Кућа Добрих Вести

Login

Снајка из Беча негује креативност деце Заплања

Оцените овај чланак
(12 гласова)


дечија радионица у ЗаплањуНИШ - И ове године малишани из Заплања, сиромашног краја Србије испод Суве планине, с нестрпљењем су очекивали Ускрс и одржавање Креативне радионице "Мали Крчимир" у истоименом сеоцету. Идејни творац, организатор и најважнији финансијер ове манифестације, која из године у годину има све већи број учесника била је Лена Крстић, Дубровчанка из Беча, Требињка пореклом и малокрчимирска снајка.

Лена је 2009. године, на чуђење и уз неверицу мештана, просветних радника, родитеља и ђака, почела организовање креативних радионица за заплањске малишане, што је данас већ постало традиција, коју сваког пролећа с великом радошћу очекује све већи број заплањских основаца из сеоске школе “Витко и Света”.

Учионице посивеле од празне белине

Све је почело од једне фотографије са школске приредбе поводом дочека Нове 2009. године, на којој је учествовао и њен средњи син. Бели зидови сеоске учионице, тако различити од оних у бечкој школи у коју су ишли њени синови, главни су кривац што је у Малом Крчимиру настала ликовна креативна радионица.

- Пошто годинама долазимо у Заплање за годишњи одмор, имала сам довољно прилике да се упознам са животом људи који живе у њему, објашњава нам Лена Крстић на почетку разговора за Кућу добрих вести. - Током тих летовања у Заплању уверила сам се да тешка, свакодневна борба за живот није само судбина одраслих људи, већ и овдашње деце која живе на селу. Они од малена помажу родитељима око стоке, на пољима, око кречане, у кући... За своје године били су веома зрели, што сам примећивала у разговорима са њима. Али, ретко сам виђала веселе осмехе на њиховим лицима. Иако сам одувек хтела на неки начин да им помогнем, нисам знала како. Повлачила сам паралеле између њиховог детињства, које је обележено тешким радом, и мога или детињства моје деце, који лагодно одрастају у граду, без неких домаћинских обавеза. А онда, када ми је супруг Зоран показао ту фотографију на којој су ми недостајали ликовни радови ђака, схватила сам у ком правцу могу да се ангажујем и да им на неки начин помогнем.

Прва Креативна радионица одржана је око Спасовдана 2009. године, а претходила јој је Ленина кратка посета сеоској школи током ускршњег распуста. Ђацима је тада поклонила пакетиће с прибором за цртање и писање, а школи, прибор за наставу ликовног васпитања. Веома добро јој је била позната економска ситуација у Србији, тако да је знала да многи родитељи нису могли својој деци да то приуште. Учитељу је поклон у виду колаж папира, водених бојица, маказа, лепка и блокова за цртање, помогао да ради са децом и да тим радовима украсе зидове учионице.


Лена и учитељ из Заплања- Реакција учитеља, који је био изненађен мојом ненајављеном посетом и поклонима, веома ме је дирнула, истиче Лена. - "Па Ви сте наш донатор, нико до сада на такав начин није мислио на нас", казао ми је.Те његове речи су ми све време одзвањале у ушима, а у мислима су ми се мешале слике деце из сеоске школе, са сликама школа, обданишта и музеја у Бечу, где је пажња усмерена ка креативном развијању деце и практичном упознавању са уметношћу. Сва та размишљања уродила су идејом да кренем са Креативном радионицом, где ће се деца која живе на селу упознати са разним материјалима за креативан рад.
Такође, посматрајући однос село - град, постала сам свесна да је деци која живе и школују се на селу, ускраћена пажње дечјих центара, који постоје у градовима. Мислим да то није у реду; мислим да су деца на селу запостављена. Они треба да имају иста права као вршњаци у градовима. Свесна сам чињенице да школа не може да им све то понуди, али требало би пронаћи начин да нека институција или организација, бар једном месечно посети децу у селима и понуди им сличне садржаје као и ја на радионици. Мислим да се све то ипак своди на питање воље и жеље. Ја сам, иначе, читав свој живот била окружена људима који су несебично помагали другима и који су имали осећај за туђу муку. То су многобројни чланови моје уже и шире породице, родитељи, тетке, ујаци - они су својим личним примерима утицали на мене и својим делима ме усмеравали да и ја кренем таквим путем.

Како је идеја о организовању Креативне радионице прихваћена у сеоској средини, ненавикнутој ни на креативне идеје, ни на било чију помоћ И подршку И шта се променило од почетака до сада?

- Интересантан је био почетак. Када сам смислила цели концепт радионице, контактирала сам учитеља и објаснила му шта намеравам. Замолила сам га да од директора матичне школе добије дозволу за одржавање радионице у школским просторијама, као И да обавијести учитељице из осталих заплањских школа да пошаљу своје ђаке. Није ми пало на памет да би то њима звучало као научна фантастика, јер до тада није било таквих акција И манифестација у Заплању. Сасвим разумљиво, ипак, јер нису знали ко сам и шта ја заправо намеравам, па нису послали своје ђаке. На прву радионицу дошли су само малишани из Малог Крчимира и Семча. Тај дан је падала киша И многи ђаци су дошли мокри до коже. Било их је укупно деветнаесторо. А прошле године, на петој радионици по реду - 61 учесник. Данас све изгледа другачије. Број ђака који долазе на радионицу расте, јер има И подршке учитељица, које су се упознале са радом радионице. А реакције мјештана су различите. Неки из незнања мисле да ја имам неку корист од радионице и да то мени неко плаћа, што наравно није случај, али мислим да је већини ипак драго што овако нешто постоји.

Шта је циљ ових радионица и јеси ли задовољна резултатима?

zaplanjka-2- Циљ ових радионица је покренути дјецу да развију интерес за кретивни рад, да увиде шта се све може са својих десет прстију, уз кориштење разних материјала, направити. Желим да осјете радост И уживање док стварају. Желим да забораве, бар тада, на тешке услове у којима живе, И да их радови које направе на радионици подсјете на вријеме проведено на овој радионици. Желим да им пружим дјелић пажње која се пружа дјеци у градовима кроз ваннаставне активности И разне дјечје организације.

Али најважније ми је видјети их сретне И задовољне И чути од њих, без да их ја питам, да им је јако лијепо на радионици. Нису ме могли оставити равнодушним ни поједини коментари дјеце, када су ми рекли да им је то најљепши дан у животу. То човјек мора доживјети, па да схвати шта ова радионица значи дјеци Заплања.

Када упоредиш заплањску децу са малишанима у Аустрији, шта ти прво пада у очи?

- Било ми је интересантно за видјети, како се у вртићима у Бечу, док су моја дјеца још била у том добу, од најниже доби усмјерује ка самосталном раду. Већ дјеци од двије године на примјер, дају се маказице да сами сјецкају формице од папира или неког другог материјала, И тако рано почну развијати моторику. А примијетила сам да се код нас још прибојавају чак дјеци у школском узрасту дати маказе да сами исјеку неки комадић папира. Ипак они одрастају у различитим условима. Оно што је исто, јесте да једнако уживају у пажњи која им се пружа од стране одраслих.

Шта заплањске малишане очекује ове године И са ким ће се дружити?

-Трудим се сваке године припремити неке нове,другачије идеје И материјале, што није сасвим лако. До сада смо радили са бојама за стакло, украшавали смо платнене врећице бојама за текстил, правили лептириће од филца, магнетиће за фрижидер, накит, држаче за оловке од лименки и још многе друге ствари. Од гостију, очекујем да нам се придружи Зоран Мисита, мој рођак и луткар по професији, који се већ једном дружио са заплањском децом. Он је иначе присуствовао на многим дјечјим ликовним колонијама, па ми његово искуство добро дође. А први пут очекујемо И неког нишког умјетника, бјудући да већ има интересовања И међу њима,тако да све обећава И далеко више креативности током наших дружења.

Изостала подршка Бечлија из Заплања

Како на саму идеју И на концепцију Радионице гледају Заплањци који живе у Бечу И има ли помоћи од њих?

-Вољела бих да је подршка Заплањаца која живе у Бечу већа,да схвате значај ове радионице за дјецу у њиховом крају и да својим учешћем у финанцирању ове радионице помогну. Нажалост, то је изостало. Ја јесам за прву радионицу покушала скупити и средства од познаника и пријатеља, али то је била тада једнократна помоћ. Моја првобитна замисао је била да ова радионица буде заједнички пројекат свих Заплањаца који живе у Бечу. Хтјела сам да људи у Заплању знају да ми мислимо на њих и њихову дјецу, али очито да не дијелимо исте идеале и да немамо сви исти осјећај за друге људе. Сада сам се већ помирила са тим, али дубоко у срцу сам разочарана да ми се до сада нико није самовољно јавио и искрено, од срца изразио жељу да ми се придружи. Још више боле коментари, не желим овдје да их понављам, од стране неких људи поријеклом из Заплања, када сам тражила њихову подршку. Сада је више не тражим.

Ко ти највише помаже?

- У Бечу највећу подршку имам од својих колега, из Музеја Кунстхаус , који су И сами већим дјелом креативни људи И умјетници. Не толико новчано, колико са неким материјалима које могу употријебити на радионици.Велики број њих је упознат са мојим радом. На двије радионице је долазила моја, сада већ бивша колегица, Тереса, млада Аустријанка, којој се идеја око радионице већ од почетка свидјела И мој позив да ми се придружи одмах је прихватила. Била је једном И за сеоску славу, Тодорову суботу, када смо нас двије организирале радионицу маски за дјецу послије свечаног програма. Том приликом, она је од новца који је њезина мама дала у прилог за дјецу Заплања, купила прибор за цртање И поклонила дјеци која су тај дан са нама правила маске. А дјевојка њезиног брата је уложила труд да уради графички дизајн нашег логоа, који смо заједно осмислиле Тереса И ја. На нашем логоу је видљив обрис планине, преко њега укрштен клас жита И четкица за сликање, а около натпис "Гемеинсам креативно заједно", као знак да у реализирању радионице судјелују И Аустријанци.

