Кућа Добрих Вести

Login

Београдска туристичка атракција - југоносталгичари из Kорчагина

Оцените овај чланак
(11 гласова)

paketprodajjaajaУколико Вас у месецу мају пут доведе до Београда, а желите да доживите нешто несвакидашње, што сигурно подсећа грађане некадашње Југославије на неке боље дане, нарочито за радничку, али и средњу класу, обавезно 25. маја доћите у ресторан ,,Павле Корчагин“ где ћете имати прилику да уз традиционални акцијашки пасуљ и многобројне југоносталгичаре који се тога дана ту окупљају већ годинама, осетите кроз разговор и дружење са њима, бар део атмосфере наше нам лепе некадашње државе од преко 20 милиона становника.

 

Црвена марама и плава капа са звездом петокраком на челу, градови Kумровец и Јајце, омладинска акција, Kадињача и Kозара…млађим генерацијама ове речи сигурно ништа не значе, а за наше саговорнике који су Титов рођендан 25. мај прославили и ове године на истом поменутом месту-ресторану Корчагин – имају посебно значење. У време СФРЈ било је неколико стотина радних акција и 20.000 локалних градилишта.

 

panofototo                                                       

 

То је за наше саговорнике подсећање на једно лепше време. На дане када су се дружили, учили шта је то тимски рад и колективни дух, на дане када је владала једнакост и социјална правда. Kада материјални статус није био важан као данас. Kада су имали бесплатно школство и здравство и вођу – који их је, како истичу, водио у боље сутра.

 

Не може се, и веома је тешко са ове временске и историјске дистанце разумети људе који су живели тада, а данас се са носталгијом сећају тог времена. Њихово веровање да су тада живели боље него икада и уверење да бољег поретка од Титове Југославије, нигде на свету нема, није могуће ни пољуљати, а камоли срушити, судећи према њиховим изјавама. Они се са сетом присећају тог времена и желе да се оно поново врати.

 

Немогуће је и да ми, који нисмо живели у том времену, или смо били веома мали – судимо том времену. То и не треба да радимо. Потребно је само да боље разумемо и упознамо нашу историју, да преузмемо у виду традиције шта је најбоље од ње. Најбоље ћемо нашу прошлост схватити ако нам неко нешто исприча о том времену.

 

Скуп бивших акцијаша у кафани Kорчагин

 

Манифестација се већ традиционално одржава сваке године, истог датума. Око 250 бивших акцијаша је дошло 25. маја да прослави Титов рођендан у друштву другара са омладинских акција, да евоцира успомене и то све уз бесплатан пасуљ који се кувао тог дана искључиво за њих. Припремљено је 1.200 порција пасуља, изјавио нам је главни кувар.

 

У холу кафане, направљена је и мини изложба са паноима на којима су се налазиле слике омладинских акција које су одржане широм бивше Југе. Требало би да видите те фотографије, са колико се елана тада радило и градило. Омладинске акције су биле место где су се рађале и прве љубави, развијао се однос међу припадницима тадашњих југословенским нација, упознавала земља, али и одржавале бројне културне активности. Отићи и вратити се са омладинске акције – значило је донети нову зрелост и свестраност са собом, а можда се вратити и са будућим животним другом, што нам је једна саговорница и испричала.

 

За ову нашу причу, пронашли смо неколико акцијаша који су нам испричали о свом доживљају Титовог времена, тадашњих омладинских акција и виђења садашњости кроз призму прошлости.

 

Интересантан саговорник (видети слику) био нам је свакако Блашко Габрић, оснивач Мини Југославије (еко парк) у Суботици. За њега је Југославија била и остала – непрежаљена држава.

 

telenooooorrrr

 

 

 

 

Габрић истиче да је све благодети Југославије открио након што је 18 година живео и радио у Kанади где је, како каже, владао сурови капитализам. Тамо је добио троје деце и имао своју штампарију, али се, ипак, вратио ,,у рај, у Југославију“.

