Logo
Одштампајте ову страницу

Миљанина стварна бајка

Оцените овај чланак
(5 гласова)

0257-uvodnaБЕОГРАД - Постојала је једном тако давно, пре 7.000 година, једна мала заједница на брдовитом Балкану, која је у додиру са природом открила лепоту света! Тако би могла да почне прича нашег археолога Миљане Радивојевић о светској металургији и Србији као колевци исте, коју нам је испричала у седишту редакције интернет новина “Кућа добрих вести” у Београду, по повратку из Лондона.

Али Миљанин пут до ове научне истине и за њу најлепше археолошке бајке коју жели да исприча почиње много пре њене аналитичке потврде да су становници винчанских насеља знали за комплексну технологију прераде метала пре 7.000 година. Тај пут почиње када је она имала 15 година и била посвећена борби за свој сан!

„Са петнаест година сам писала свој први есеј за истраживачку станицу Петница, на семинару археологије. Добила сам тему да напишем нешто о бакараним алаткама са локалитета Плочник, у близини Прокупља, мог родног града и да дискутујем како и зашто су оне винчанске, јер њихова провинијенција није била извесна“, почиње своју причу Миљана.

Тема како и зашто метал настаје у Винчи прати је од тада. Почела је да сарађује са локалним музејем, испрва читајући литературу, а затим укључујући се у истраживање археолошког налазишта Плочник, у близини Прокупља. У остваривању њеног сна помогла јој је Јулка Кузмановић Цветковић, данашња директорка Музеја Топлице у том граду и археолог мр Душан Шљивар из Народног музеја у Београду. Та екипа, која је пратила тада када је имала 15 година, сада је главна окосница великог међународног тима у Србији.

 

Откуд љубав према археологији?

 

Била је прави штребер, каже, воли да учи и увек је ишла на додатне школске активности. Добила је да пише есеј из историје у осмом разреду, појавила се на вратима музеја у Прокупљу, како сама описује, пуна себе и рекла Јулки: волела бих да позајмим књиге да напишем научни рад! Тај рад је био о Царичином граду код Лесковца и Миљана је освојила тада прву награду. Након тога у средњој школи се појавио конкурс за истраживачки центар Петница, на који је пријавила Јулка, тада већ њен ментор. Прилично је у почетку била равнодушна према томе да ли ће отићи или не, јер је било финансијских потешкоћа, али када је отишла већ од првог дана је схватила да жели тиме да се бави. Од првог корака у Петници, све књиге које је читала и радове које је писала били су фокусирани на винчанску културу, металургију и на мистерију колико је она заправо стара. То је пратило и током студија археологије, дипломирала је на тој теми, уписала магистратуру...Међутим, дошла је до тачке да више није било опција да научи нешто више о металургији на факултету и хтела је да иде даље.

 

Од Петнице до Лондона

 

Путем интернета је сазнала да постоји Институт за археологију на престижном Универзитетском колеџу у Лондону (UCL) и дошла на идеју да са материјалом са локалитета на којима је радила оде на тај Институт и покуша да направи боље технолошке анализе материјала са налазишта Беловоде у источној Србији. Сазнала је за професора Тила Ререна,  једног  од водећих светских стручњака за арехеометалургију, који ради на том Институту, послала му мејл, написала му да нема пара, али објаснила му шта жели. Отишла је у Лондон и након интервјуа добила позицију и стипендију.

Са Тилом је урадила анализу материјала (згуре) и коцка је тада бачена! Након тога је кренула са осмишљавањем и реализацијом већег међународног пројекта.
Миљана од самог почетка, како каже, није желела да упадне у замку да посматра ову археолошку причу „србоцентрично“.

То је избегла, како је предочила, окупљајући међународни тим експерата, у коме се налазе стручњаци са супротстављеним академским мишљењима, јер неки сматрају да је Блиски исток, а не Балкан колевка металургије.
„Занимљива је прича о сукобу двеју струја која је намерно направљена. То је био политички део мене који је размишљао да направи могућност неких добрих дискусија, и да обећа непристрасан приступ овом истраживању...Да се споје две стране које размишљају различито, како би се осигурало да оно што они посматрају, посматрају различитим очима и да покушају да се договоре око интерпретације“, објашњава она.

 

Зашто су Винчанци пре седам миленијума топили метал?

 

Не жели да се потенцира прича о најстаријим изворима металургије, јер је то већ датумима потврђено, већ да исприча причу – како и зашто су људи тог доба били креативнији и у већем додиру са природом него што је то случај данас и зашто су Винчанци били први који су топили метал?

Према њеним речима истражују се три локалитета. Сваки од њих одговара одређеном ланцу продукције. Ту је локалитет Јармовац код Прибоја на Лиму. То су рударска окна повезана са винчанским насељем и то би требало да буде рударско насеље. Локалитет Беловоде поред Петровца на Млави, где су пронађени остаци прераде бакра, у виду згуре, би био произвођачки део, односно локалитет на коме се производио метал и, на крају, Плочник код Прокупља где се конзумирао метал, претапао.

 

Ланац производње метала

 

Дакле, постојао је читав ланац продукције метала. Та три локалитета су идентификована као најзначајнија и сада се истражују.
Жеља истраживача је да се открије: зашто је човек топио метал, шта га је терало да експериментише, какви су ритуали били око тог процеса, да ли су играли, певали око ватре, да ли су се заједно окупљали у неком дворишту, да ли су били импресионирани бацањем малахита у ватру који је изазивао зелени пламен и био предиван за неке логорске приче.

Занима нас да ли је жена правила малахитне перле, а мушкарац топио бакар? Верујемо да је то била нека радионица малахитних перли, јер има пуно малих зелених отпадака од радова, али има и друге врсте малахита за коју верујемо да је коришћена за топљење. Нисмо још нашли ’мајстора’ али му се надамо.

 

Чаробни зелени пламен малахита

 

Оно што верујемо је да је то била једна рупа у земљи која је обложена керамиком да би задржала топлоту унутра, ту би се затим набацала руда, угаљ, уз употребу можда неких дуваљки и тај процес може да потраје неколико сати. Досипао би се стално угаљ преко, док би малахит који се баца емитовао зелени пламен, који је чаробан ноћу“, каже Миљана твредећи да људи тада нису били ништа мање паметнији и интелегентнији, већ супротно, били су много више покретљивији и вољни да експериментишу са оним што су налазили у природи.

„Верујем се да је то била нека групна активност, јер је потребно више дуваљки да би се подигла температура до 1.100 степени, потребна за топљење“, додаје.
Прича је заиста очаравајућа, јер са свим микроскопским анализама, али и истраживањима стандарним методама у археологији, тим стручњака ће покушати да дође до најтананијих детаља како би открили креативност, идеју, знање које је винчански човек имао и са чим је све баратао.

То је један занимљив сплет прича: како се та традиција преносила, с колена на колено, како између локалитета, да ли је све идентично или није, да ли су то биле неке породице занатлија које су путовале, или које су живеле усред села.

„Истраживање смо сада ослонили на прошлогодишњу археолошку сонду у којој су нађени остаци прераде метала и сада смо у том другом делу нашли један објекат за који претпостављамо да може да буде стамбени. Ту је и неколико јама, разбацаних посуда и пуно малахита који је био коришћен за прављење перлица (накита) и друге врсте малахита, као што је црно-зелени малахит за који верујемо да се користи за топљење бакра“, наводи детаље истраживања Миљана.

 

Србија у жижи светске археолошке јавности

 

Због чега је овај пројекат значајан за науку, Србију и за данашњег савременог човека?
Миљана каже у интервјуу за наше интернет новине да је овај пројекат важан, јер се Србија сада налази у жижи археолошке јавности и почиње полако академски да се отвара. За пројекат је обезбеђено 500.000 фунти, предочила је Радивојевић.

Колико свеобухватно Миљана посматра овај пројекат и ради на њему потврђује и то да је она идејни творац пројекта, менаџер, и задужена за односе с јавношћу (ПР).

Сликовита је њена прича о томе како је пројекат осмишљавала. Замислила је ситуацију у којој има све новце овога света и могућност да изабере најбоље стручњаке. Нацртала је кружиће на папиру и рекла: овог истраживача желим овде, овог овде и на неку срећу многи од тих људи су били у њеној близини, а до других је дошла преко познаника. Врло су брзо сви пристали да буду део тима, јер им се допала цела идеја.

И на крају, зашто је ова прича, важна за нас обичне људе, питамо ли се?

 

Од праисторијских предака треба да учимо

 

Навикли да живимо у материјалном, удобном свету, отуђени од природе требало би од наших праисторијских предака да научимо да треба да комуницирамо са природом, да је разумемо, јер је откривање света почетак свега онога што данас имамо и што ћемо имати у будућности!, каже Миљана за “Кућу добрих вести”.

 

Добра вест – Највећа инвестиција у српску археологију

Покушавам да сместим ову добру вест међу све добре вести које чујете. Овај пројекат је сјајан, пре свега, јер доносимо средства. Важно је да се од тог новца исплаћују радници, домаћи стручњаци. То је једна од највећих инвестиција икада у српску археологију и то је добра вест, али имате и других лепих вести... на пример родила се беба...или Теодор је добио још једну медаљу. Има пуно лепих вести, зависи само од угла на који посматрате живот. За мене је винчанска металургија добра вест и ја је радим као да је то најбитнија ствар на свету, каже Миљана која очекује као крајњи продукт свега овога развој културног туризма, да се на неким археолошким интерпретацијама осмисли радионица, како се то топио метал некада и да то буде културна атракција. Било би, рецимо, сјајно да постоје туристичке туре - путевима металургије, који би привукли много странаца.

 

Још нешто о Миљани

Кроз своје студије била је ангажована као члан Савеза студената Филозофског факултета, студент проректор Универзитета у Београду. Учестовала је у писању Закона о високом образовању, студентском стандарду, осмислила је пројекат: увођење цивилне службе на Универзитету, где је око 3.000 војника успела да остави на овој високошколској институцији да предају и држе бесплатне часове и да у оквиру тога служе војску...

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено среда, 12 септембар 2012 10:16
Маja Јованов

је рођена 1977. године. Она је новинар са вишегодишњим искуством у праћењу реалног сектора, процеса приватизације и тржишта капитала. Сарађивала је и писала за дневне листове и економске магазине. Активно пратила значајне економске форуме и скупове, како у Србији, тако и у иностранству. Данашња интересовања су јој усмерена на интернет и мултимедијални приступ информацијама.

Најновије од Маja Јованов

Сродни чланци

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015