Logo
Одштампајте ову страницу

Живот у хармонији са собом и природом

Оцените овај чланак
(16 гласова)

nenaddddddНенад Андрић је један од оних људи коме би већина нас позавидела. Он је ову нашу виртуелну стварност испуњену разним Инстаграмима, Фејсбуковима, Твитером, заменио за “стварну стварност”. Један је од ретких који је дао отказ на послу и почео да се бави оним што воли – организује духовно-туристичке туре на Свету Гору, али није то само оно што одређује његов карактер и животни смисао.


Ненад је и велики заљубљеник у природу. Магистар је екологије и што је најважније, за себе каже да је срећан човек!

 

У наставку, преносимо Вам његово виђење себе и света који га окружује. Преносимо Вам његову поруку – како бити срећан и остварен у животу!


“Рођен сам 1976. у Београду. Завршио сам основну школу "Дринка Павловић" и Прву београдску гимназију. Завршио сам Факултет за физичку хемију у Београду и магистрирао екологију на факултету ФУТУРА, у оквиру Универзитета Сингидунум. Радио сам у многим приватним лабораторијама и компанијама. Играо сам ватерполо аматерски (а сада играм као ветеран), бавим се планинарењем (власник сам сајта www.planine.net) и статирам у Народном позоришту у Београду. Објавио сам неколико научних радова из области заштите животне средине. И једну збирку задатака из физичке хемије за моје бивше студенте. Написао сам и књиге "Солид-истинита прича о догађајима у Ваљеву за време Другог светског рата" и "Пешке кроз Свету Гору". Често сам на Светој Гори, где налазим утеху смирење и одговоре на многа питања. И помоћ за многе људе који ми се обраћају. Упоран сам и тврдоглав, увек истерам ствари до краја. Понекад сам нестрпљив, што није добро. Мислим да је суштина живота у смирењу и љубави према свима, као и у добрим делима, каже на почетку разговора за Кућу добрих вести Ненад Андрић.


Како данас доживљавате свој живот и оно што радите?


Мислим да сам данас испуњен човек, задовољан оним што радим. Не оптерећујем се материјалним стварима, оне долазе саме по себи, ако треба да дођу. Нисам гладан, жедан, имам где да спавам, имам дивну девојку Тину која ме воли и коју ја волим и људе пуне љубави око себе. Свестан сам да ово стање не може да потраје вечно, али ја ћу се трудити колико год могу да што дуже траје.


Због чега сте напустили свој претходни посао?


Нисам напустио само један посао, већ више њих током протеклих година, нешто својом вољом а нешто због несугласица са политиком фирме. С обзиром да сам магистар екологије, прилично добро сам упућен у проблеме заштите животне средине. Нисам хтео да стављам свој потпис на неисправне производе и да лажирам резултате анализа, јер врло добро знам какве последице то носи по све нас. Сетите се само афере "Јувитана" (пестициди у храни за бебе) и "смрдљивих зграда". "Јувитану" сам предвидео још пре шест година! Имам ту срећу или несрећу да увек када тражим нешто што не ваља у препарату, то и нађем. Наравно, то неким људима не одговара и ту настају проблеми. Газде су оптерећене материјалним стварима, стало им је само до новца, на здравље људи и животну средину уопште не мисле. Мој праг толеранције је јако висок, али неке ствари некада не могу да истрпим и ту долази до конфликта. Један светогорски монах ми је рекао: "Немој то да радиш, ако вараш људе, идеш у пакао!" Мислим да је овом реченицом све речено.

 

                                     ikona4444

 

Да ли је могуће живети у хармонији са собом и природом?


Наравно да је могуће живети у складу са природом. Сви смо ми некада живели по пећинама и у природи и данас у себи носимо то сећање. С обзиром да се више од деценије бавим планинарењем, пробудио сам нека своја давно потиснута чула, која сви ми имамо. Човек је биће природе, природа му даје све што му је потребно. У планини се човек ослања на инстинкт, буди своја давно заборављена чула. Природа оплемењује, извлачи оно најбоље из нас. У природи видимо које су нам могућности и границе, докле можемо да издржимо искушења, што је јако важно за свакодневни живот. Не знам ниједног човека, а знам их поприлично, који се бави планинарењем а да је лош човек. Ниједног! Спас је у природи. Циљ нашег живота је да задобијемо смирење, а то се може постићи боравком у природи. Није случајно што монаси одлазе у осаму у планине или недоступне пећине. Бука аутомобила у граду и цвркут птица у природи не могу да се пореде, јасно је шта човеку више прија. Један хиландарски монах ми је рекао да људском оку највише пријају несиметрични облици, зато ваљда и волим планину и природу. У природи имамо све, и воду и храну, не треба нам ГМО отров да бисмо се хранили. Онај ко има јаку веру увек ће знати како да преживи.

 

                                         nesaaaaa8989

 

Организујете туре на Свету Гору, редовно боравите на том нашем духовном уточишту. Каква су Ваша искуства са монасима?


У почетку, на Свету Гору сам одлазио као туриста, барем је тако било први пут. После ми се све отворило, духовно сам прогледао. Данас све дугујем Светој Гори. Света Гора ме је променила и показала ми духовни пут. Прво сам на Свету Гору водио своје пријатеље и њихове пријатеље, а онда ми је кум, с обзиром да сам био без посла, сугерисао да пробам од тога да живим. У почетку сам се нећкао, али монаси су ми дали благослов и кренуо сам да водим светогорске туре. Од тога не може лагодно да се живи, али може да се преживи, ако је човек скроман. Првенствено ми је циљ да људе упознам са једним потпуно другачијм светом од онога у коме живимо. Нико се са Свете Горе не враћа исти, апсолутно нико! Тамо људи схвате шта је суштина живота. Тамо се схвати да смо ми у овом животу само на успутној станици према вечности. Живот нам прође за трен ока. Где ћемо завршити, зависи од наших поступака у овом животу. Када заувек склопимо очи, Господ гледа само наша добра и лоша дела. Не вреде нам сва бесна кола, новац, летовања, зимовања, скупа гардероба, све је то ништа! Након овог кратког живота, идемо у вечно блаженство или вечну муку. То је оно што се научи на Светој Гори. Када видите монаха који живи у пећини, где пије кишницу и једе шта му други донесу и притом има огромну љубав према вама и неизмерно је срећан, запитате се ко је онда луд? Да ли он, који живи прилепљен као ластавица на високој стени и истински је срећан и смирен, или ја који имам све у животу а увек ми нешто фали? Тако нешто разумом не може да се схвати, може само духовно и са вером. Прегршт тих духовних искустава са монасима сам описао у мојој књизи "Пешке кроз Свету Гору”.Доста сам причао са монасима и о болестима које погађају Србе, нарочито о карциному. Монаси једва чекају да добију рак, јер се тако чисте и одлазе у Рај. "Када имаш рак, онда сте само ти и Бог", тако ми кажу. То значи да не мислимо на грех, већ само на то како да оздравимо, молимо се Богу и ништа нам друго није битно. Тако се јачамо у вери. А болест је последица наших грехова или грехова наших предака, које ми морамо да окајемо. Бог нам шаље муку у виду болести да бисмо отишли у Рај. Нема спасења без искушења, тако кажу на Светој Гори.

Ја желим да сви Срби барем једном окусе благодати Свете Горе. Сваки Србин би требало да барем једном у животу оде у Хиландар, који је колевка наше државности и Цркве. Након повратка са Свете Горе сви смо бољи људи, чинимо добра дела, не осуђујемо и не правимо глупости, тако да имамо шансе да се поправимо и као народ.


Многи млади сањају да ураде оно што и Ви. Да напусте свој посао (нарочито ако није у складу са њиховим моралним начелима) и раде оно што воле. Како да то ураде, шта су предуслови за такав један храбар корак?


Прво, млади морају да имају јаку веру у себе и у Бога, јер без Њега не можемо чинити ништа. Ако човек није иоле духован, не вреди му све што ради. Увек ће се мучити и стално бити на клацкалици. То стално виђам и јасно ми је где је проблем. Где нема вере, нема ни мира ни хармоније. Код верујућих људи, све иде доста лакше. Већа су и искушења, али тако се спасавамо и наслеђујемо Рај. Човек треба да се моли у складу са својим могућностима, колико му прија. Не треба претеривати ни у чему. Бог чује те молитве и услишиће их, ако су на спасење. Мени се увек, али увек, дешавало да, када сам у некој невољи, стигне неочекивана помоћ. Чак и када нисам био духован. Бог зна наше мисли и наше срце и боље од нас зна шта нам је потребно у датом тренутку. Његова је дужност да брине о нама, ипак нам је свима Отац. Зато нам и помаже на разне начине и отвара разне путеве. Ми то некада видимо, а некада не. Чак иако кренемо погрешним путем, Бог ће нам отворити споредни за спасење.


Дакле, не треба по сваку цену напуштати посао да бисмо радили оно што нам прија. Ту треба добро расудити, уз молитву. Треба мислити и на породицу и на будућност. Треба се молити и Бог ће отворити пут, сигурно. Неће ни ово моје стање да потраје довека, кад буде Божја воља, отвориће се и мени прилика за неки нормалан и поштен посао. Можда за који месец или годину, како Бог каже. Ја бих волео да од овога могу да живим, али нећу ни ја бити вечно млад, ко зна колико ћу још бити у стању да пешачим по врлетима Свете Горе. А треба мислити и на своје ближње, на децу и породицу. Али, опет, ако неко ради посао који није моралан, треба да га напусти, а Бог ће се постарати да му обезбеди све да преживи. Тако се јача вера и схвата суштина живота.

 

                                          pecinasvetegore3333

 

Екологија се однедавно појавила, али само у српском речнику и на папиру као име Министарства за екологију. Како Ви видите екологију данас у Србији и мисију очувања природних ресурса. Ко би се за очување природе у будућности могао борити у Србији и како?


Код нас се више не ради апсолутно ништа по питању екологије и заштите животне средине. Једно време је постојало и посебно Министарство за екологију, чини ми се да данас ни тога нема, или је у склопу неког другог Министарства. Шта год други причали, ми имамо апсолутно све! И ресурсе воде, геотермалну енергију, соларну и енергију ветра, биомасу, колико-толико здраву храну итд. Ја сам објавио пар научних радова на ту тему, види се да можемо много да напредујемо у тој области. Али, то некоме не одговара. Код нас се све ради да се уруши пољопривреда, да се обезвреди домаћа храна и уништи српски сељак. Хектари ораница се купују будзашто и продају странцима, који ће на њима да гаје ГМО културе. ГМО храна је одавно присутна на нашем тржишту, а ми тога нисмо ни свесни. Цео Шабац и околина могу да се греју помоћу геотермалне енергије. Потребно је само избушити рупу у земљишту и довести ту енергију. Врањска Бања је најтоплија бања у Европи а ми то не знамо да искористимо! Имамо више сунчаних дана од Немачке и Данске које су лидери на пољу соларне енергије, па опет не радимо ништа. Имао и огроман ветро-потенцијал, па опет ништа. Зашто? Зато што нема памети у владајућим структурама. Зато што држава не жели да се одрекне електричне енергије јер тако има монопол. Држава неће да уложи новац у еколошке пројекте зато што ту нема брзог профита. Нико се не труди да подигне еколошку свест народа. И даље бацамо ђубре по улици, а о пикавцима да не говорим, то је већ постало урођено! Најпростију могућу ствар већ деценијама не можемо да урадимо, а то је да набавимо контејнере за разврставање отпада у Београду! Нема свести, нема знања, незналице и полузналице су на кључним позицијама! Храна нам је затрована пестицидима, ђубре је у коритима река, отпадне воде се избацују ноћу у реке у језера (као да ноћу нико неће приметити штету!), још се ложи на угаљ (У Ужицу су сваке зиме диспанзери пуни деце која кашљу!), катастрофа! Потурају нам неке нове (ГМО) сорте кромпира, парадајза, лубеница... Када министрима шаљемо позиве на еколошке конференције које се одржавају у Београду, нико не долази! Али, да је конференција у Лондону, Бечу или Будимпешти, сви би дошли!


Урађена је глупост са "смрдљивим зградама" па ником ништа. Нико није одговарао, а људи се поразбољевали. А анализу може и студент да уради и за 2 сата да каже у чему је проблем! Неквалитетни препарати су узроковали појаву пестицида у "Јувитани", храни за бебе. Опет-ништа! Афлатоксин у млеку-ништа! Језеро Врутци код Ужица-и даље се не зна узрок помора рибе и тровања воде, а анализа је једноставна! Много је лоших примера, а мало позитивних. Златибор је уништен откад се комерцијализовао, ђубре је на сваком брду! Где дођу струја и асфалт, ту природе више нема!


У Србије нема ни "е" од екологије, а бојим се да је неће ни бити још дуго времена. Не умемо да чувамо ову лепоту коју нам је Бог подарио и зато ћемо платити цену. Пример су поплаве од пре пар година. Запушили смо све одводне канале и природа је дала одговор. А ми још нисмо схватили колико смо мали у односну на природу, колико смо једно велико ништа! А имамо све. Данас се у Србији за очување природних ресурса и животне средине боре појединци и изоловане групице људи, чији се глас уопште (или јако ретко) чује. Многи озбиљни стручњаци које познајем су давних дана одустали од борбе са ветрењачама.

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено петак, 14 јул 2017 22:16
Маja Јованов

је рођена 1977. године. Она је новинар са вишегодишњим искуством у праћењу реалног сектора, процеса приватизације и тржишта капитала. Сарађивала је и писала за дневне листове и економске магазине. Активно пратила значајне економске форуме и скупове, како у Србији, тако и у иностранству. Данашња интересовања су јој усмерена на интернет и мултимедијални приступ информацијама.

Најновије од Маja Јованов

Сродни чланци

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015