Аустријанци и иначе имају више слуха за овакав вид помоћи деци?

Ја нерадо причам међу нашим људима о радионици, јер не наилази на разумијевање или се погрешно протумачи, док је Аустријанцима довољно објаснити у једној реченици о чему се ради, па да понуде помоћ. Тако сам прије двије године упознала младу умјетницу и галеристицу, Сапy, која је одмах пожељела на свој начин да помогне. Наиме, у њеној галерији је требала да буде организирана изложба слика моје колегице Лалаине. Њих двије су се понудиле да се на отварању изложбе прикупља прилог за финанцирање радионице која је требало да се одржи те године. Њихова спремност на помоћ, потпуно разумијевање за мој пројекат, тада ме је веома дирнуло и вратило повјерење у људе. Ја сам пристала на то, уз увјет да се то претвори у донаторску вечеру, гдје ћу гостима у знак захвалности припремити богату трпезу са српским специјалитетима. Оне су пристале и сви смо биле јако узбуђене око тога. Тада су ми око спремања притекле сестрична, ујна И веома драга, сада бивша колегица Маја, родом из Куршумлије. Не само да су гости те вечери били изненађени богато постављеним столовима, већ и ми саме. Било је ту и заплањске банице, проје, гравче на тавче сервирано у земљане посуде из Србије, сарма, пасуљ, разне врсте колача, као И домаћи хљеб. Реакције су биле фантастичне, а сав приход од те вечери био је довољан за финанцирање једне радионице. Чак смо имали И музичку пратњу, Нелица Станошевић одсвирала је пар нумера на клавиру. Било је то вече које ће ми заувијек остати у лијепом сјећању, као примјер како се може доста доброг урадити када се нађу хумани људи на једном мјесту, окупљени око исте идеје.

 

Лена Крстић

Лена КрстићРођена је и одрасла у Дубровнику. Корени су јој у Херцеговини, за коју је јако везана због многобројне фамилије И успомена на дане проведене код бабе И деде. Почетком деведесетих отишла је у Беч, као И многи наши земљаци у то време .
У Бечу је упознала мужа Зорана, Заплањца. Његов родни крај Заплање И родно село Мали Крчимир упознала је најпре кроз његове приче, пуне огромне љубави према крају из којег потиче. Некада у шали казе да је заразио том љубављу, јер је у међувремену И сама заволела тај крај И његове људе. Мада у почетку није било лако. Требало је ускладити два менталитета И разумети, упознати обичаје. Да се колико-толико ти обичаји прихвате, да се научи И причати И разумети заплањски дијалект.

Данас Лена говори заплањски са симпатичним примесама јекавице, меси заплањску баницу боље него неке мештанке, кува купус на заплањски начин И поштује овдашње обичаје. Настојећи да кроз њих провуче И понешто од онога што је понела из свог краја или из Беча у којем данас живи.

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено понедељак, 28 април 2014 15:40
Негослава Станојевић

Негослава Станојевић, дипломирани економиста, новинарством се бави од 1983. године. Најдужи део радног века провела је пратећи бурна дешавања у нишкој и српској привреди, нажалост више везана за њено уништавање, радничке штрајкове и, коначно, њено свођење на ово што имамо данас.
Доживела је, тако, да јој се предмет рада готово укине. И решење за сврабеж прстију навиклих на свакодневно писање нашла је у вођењу два своја блога.

Онда је открила ,,Кућу добрих вести", медиј чију мисију види као онај зрачак из тунела који новинарству може да врати пољуљани углед, а читаоцима изгубљени оптимизам. Највише воли да пише приче о неким успешним, вредним, паметним и предузимљивим људима, који нас уверавају да није све тако црно и да има наде...

Аутор је збирке приповедака на заплањском дијалекту- "Јоште чекам тај реч да ми рекне".

 

2 Коментара

  • Nena

    Divan članak.
    Žene su čudo, a deca još veče!
    Savršeno.

    Nena понедељак, 28 април 2014 23:01 Линк коментара
  • Никола ЧД Пешић

    Радује ме име ЛЕНА КРСТИЋ. Тако се зове и моја осмогодишња унука из Земуна.
    Хвала јој на дивном гесту. Штета што нема већу подршку.
    Хвала и Негослави на дивном и сликовитом приказу.

    Никола ЧД Пешић понедељак, 28 април 2014 21:42 Линк коментара

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија