Кућа Добрих Вести

Login

Теслиним одласком - Човек је изгубио свог највећег пријатеља

Оцените овај чланак
(8 гласова)

Tesla9БЕОГРАД - Последње дане живота Тесла је проживео у оскудици, у хотелском апартману бр. 3327 на 33 спрату хотела Њујоркер у Њујорку. Једини посетиоци који су га редовно обилазили били су његов сестрић Сава Косановић и књижевник словеначког порекла Луј Адамич.

Сава Косановић овако описује последње дане Николе Тесле:

„У марту 1941. Тесла је био јако узбуђен и забринут због догађаја код нас. To се видело из неколико телеграма што ми их је у то време послао. Ту је говорио о одбрани земље и о могућности примене низа његових изума за одбрану. Уочи потписа пакта обратио сам се Тесли да и он покуша са апелом кнезу Павлу. Послао је одлучан телеграм против капитулантске политике, али наравно, без ефекта. Наша катастрофа морала је страшно деловати на њега. To сам видео неколико месеци после.

У јулу, јавио сам му се из Кејптауна у Јужној Америци, да сам на путу у Америку. Одговорио ми је да ради на открићима која би могла користити одбрани од непријатеља, да је здрав, да једе као „коњаник“.

Кад сам дошао, почетком септембра, у Сједињене Државе и одмах говорио с Теслом телефоном, видео сам, на жалост, да је његов телеграм о добром здрављу био само стара обазривост којом је имао обичај да се јавља. Глас му је био врло слаб. Човек је добивао утисак да га нешто јако боли. Пожурио сам у Њујорк.

 

Последња деценија у хотелу “Њујоркер”

 

Тесла је становао последњих десетак година у хотелу „Њујоркер“, врло великом хотелу у најпрометнијем и најбучнијем крају града. На углу Осме и 37. улице. Имао је две собе на 33. спрату. На њима је писало: „Немојте никако улазити без дозволе“.

Кад сам ушао, Тесла је седео у постељи. Сви су прозори са широким видиком на град, били отворени. Вода је текла у купаоници, а радио је био укључен. Неупоредива бука улице била је још појачавана. Изгледа да је Тесла волео шум технике и да му није сметао, напротив да му је та атмосфера била пријатна и да је уливала живот. Био је страховито блед и страховито мршав. Губио је све што је изгледало телесно и све више се продуховљавао. Глава му је изгледала као камена исечена у слоновој кости од неког старог мајстора. Чело, нос, уста, рука, све је изражавало само мисао. Па чудне Теслине очи! Уморне и сетне са неким дубоким, благим погледом који као да вам прозире у душу и све прашта. Очи које еманирају нешто чудно што се не заборавља. Та упечатљивост која се урезала када сам први пут видео Теслу 1926. и иста та до смрти јануара 1943. године.

Није излазио месецима из собе. Инцидент са аутомобилом 1937. године, који га је срушио на улици и пребио три ребра после чега је добио запаљење плућа, пореметио му је био здравље које је до тада било врло добро. Није хтео да му долази лекар, лечио се сам на свој начин - тврдећи стално да он најбоље познаје свој организам и да лекар који га не познаје, може само пореметити равнотежу у телу. Глас му се појачавао и видело се на њему како се узбуђује. Дух му је био врло жив и реаговао је брзо.

 

Тесла је имао силну веру у народ

 

Говорио је са болом о несрећи којој смо били изложени, a са силном вером у народ. Импонирала му је силина и спонтаност народног отпора. Са гневом је говорио о Хитлеру, са презиром о Мусолинију. Веровао је у несаломљиву снагу Совјетске Русије - септембар 1941 - за коју је говорио да је успела да организује најмоћнију сиагу на свету, према којој је нацизам немоћан - совјетску омладину. To је говорио старац од 86 година кад су “стручњаци” рачунали на седмице, колико ће још Совјети моћи да издрже. Говорио је како су народи које фашизам може јаче инфицирати уопште слабији по карактеру као народи, од оних који ту показују отпор.“

У последњих шест година живота Никола Тесла је примао од југословенске владе 400 долара месечно, јер је она била покровитељ Института “Никола Тесла”. Та сума била би довољна да подмири хотелске трошкове, али је Никола био несебично дарежљив, па би и за најмању услугу хотелском особљу давао велике напојнице. На крају би за редовне трошкове смештаја остајао хотелу дужан. Књижевник Луј Адамич, без Теслиног знања и одобрења обратио се госпођи Рузвелт, с молбом да се Николи Тесли додели државна пензија. Када је од ње 11. јануара 1943. године стигао одговор, било је већ прекасно.

 

Краљ и Тесла заплакали

 

Краљ Петар II, 8. јула 1942. год. посетио је Николу Теслу. У своме дневнику (Краљево наслеђе) пише: “Посетио сам Николу Теслу, светски славног југословенско-америчког научника, у његовом апартману у хотелу Њујоркер. Пошто сам га поздравио, стари научник је рекао: 'То ми је највећа част. Драго ми је што сте млади и задовољан сам што ћете бити велики владар. Верујем да ћу доживети Ваш повратак у слободну Југославију. Од Вашега оца примили сте његове последње речи: „Чувајте ми Југославију“. Поносан сам што сам Србин и Југословен. Наш народ не може да нестане. Сачувајте јединство свих Југословена…“ Краљ записује да је био дубоко дирнут и да су и он и Никола Тесла заплакали.

У другој половини 1942. године Тесла је највећи део свог времена проводио лежећи у кревету, телесно слаб, али и даље ведра и бодра духа. Није дозвољавао да му посетиоци улазе у собу, па је то ускраћивао и најприснијим пријатељима из ранијих година. Упорно је одбијао савете лекара, а наредио је да му ни хотелско особље не улази у собу уколико их он не позове.

Шарлота Мјузар, секретарица Саве Косановића, Теслиног сестрића, сећа се Николе Тесле из његових последњих дана и овако описује сусрет с њим: “Затекла сам Николу Теслу како седи на кревету. Чинило ми се да је постао немоћнији у односу како је изгледао на фотографијама приликом посете краља Петра, само неколико месеци раније. Био је у пижами. Коса му је била ретка, потпуно седа, с раздељком на средини. Лице му је било кошчато и био је веома мршав. Очи су му биле продорне. Кревет је био старомодан, месингани, мислим. Између је био старомодан округли трпезаријски сто, прекривен папирима и белешкама”.

 

Теслин последњи портрет

 

Сликар Саво Радуловић, који је насликао последњи портрет Николе Тесле, присећа се тог сусрета:

„Соба је била скромна, као да је наговештавала да се један живот гаси. Радио сам брзо, скицирајући Теслин портрет. За тих пола сата он је врло мало говорио. Било је очито да је тешко болестан. Једино су на већ исцрпљеном телу, свеже сјале паметне очи некадашњег личког дечака. Тесла се затим пожали: ”Мој синко, не могу више да издржим”. Болничарка и ја, поново га спустисмо на кревет.

Иако је било очигледно да треба да одем, стајао сам још неко време и цртао грозничавом брзином. Пре него што смо се растали, Тесла ме погледа и рече: “Синко ти идеш у рат. Пази се, рат је страшна ствар”. То су биле последње Теслине речи које сам чуо…“

Ујутро, 5. јануара дошла је собарица и поспремила апартман. Када је одлазила Никола је замолио да на врата стави натпис „Не узнемиравај“, што је иначе било уобичајено за Теслу. Два дана нико није улазио у собу, а онда је собарица Елис Монаган, рано изјутра, сумњајући на најгоре, ушла, не осврћући се на натпис и затекла преминулог научника. Имао је потпуно миран изглед, као да се одмара, с лаким осмехом на кошчатом лицу.

Лекар Х. В. Вембли прегледао је тело и закључио да је смрт наступила у пола једанаест ноћу, 7. јануара 1943. године, дајући мишљење да је узрок смрти срчана тромбоза. Тесла је умро у сну и судски вештак је приметио да нису пронађене никакве сумњиве околности.

У својим успоменама Сава Косановић бележи: „Када сам 7. јануара 1943. ујутро ушао у Теслину собу, с једним блиским пријатељем, Тесла је лежао мртав. Још мршавији и блеђи, мало згрчен, са залеђеним сажаљивим изразом, готово осмехом на лицу. На великом округлом столу стајала је једна отворена метална кутија, каквих је много имао, са писмима и извученом сликом, последњом Теслином, у групи посетилаца 1942. године”.

 

Тесла са Српским народним песмама у наручју

 

„Теслу је и смрт затекла са Вуковом збирком Српских народних песама у наручју, отвореном на страници где се налазила песма Смрт мајке Југовића...“, према сведочењу Саве Косановића.

Поред кревета Косановић је опазио Теслин нотес са белешком на чијим корицама је био симболичан наслов: Последња израчунавања.

Тело је пребачено у Кембелов посмртни завод, на Медисон авенији и у 81. улици, а Хјуго Гернсбек је ангажовао вајара да изради посмртну маску проналазача. Градоначелник Њујорка Лагвардија прочитао је преко радија 10. јануара поруку коју је написао Луј Адамич: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи што су икад живели. Оно што је створио велико је, и како време пролази постаје све веће…”.

Теслино тело је било изложено, али је само 12 људи дошло да га види. Када се 12. јануара одржало опело, у четири сата у катедралу Светог Јована Богослова дошло је око две хиљаде људи. Важне личности америчке науке и индустрије које су присуствовале као пратиоци ковчега били су професор Едвин Армстронг, др Е. Ф. В. Александер из Џенерал Електрика, инжењер Гано Дан и В. Х. Бартон, кустос Хејден планетаријума и Америчког природописног музеја, Њуболд Морис предводио је ову групу, као председник њујоршког Већа.

Tesla11

Супруга председника САД-а, Елеонор Рузвелт послала је телеграм саучешћа у име председника и у своје име, док је потпредседник САД-а, Валас, у свом телеграму написао дирљивим речима: “Смрћу Николе Тесле обичан човек је изгубио свог највећег пријатеља”.

Међу балканским дипломатама био је амбасадор Фотић, као и сестрић Сава Косановић, заједно са Теслиним пријатељем Кенетом Свизијем.

После опела Теслино тело је пребачено на гробље Фернклиф у Ардслију у пратњи Саве Косановића, др Ивана Шубашића (био је на челу мисије у Југословенском информативном центру) и његове супруге, др Бориса Фурлана и његове супруге, Кенета Свизија и Шарлоте Мјузар. Др Шубашић је одржао кратак говор у капели, у славу покојника.

Према подацима из Музеја “Николе Тесле“, у Музеју постоји документ о кремацији који је издат од стране Фернклифског гробља у Ардслију крај Њујорка. Наиме, Тесла је кремиран 26. марта 1943. године у горепоменутој погребној установи.

Не постоји писани документ да је кремација била Теслина жеља.

Јула 1957. године Теслин пепео донела је као специјалну пошиљку, коју је примила из амбасаде, Шарлота Мјузар у Југославију, Музеју Николе Тесле.

 

Тесла је проналазач радија, а не Маркони

 

Септембра 1943. поринут је брод у Америци који је добио име Никола Тесла. Све до 1975. године Тесла није био укључен у Дворану славе националних проналазача. Шест месеци након Теслине смрти, Врховни суд САД донео је одлуку да је Тесла проналазач радија, а не Маркони, који је за овај Теслин проналазак добио и Нобелову награду.

Објављена је одлука Међународне електротехничке комисије 27. јуна 1956. године да се јединици за густину магнетског флукса у “Међународном систему јединица” (SI) додели назив према презимену научника –“ТЕСЛА”. То је највеће признање које може да буде додељено једном научнику. Тесла је једини научник словенског порекла који има своју јединицу са ознаком „Т “, у SI – систему јединица.

 

Година Николе Тесле – 1976.

 

У САД прослава Теслине 120-годишњице рођења била је у Њујорку и на Нијагари. Наиме, ова прослава уверила нас је да само мали број стручњака у САД зна за заслуге Николе Тесле. Теслино име није било забележено чак ни на хидроцентрали на Нијагариним водопадима, одакле по замислима нашег генијалног проналазача потиче прва електрична енергија.

Посетивши чувене слапове Нијагаре и њену хидроцентралу Милан Булајић, наш ранији генерални конзул у Њујорку, могао је само са жаљењем да забележи: “На споменику највећој индустријској револуцији забележено је да је ту пре 80 година изграђена прва хидроцентрала, затим се ређају имена дародаваца. Име човека који је човечанству даровао тај проналазак – нигде”. Залагањем др Булајића основан је Југословенско-амерички одбор који је Теслин јубилеј срећно повезао 1976. године са прославом 200-годишњице америчке независности. На челу овог Одбора био је физичар светског гласа др Богдан Маглић као и многи познати научници.

После симпозијума у Брукхевенским лабораторијама на дан проналазачеве 120-годишњице рођења откривена је спомен-плоча на Вандерклиф згради у Лонг Ајленду крај Њујорка. Затим, на Козјем острву, између слапова Нијагариних водопада, на месту где беше прва Теслина централа постављен је дупликат бронзаног споменика, рад Франа Кршинића, чији је оригинал испред зграде Техничког факултета у Београду. У Југославији прослава 120-годишњице од рођења Тесле имала је општејугословенски значај. Одлуком Скупштине СФРЈ 1976. проглашена је “Годином Николе Тесле”.

Три године касније основано је и Теслино меморијално друштво (Tesla memorial society) у Њујорку. Први председник био је најближи живи Теслин рођак који је живео у Америци, сада почивши Николас Косановић.

 

 0

(одломак из илустроване монографије "Никола Тесла геније који је обасјао свет", аутора Жељка Сарића, стр.413-419, Теслианум, Београд, 2011.g.)

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено среда, 09 јануар 2013 04:06
Жељко Сарић

Жељко Сарић је рођен 1963.године у Краљеву. По образовању је инжењер електротехнике. Такође је и прозни писац, песник и новинар. Објавио је две књиге поезије и два романа. Роман о Николи Тесли под насловом "Посвећеник" штампан је у 5 издања и преведен је на руски језик и објављен 2010. године у Москви..

Жељко Сарић је организатор и покретач манифестације "Теслини дани у Београду", која се од 2002. до 2006. године одржавала у јуну и јулу. Такође је објавио мноштво чланака и дао низ интервјуа о Николи Тесли. Одржао је више предавања и учествовао у мноштву емисија на радију и телевизији посвећених животу и раду великог научника.

Жељко Сарић, члан је Удружења књижевника Србије и био је секретар Теслиног меморијалног друштва из Њујорка, за Балкан.Стално је запослен и ради као кустос у Музеју ПТТ-а у Београду. Ожењен је и има ћерку Жељану.  

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија