца и нељубитеља дијалеката којима говори југ Србије.

 

''Имам тај утисак. Нарочито када са њима говорим нишки. Чак мислим да су људи временом све више заинтересовани да слушају о томе и да им наш говор буди интересовање и за наш крај. Ту нам сада глобализација на неки начин иде у прилог. Што је још један апсурд глобализације, и ако је крива за унификације језика, са друге стране се на глобалном нивоу све више прича о нестајању великог броја језика и потреби да се негују разноликости, па се малим језицима и дијалектима посвећује све више пажње.''

 

Претпостављам да, самим тим што у библиотеци своје фирме одредили посебно место за литературу на дијалекту, имате и мишљење о значају писања на дијалекту у спречавању изумирања и потпуног нестајања говора наших предака.

''Наравно, нема бољег начина за очување наших дијалеката од писања на њима. Зато прво желим да Вам дубоко захвалим на Вашем писању. Неки мисле да је наш језик сиромашан, да не може да изрази све што би требало, да није довољно леп, али ко прочита Ваше приче видеће управо супротно, осетиће сво богатство и лепоту дијалеката југа. И, ако сам малопре и критиковао Вука, требало би да му захвалимо на томе што нам је оставио азбуку и правило 'пиши као што говориш'. Тиме нам је омогућио да се и писано изразимо на нашем језику, само што ми то мало користимо. Требало би да се боримо да неке од тих књига писане јужњачким дијалектима уђу у обавезну лектиру и за основну и за средњу школу. Сада у лектири имамо Драгослава Михаиловића на моравском дијалекту, али нема ни једне књиге на дијалектима који се користе јужно и источно од Ниша.''

 

О личном односу према Заплању:

 

''Рођен сам и цео живот живим у Нишу, али и Заплање и Врњачку бању, одакле су ми отац и мајка, сматрам завичајем. Нажалост, ретко их обилазим али увек уживам тамо. Има наде за село, али је то дуга и једнако озбиљна прича као и ова о језику.''

 

И на крају: може ли се и ако може, како спасити сељак и село?

 

''Хајде када ме поново питате да покушам укратко да објасним моје ставове. Опстанак села, а нарочито Заплања, је моја опсесија, али имам другачије погледе на то питање у односу на то како се углавном схвата и како се тренутно ради тај посао. Мислим да би општине и окрузи требало да гледају на велико и на дуге стазе. Ако тај посао схвате као тридесетогодишњу мисију, онда има шансе. Све остало је губљење времена и наставак пропадања. Прво треба да схвате да је много лакше од државе или инвеститора добити 100 милиона евра него 10 милиона, али је за то потребан добар план. Причам само о примеру Заплања, али сам сигуран да слично важи и за многе друге регионе. Послове на том путу бих поделио у четири групе:

 

                         -Промена законске регулативе

     -Олакшавању купопродаје расцепкане имовине. Подстицајним и репресивним мерама, али и новим законским решењима која би мотивисала и купце и продавце. Тиме би се одблокирао велики потенцијал у имовини који сада труне и пропада.

     -Олакшавање експропријације имовине.

- Израда генералног плана оживљавања Заплања, који би требало да укључи

     -Израду голф игралишта са насељем затвореног типа, величине 200 до 250 хектара, перфектно урађеног, са лепим погледом на профил Суве планине. То би укључивало голф терен са 18 рупа, хотел са 5 звездица, спа центром, ресторанима и продавницама. Насеље би имало ексклузивне куће и апартмане, које би куповали људи из Србије из региона и из целог света.

     -Израду планинарског дома на Девојачком гробу, на самом ободу Суве планине, одакле се види пола Србије, све до Бугарске и Македоније.

     -Израду излаза са аутопута код Бојаниних вода, како би свако ко иде аутопутем могао да се паркира у подножју Девојачког гроба и за 45 минута одатле пешице да се попне до планинарском дома. Прелепа пауза у вожњи и изванредна промоција Заплања.

      --Израду брзе саобраћајнице кроз Заплање, која од Нишке Бање до Беле Паланке обилази Суву планину са јужне стране, али тако да се са обе стране улива директно у аутопут.

           - Израда детаљних принципа урбанизације напуштених села, тако да аутентичност и дух села остану очувани, а да се са друге стране омогући савремен и удобан живот у кућама.

 

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено петак, 08 јануар 2021 19:32
Негослава Станојевић

Негослава Станојевић, дипломирани економиста, новинарством се бави од 1983. године. Најдужи део радног века провела је пратећи бурна дешавања у нишкој и српској привреди, нажалост више везана за њено уништавање, радничке штрајкове и, коначно, њено свођење на ово што имамо данас.
Доживела је, тако, да јој се предмет рада готово укине. И решење за сврабеж прстију навиклих на свакодневно писање нашла је у вођењу два своја блога.

Онда је открила ,,Кућу добрих вести", медиј чију мисију види као онај зрачак из тунела који новинарству може да врати пољуљани углед, а читаоцима изгубљени оптимизам. Највише воли да пише приче о неким успешним, вредним, паметним и предузимљивим људима, који нас уверавају да није све тако црно и да има наде...

Аутор је збирке приповедака на заплањском дијалекту- "Јоште чекам тај реч да ми рекне".

 

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија