Logo
Одштампајте ову страницу

Тан Тан - пустињски град номада

Оцените овај чланак
(7 гласова)

naslovnamarokoБЕОГРАД - У почетку је било стециште караванске трговине. Бунари и оскудни пашњаци су привлачили људе на камилама за којима су ишле козе и берберске овце. То није био град већ шатори разапети око места са водом. 

 

 Онда је током 1940-тих у оквиру шпанског протектората почео да настаје град Тан Тан.

 

Наводно, назван је по звуку удара кофе у површину воде у бунару.


Тан Тан је у састав Марока укључен 1958, две године пошто је Краљевина повратила независност од колонијалног владара Франуске. Данас је Тан Тан, административни центар истоимене провинције, неупадљив пустињски град који је према попису из 2004. имао 60.560 становника. То је други по величини град у региону Гулмим-Ес Семара, после главног града Гулмима.

 

boskio

 

Тан Тан је удаљен 900 километара (км) на југ од мароканске пословне престонице Казабланке. Смештен је између долина река Чбика на југозападу и Дра, северније, које се када имају воду уливају у Атлантски океан. Према сведоцима, у питању су два места са којих се пружају неки од лепших погледа на мароканску атлантску обалу.


Са севера до Тан Тана води национални аутопут број Један (Н1), из Гулмима и уз реку Дра, која је са 1.100 км, најдужа у Мароку. Од Гулмима почиње котао пустиње Сахаре и 130 км до Тан Тана је упечатљиво само због суморне празнине и тврде хамаде, равне окамењене земље без иједног природно изниклог стабла дрвета.


Пет пута недељно на локални ародром Бела плажа слећу авиони Мароканске краљевске авијације (РМА) после нешто више од сата лета из Казабланке. За војно-цивилни аеродром ограђен високим зидом и по којом стражарницом, прича се да је био предвиђен за једно од места слетања у ванредним приликама сада пензионисних Шатл летилица америчке свемирске агенције НАСА.

bosko

 

Тан Тан је од 22. до 27. маја био центар номадске културе северозападне Африке када су се његови житеља и више стотина гостију из региона и много даље, упознавали са стваралаштвом и начином живота у “пустињској цивилизацији.” Повод је био 11. издање обновљеног Мусема, годишњег окупљања Бербера и номада које је према домаћинима, највеће у северозападној Сахари и доказује виталност житеља највеће пустиње у свету која се простире на преко 9,4 милиона квадратних километара.


За време Мусема који би могао да се преведе као сајам или вашар, на једном месту се нађе више од 30 племена из тог дела Марока, суседних и даљих арапских земаља. Организатор Мусема је Фондација Алмугар чији је председник Фадил Бенаијаш, бизнисмен, амбасадор Марока у Шпанији и близак пријатељ краља Мохамеда VI, покровитеља манифестације коју је Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) уврстила у светску културну баштину.


Град једноличних зграда и пријатељских становника може да понуди тек по неку атракцију.Недељом се 1,5 км јужно од Тан Тана организује сук или пијаца. У мају је ред на Мусем са тркама камила, јуришима коњице, музиком, рециталом поезије, рукотворинама и храном номада…


Већина житеља Тан Тана су номади који су се овде настанили и карактеришу их плаве боје одеће. Уочљиво је присуство војске и полиције, с обзиром на близину Западне Сахаре где је1976, после повлачења шпанске колонијалне власти, избио рат између мароканских снага безбедности и Фронта Полисарио. Борбе су окончане 2001, примирјем уз помоћ Уједињених нација које и даље посредују између Полисарија који тражи да Западна Сахара добије независност, те инсистирања Рабата да је повратио своју територију којој је дао широку аутономију.

 bosko1

 

Ел Уатиа, највећи произвођач сардина у Мароку

 

Неколико километара ван Тан Тана, рељеф постаје интересантан и бива јасно да је град настао на дну некадашњег мора. Ту је нађена и Венера из Тан Тана, за коју се тврди да је најстарије дело људских руку. По некима, у питању је артефакт, шест сантиметара дуг објекат од кварцне стене који потиче из Раног Палеолошког периода, пре, од прилике, 300.000 до 500.000 година. Међутим, критичари сматрају да је облик стене резултат деловања промене климатских доба и ерозије који су случајно произвели облик који може да наликује човековом, тзв. геофакт.


Но 25. км на запад од Тан Тана је место Ел Уатиа,или Тан Тан Плаж,одакле се стотинама километара дуге пешчане плаже Атлантика простиру на север и југ.


Ел Уатиа са 6.294 становника према попису из 2004, је рибарска лука и највећи произвођач сардина у Мароку, сили рибарске индустрије у Африци и арапском свету. Место има плажу без хлада на којој често дува јак ветар. Све је популарнија међу сурферима, мада није најпогоднија за уобичајена купања због великих таласа и снажних струја. Плажа је препуна људи у време годишњих одмора, када и место за кратко оживи. У сваком случају, са великим бројем малих хотела и ресторана, Ел Уатиа је атрактивнија за боравак него Тан Тан.


На 200 км вожње од Тан Тан Плаж је Тарфаја, мало и тихо рибарско место са око 6.000 житеља. Тарфаја се вероватно није много променила од времена када су је пилоти Авиопоштанске службе (Compagnie générale aéropostale) – попут Антоана де Сент-Егзиперија (1900-1944), аутора “Малог принца” И “Ноћног лета” - користили за одмор на летовима ка Западној Африци.


Дуж пута могу да се по брдима виде колибе пецароша од којих многи продају улов путницима, а повремено и крда камила које лагано газе по хамади. На 95. км на југ је Сиди Акфенир, добро место да се одмори, или на неком од паркинга или у ресторану који служи тек уловљену рибу са роштиља.


Јужно од Сиди Акфенира је пејзаж веома сликовит, са дивљим недирнутим атлантским плажама и пешчаним динама боје окера које се таласасто сливају до пута. Пут пролази кроз Национални парк Кенифис где могу да се виде фламингоси.


Тарфаја, последње место пре уласка у Западну Сахару, посетиоцу одаје утисак да је уснуло и заборављено. Но, по некима има шарм лењог места, у коме нема шта да се ради. У главној улици Булевар Ахмед ел Хајар који пролази правцем исток запад, су две банке (са аутоматима), те неколико кафића са и без интернета.


Аеропоштанска служба се обележава сваког октобра “Авионским релијем” (“Раллyе Аéриен”), када у Тарфаји приземљују мали авиони на путу од Тулуза у Француској укоме је ова врста поштанске услуге основана 1918, до сенегалског главног града Дакара. На северном крају плаже је споменик Сент-Егзиперију у облику авиона. У близини је И музеј са експонатимаповезаним са авионском поштанском службом у којој је учествовао И познати француски писац, авантуриста И пилот.

 brod

 

Уед Чбика, камп шатора са “пет звездица”

 

Јужно од Ел Уатије на обали океана и на крају пресахлог корита реке Чбике је камп Уед Чбика. Камп припада сеоској заједници која је према попису из 2004. бројала 541 особу у 108 домаћинставаи којима је туризам главни извор прихода.


Након слетања на аеродром у Тан-Тану, домаћи и страни гости на Мусемугодишњем окупљању Бербера и номадасеверозападне Сахаре који је УНЕСКО уврстио у светску културну баштину, су под окриљем саобраћајне полиције у дугачкој колони џипова и комбија са ротирајућим светлима кренули у једносатну вртоглаву вожњу кроз сахарску ноћ ка 50-так км удаљеној Уед Чбики.


На улазу у камп на Атлантској обали дочек је приредио шпалир запевајућих номада у белим одорама, а потом и локална породична музичка група, први додир са културом Бедуина. До шаторког насеља на узвишењу, као и свуда по кампу били су рапрострти црвени берберски ћилими обележени стотинама запаљених фењера и кандила.


Чврсти, водоотпорни шатори, направљени од камиље и јагњеће длаке, унутра постављени белим платнима стајали су на Атлантском поветарцу. Пространи„шатор са пет звездица“, са распростртим дебелим теписима, пружао је наредних ноћи удобан смештај. Били су ту два широка кревета, сточичи и табуреи са лампама, два снежно бела бадем мантила, трском обложено купатило, флаширана вода...


Ујутро се открило да је Уед Чбика на врху једне од литица где се равна, каменита хамада пустиња среће са снажним струјама Атлантског океана.Морски рукавац где је камп,обележен је пешчаним динама на северу и ниским платоом и гребенима на југу.Између платоа и гребена налази се низија у којој је правилно поређано више од 100 тамно брао шатора.


После крцатог целодневног програма, свих вечери смо, уживали у уметничком програму берберских, туниских и музичара из Уједињених Арапских Емирата. Уз то су служена изузетно укусни, пастила, традиционалну пита од морских плодова, пикантно припремљене велике примерци рибе којом обилује мароканска обала Атлантске Сахаре или јаретину са зеленим маслинама, мекану као никада. Сазнали смо да се за кетеринг свих дана бринула компанија Рахал која снабдева и краљевски двор. Служено је много чаша веома слатког чаја од нане.


Дружење у ресторану под великим чадором је било прилика за упознавање са домаћих и низом од 120 иностраних гостију, политичарима, универзитетким професорима, дипломатама и понајбројнијим, новинарима. Међу њима су били бивши шпански социјалистички премијер Хосе Луис Родригез Сапатеро, домаћа посланица парламента Ејша Чаби која ничим није одвала да је ћерка најбогатијег Мароканца Милуда Чабија, председник Фондације Алмугар, амбасадор Бенаијаш...


По повратку на спавање у шатор Б45, тешка крила су се повремено повијала под ударима ветра који је доносио мирис океана. Било је пријатно читање уз светлост лампе.


Убрзо би утихнули звуци гитара, бубњева и певања и једино су се чулиудари океанских таласа и понеки крик морских птица.У мраку, кроз проред на улазу у шатор, могао је да се прати пун месец који се споро кретао сахарским небом.
Око кампа у Уед Чбики египатска мултинационална компанија Ораском (позната по присуству у ЛуШтици у Црној Гори), гради на површини од 40.000 квадратних метара луксузну марину са, у првој фази 100 везова, продавницама, ресторанима, занатским центром у стилу медине,старог арапаског дела градова,те медицинским објектом.


Планирано је и подизање осам хотела са 2.500 гостинских соба, 1.166 апартмана И 685 вила, као И традиционалниом мароканским кућама ријадима, са баштом у задњем делу. Већ је заживело Чбика Голф игралиште са 18 рупа. Једном када буде комплетиран, хотелски комплекс ће моћи да прими више од 22.000 гостију.

 

Извор: Кућа добрих вести

 


Последњи пут измењено четвртак, 30 јул 2015 22:33
Борислав Коркоделовић

Одрастао у Нишу, Скопљу и Београду. Слушајући приче одраслих које су биле много чешће пре доласка телевизије, научио је имена неких светских политичара из средине 1950-тих и пре него што је постао ђак-првак. Први текст за који се сећа да га је написао био је за школске зидне новине о – чудили су се очеви пријатељи – грађанском рату у Конгу 1960. Четврта гимназија у Београду и Факултет политичких наука у Београду, су га научили да покушава да логички и рационално размишља о политици.
Пре него што је ушао у „златни рудник информација“ Новинску агенцију Танјуг да тамо остане наредних 40 година, стицао је праксу код добрих уредника у Радио Београду и на Телевизији Београд, као и од научних радника у Институту за међународну политику и привреду. Био је готово пет година дописник Танјуга са Југа Африке, извештавао са низа међународних догађања. Поред београдских медија, под правим или „илегалним именом“ је сарађивао без проблема са дневницима и недељницима на простору бивше Југославије, загребачким Вјесником, Данасом и Стартом, љубљанским Делом, сарајевским Ослобођењем, скопском Новом Македонијом, подгоричким Монитором...
Увек су га интересовала питања привредног развоја. Позних 1970-тих се заразио „азијским тигровима“ Јужном Корејом, Тајваном, Сингапуром и Хонгконгом чији вртоглави развој до данас прати. Није одолео ни другом валу „азијских тигрова“, Индонезији, Малезији и осталим земљама Југоисточне Азије. Увек заинтересован за лепе економске приче, последњих година учестало пише о привредама Народне
Републике Кине, Индије и осталих земаља BRICS.
Све време му је идеја да читалаштву у Србији и региону пренесе добра искуства из разних делова света и различитих привредних система. Како нам је у привреди, изгледа да није далеко одмакао у том настојању.

Најновије од Борислав Коркоделовић

Сродни чланци

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015