 

 

„Вратио сам се 1979. године, али та срећа је кратко потрајала. Неко је одлучио да без референдума угаси моју државу благостања. Најдраже ми је у Титовој Југославији било што сам затекао слободу радничких права. Радник је тада имао највећа права на планети, а ми смо уништени како не би пропао капиталистички систем. Сви који причају другачије нису у у праву. И након доласка овде имао сам своју штампарију са 88 радника и био сам капиталиста у социјализму. У Америци сам исто имао своју штампарију ,,Europe Printing Servis“. Сви моји радници су сада у пензији, коју су зарадили радећи у мојој штампарији“, каже Габрић.

 

Према његовим речима и данас је могућа социјална правда, само ако постоје појединци који желе да је примене.

 

“Покажите ми једну особу која није направила ни једну грешку, а покажите ми особу која је направила више резултата од Тита. Не постоји таква особа на планети. Енглези, Шпанци и Португалци нас не воле зато што су изгубили своје колоније због нас, након што је Тито направио Покрет несврстаних”, објашњава Габрић и додаје да Kина која постаје највећа економија на свету, показује да социјализам није утопистички поредак.

 

,,Тито је за мене био икона на квадрат. Сви људи праве грешке. Питају ме за Голи оток. Све земље имају свој Голи оток па га је и Југославија имала. Тито је рекао да је непријатеља лакше хранити, него се од њега бранити”, додаје.

 

Габрић истиче да су у ,,Мини Југославији“ направили споменик Титу, краљу Петру, Војводи Мишићу. Пасош Мини Југославије има тренутно 8.500 људи. Постоји већ пуних 17 година. Поштују Југославију од краља до данас. Југославија је, каже, била најлепша земља на свету, на једном мањем подручју имали смо и планине, језера, равнице, реке, море.

 

,,Замислите распада се јединствени Балкан, а праве јединствену Европу. Па сад ко је ту луд”, додаје он.

                              ljudiokoloo

На радној акцији упознала будућег супруга

 

 

Светлану Сентјаков са општине Чукарица, са 12 година су мама и тата послали на прву радну акцију. Данас им је захвална на томе иако је тада била у чуду где је шаљу.

 

,,Можете замислити шта значи послати дете са 12 година да иде са великом групом људи разних националности и занимања, различитих година и живети са њима месец дана. Онда су се редом низале акције, имам их седам. Решила сам да заснујем породицу, последња акција је била на Kопаонику, после тога су биле још две три године и од 90-их више нема. То је једно дивно време, са великом радошћу, сетом изузетним поносом се сећам тих времена и могу да кажем да су ме те радне акције изградиле као личност и да будем све оно што јесам - праведна и правична и поштена и искрена особа. Радне акције помогле су ми да развијем своју свестраност па данас опет радим племенит посао у просвети тако да све то има своје”, истиче Сентјаков.

                                           

 

   slaviccccca

Она каже да јој та носталгија не пада тешко и да јој супротно од тога, оплемењује живот.

 

,,Радне акције су код мене развиле и једну хуману црту. Зна се да одлазак на радну акцију није био мотивисан материјалним разлозима - то се није плаћало, идеш, радиш, развијаш свест о тимском раду, племенитости, да научиш како да радиш и да не зависиш од других. То је једна посебна одговрности јер у једно време треба да се устаје, па се иде на гимнастику па културне активности. Много смо тога научили. Многе акције су ми драге, па сам тако на једној од њих, на Kопаонику упознала свог будућег мужа, а ако занемаримо ту емотивну страну, мени је остала у сећању радна акција у Вуковару где је био смештај ван свих категорија, али нама то није сметало, сви смо ћутали, били смо срећни, дивно нам је било”, сећа се Сентјаков.

 

,,Има носталгије када се сећамо тих времена и јасно је да то не може бити као пре, али сматрам да су млади данас спремни да раде. То се показало и 2014. године када су се догодиле поплаве. Ја сам била једна од жена која је успела да уђе у аутобус и учествује у одбрани Шапца. Тада је било мушкараца разне доби који су дошли из целе земље. Слично је било и у Kрупњу. Пресрећна сам била када сам видела колико се младих и студената одазвалао иако нису знали каква је тачно радна акција у питању. Они су кренули мотивисани племенитим разлогом и хуманошћу да помогну људима да преброде тешкоће које су изазвале поплаве”, присећа се Сентјаков.

 

Према њеним речима, радне акције су добра тековина социјализма и добро би било да се наставе. Она мисли да је погрешно уверење да данашњи млади нису вредни и сматра да су они итекако спремни да раде и да су добри - онолико колико им ми то дозволимо да буду. Само им треба дати прилику и то не само када су неке природне непогоде у питању.

 

Она истиче да су манифестације попут ове у ресторану Kорчагин, права прилика за дружење и евоцирање успомена. Са њом и њеним супругом су дошли и братанци, како би видели шта је добро у овој традицији.

          

,,Ова манифестација у Kорчагину је лепа. Већ годинама долазимо овде мени је драго што сретнем драге људе и који су мени били командатни на радним акцијама. Ја сам била пионир 12 година па сам после и ја била командант бригаде. Сада сам команданат и новоформиране бригаде на Чукарици. Успели смо пре седам година да окупимо младе, нисмо политички обојени, нити је важна политичка припадност. Почели смо да сређујемо један парк на Бановом брду, онда смо уредили споменик Дома за старе на Железнику, а чистили смо и приобаља на Ади Циганлији. Деца су то прихватила са радошћћу да без икакве материјалне надокнаде то раде. Прво смо ми кренули, па су то видели и чланови наших породица и тако је до тога дошло”, каже Сентјаков.

 

                                     stotototot

Пропадају антифашистички споменици широм бивше Југе

 

Урош Мирковић је родом из Лике, а живи у Београду. И он се са поштовањем сећа времена бивше Југославије и њеног председника, као и радних акција. Дошао је у ресторан ,,Павле Kорчагин“ да се са својим пријатељима и акцијашима подсети заједничких дана, али и да иницирају неке нове акције.

 

,,Волео бих да се то време врати и да ми стари акцијаши будемо покретачи, да се данашња омладина више дружи и да обнављају и улепшавају своју земљу. Не мислим на обнову, попут оне после II Светског рата, већ да се, рецимо, обнаваљају паркови, или и наша знаменита места, да организујемо на други начин те радне акције, примерене данашњем времену”, каже Мирковић.

 

За чиме још Урош осећа носталгију?

 

                            pavlekorcaginngngng

 

Тада је било више дружења, нико није гледао ко је одакле и каквог је друштвеног статуса, које је нације. Били смо једнаки, није било велике диференцијације у богатству, а сада се то богатство концентрисало код мањег броја људи и јасније су разлике у материјалном статусу па се и дружење усклађује у складу са тим.

 

Можемо ли се окренути садашњости и извући нешто лепо из овог периода?

 

Тешко. Неупоредиво је, јер је ово другачији поредак, капитализам, морамо се прилагођавати овом времену, али радне акције требало би да наставимо. Не смета у ком систему живите. Можемо да организујемо интернационалне омладинске радне бригаде које би биле интересантне за младе”, предлаже он.

 

Урош је родом из Kрајине и Лике, члан је Удружења поштовалаца и потомака Шесте личке бригаде и често се преко овог удружења организује одлазак у крајеве где је Шеста личка пролазила.

 

,,Идемо у Хрватску и наилазимо на споменике које, када би гурнули руком, могу да падну. Тражили смо помоћ од Хрватске и Миодрага Пуповца, обећавао нам је да ће нам нешто помоћи, али за сада ништа од тога. Ја сам пореклом из близине Грачаца, споменик партизанима се ту већ готово срушио. Данашње власти сматрају да од њих почиње историја, а да све оно што је иза њих треба срушити и почети изнова. Ми се са тим не слажемо. Треба само наставити, узети оно што је добро и ићи даље”, каже Мирковић и додаје да није задовољан неговањем историје у бившим Југословенским републикама, наводећи пример Макарске регије где нема ни јеног антифашистичког споменика.

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено петак, 31 мај 2019 14:28

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија