Кућа Добрих Вести

Login

Мирис борових иглица у Алжиру

Оцените овај чланак
(4 гласова)

vjuofsitiГрад Алжир, због његове ретке лепоте, сматрају најпривлачнијим главним градом. “Прелепи снежни град под бљештавом светлошћу", певао је француски писац Ги де Мопасан (1850-1893) за Алжир, град чије се беле зграде, попут коцки шећера, дижу наспрам тамно плавих вода Медитерана. Зато га из милоште зову и "Бели Алжир”.


Ужурбани главни град истоимене државе у северној Африци, са 3,5 милиона становника, настао је на веома брдовитом терену коме се, што је карактеристика старих насеобина, прилагодило мноштво кривудавих уских улица. Улице које чине лавиринт сливају се у велики плави Алжирски залив, море и небо и зелени кланци налазе се свуда унаоколо.


Један од првих утисака странца је да је вожња аутомобила у Алжиру права мајсторија. Уски путеви плове између и преко брда изнад великог мора. Пошто је цена литра супер бензина нешто преко 20 динара (алжирска монета се зове као и српска и има сличну вредност на девизном тржишту), а дизела 14, као да у Алжиру сви возе и чини се да је саобраћај стално на ивици колапса.

 

Бурна историја данас напространије државе у Африци (2,4 милиона квадратних километара) увелико је уткана у богату архитектуру града: широки булевари које су изградили Французи и елегантни бели апартмани и виле са плавим ролетнама, споменици и јавне зграде из доба социјализма, и истрајно исламско срце скривено у стрмој, брдовитој Казби. Алжир је познат и по медресама, џамијама, катедралама, Отоманским палатама, предњој страни луке са бескрајном колонадом снежнобелих колонијалних грађевина и зградом старе поште која личи на палату направљену од сладоледа...

 

Бајковит залив


Они који су боравили у Алжиру у пролеће причају и о мору пенушавих пурпурних буганвилија, мимозама. Ми смо мирисали борове иглице око хотела Шератон у Клуб “Де Па”, одмаралишту 25 километара од центра града и у оближњем конференцијском центру нану у јако заслаженом чају са високом “крагном”, зачине и печену јагњетину на пијацама у Казби и њеном колопрету, кафу у тамним кафеџиницама.

 ispravljeno

Према легенди о настанку Алжира, 20 сапутника Херкулових, уморни од борбе са чудовиштима зауставили су се у бајковитом заливу. Пошто нису могли да се сложе које ће му име дати, крстили су га по свима њима - Икоси (на грчком, 20). Насеобина из ВИ до ИВ века пре наше ере (п.н.е) је потом видела Феничане, Римљане, Пуне и Вандале.


Од X века н.е. Алжир су градили Арапи који су га по острву у заливу назвали, ал-Џазаир, буквално “група острва”. Када су муслимани из Алжира позвали турске гусаре да их одбране од Шпанаца који су заузели острва пред градом, отомански султан је 1529. под свој суверенитет ставио нову провинцију.


Тако је почео један од златних периода у развоју Алжира. Град није био отомански, већ је комбиновао турску војну архитектуру са традиционалном арапско-медитеранском. Цветајућа трговина, а понекад богатство добијано и гусарењем, омогућили су настанак грађанства и раскошно декорисање унутрашњости кућа у Алжиру.

 

Прелепе религиозне задужбине


Велике паре су улагане у религиозне задужбине које су постајале власником многих кућа и продавница у граду. Кирије од те имовине помогле су изградњи и одржавању џамија, исламског образовања, дарова светим градовима Меки и Медини и изградњи јавних добара као што је обезбеђивање воде.

 

Француско освајање 1830. променило је град Алжир. Елита турске војске је отишла, а део муслиманског становништва напустио град. Французи су конфисковали својину оних који су отишли, а преузели су и власништво над религиозним задужбинама.


У периоду између два светска рата, чувени швајцарско-француски модернистички архитекта Ле Корбизје (1887-1965) је у плановима за обнову центра Алжира спојио жељу за домаћим стилом и модернизам. Но, ти планови су остали на папиру, јер је 1954. избила ослободилачка револуција алжирског народа.

 ulicacazaba

 

Древна Казба

 

Срце града Алжира представља древна Казба, стрм и узак лавиринт улица западно од Трга мученика који се сматра центром града. У том крају постоји неколико величанствених отоманских палата већина концентрисаних око Кечуа џамије на крају улице Ахмед Бузрина, назване по једном од многих алжирских устаника, Изнад медине, што је други назив за Казбу, налази се градска тврђава.


У жестоко традиционалној Казби су се одиграле неке од најжешћих борби у току Битке за Алжир, једне од главних војних операција тзоком народноослободилачке борбе, крајње насилном процесу деколонизације, у коме је погинуо готово сваки седми Алжирац.


Специфична конфигурација града са осиромашеном муслиманском Казбом у центру омогућавала је демонстрантима да се окупе и за неколико минута стигну до надлештава колонијалне власти. Бомбаши су могли да се искраду из Казбе и посеју терор у главним трговачким улицама европског дела града.


О томе, поред осталих, говори много награђивано дело “Битка за Алжир“ италијанског редитеља Ђила Понтекорва (1919-2006) из 1966, једно од класичних из жанра ратног филма. Снимљена у црно-белој варијанти и са различитим техникама како би изгледала као филмски журнал из 1940-тих и документарац, „Битка за Алжир“ је, по америчком критичару Картеру Б. Хорслију, у филмској историји најбоље дело о револуцији.
Казба је почетком 1990-их била и место где се Алжир суочио са крвавом побуном исламских фундаменталиста. У следственој „мрачној деценији“ како је Алжирци зову, погинуло је измедју 150.000 и 200.000 људи.

 

Посета Казби коју је Организација за образовање, науку и културу Уједињених нација (УНЕСКО) сврстала у светско културно наследје, није уобичајена туристичка тура, мада је насиље терориста у главном граду одавно престало. Казбу је најбоље посетити пре подне, када је окупана сунцем, а са ње пуца поглед на Медитеранско море и луку у којој су укотвљени велики туристички бродови.

 

Колорит улица


Посетилац је једног децембарског дана, упркос леденој киши и снажном ветру, могао да се увери како насупрот често насилној историји Казбе, стоји архитектонско и културно богатставо кварта, мермерни подови, фонтане, резбарени надвратници, раскошни мозаици. Од стрме улице Бенченеб Ахмед, још једног устаника, која се спушта ка луци, лево и десно се пружа лавиринт полутамних пролаза и слепих уличица. Иза масивних зидова су куће са често минималним двориштима.


Куће надкриљују многе уличице. На неким местима су испусти кућа међусобно удаљени само неколико сантиметара или се чак додирују. Куће су се временом шириле или су их померали повремени земљотреси.


Низ улицу се пружају радње и занатске радионице, столарске, златарске. У бару прекопута људи гласно су причали уз чај од нане.


Око пијаце је била гужва. Брда парадајза, поморанџи и плавих патлиџана су били на тезгама трговца, са ценама које се нису разликовале много од оних у Београду. У ваздуху се осећао мирис цимета и кима.


Муштерије су биле углавном жене са хајеком или хиђабом, забрадјене, али понека и у бурки. Било је доста брадатих мушкараца и беспослених младића.

 

Казба је 1958. на својих 70 хектара била дом за 30.000 људи. Бројка се повећавала како је битка за независност добијала на снази и људи хрлили у центар града пред насиљем француских падобранаца. Данас у Казби живи више од 80.000 људи.

 kazba

 

Очување имиџа


На основу владиног плана о рестаурацији Казбе, треба да буде обновљено 350 кућа, реновирано неколико џамија. Неке куће ће бити претворене у музеје и библиотеке.


Циљ је да буде очуван имиџ Казбе као историјског и архитектонског споменика и поново покрене туризам у старом срцу главног града. Тако ће Алжир и даље називати "Ла Бланће".

 

Алжирци су се храбро борили против француске колонијалне власти од када им је наметнута 1830. године. Борба за слободу је узвишена ствар, али ратови значе и губитак људских живота. У последњој фази деколонизације, у рату за стицање независности од 1954. до 1962, нису се бориле само армије, већ су тероризам, мучења и герилски окршаји допринели бруталном сукобу у коме је, према подацима алжирских власти, погинуло 1,5 милиона људи у нацији која је онда бројала девет милиона.


У знак сећања и захвалности онима који су прокрчили пут до слободе која је прокламована 1. новембра 1962. у Алжиру, главном граду Демократске и Народне Републике Алжир, подигнут је велелепни “Споменик мученицима” (Макам Ешахид).


Својеврстан “споменик незнаном војнику”, уздише се на Хили, брду са кога се пружа поглед на луку Алжира и околна подручја. Досежући 97 метара увис, као силан излив жала, Макам Ешахид доминира пејзажом града. Посетиоци могу да шетају по пространом платоу и испод колосалног споменика, у чијем је подножју Музеј муџахедина.

 lepota

 

Поглед са Хиле


Место је изабрано из више историјских и стратешких разлога. Поглед са Хиле је житељима Алжира у прошлости омогућавао да осматрају активности на мору и кретања ка копну; топови са брда су 1541. отерали преостале бродове крсташа под вођством француског краља Шарла В; ту су 22 ослободилачког руководства 24. јуна 1954, одлучили да се припреме за покретање устанка планираног за 1. новембар те године; недалеко од споменика је вила који је француским окупаторима био центар за мучење и ликвидацију Алжираца током ослободилачке револуције; одатле су 11. децембра 1960. кренуле велике демонстрације Алжираца у којима су француски падобранци убили стотине житеља, али су оне биле наговештај скорог ослобођења.

 

Много споменика величанственом спољашношћу и добро декорисаном унутрашношћу подсећа посетиоце на богату прошлост града. “Споменик мученицима” отворен 1982, на 20 годишњицу независности земље, привлачи монументалношћу структуре.


Макам Ешахид чине три прелепе разгранате палме од бетона које се на 45 метру спајају да би држале кружну куполу. Свака палма представља сектор заслужан за развој земље, наиме њену индустрију, фасцинантну културу и успешну пољопривреду.


При дну палми се налази статуа алжирског војника. Сваки од њих представља једну етапу у борби Алжира за независност, из времена почетног отпора француској окупацији, из периода ослободилачког рата 1954-1962, те припадника садашњих оружаних снага.
У подножју споменика је вечна ватра коју чувају војници. Испод споменика је Музеј муџахедина који прикупља и чува предмете који се односе на алжирску борбу за независност.

 spomenik

 

Музеј муџахедина

 

У Музеју се налази и опрема којом је југословенски сниматељ Стеван Лабудовић од 1959. до 1962. овековечио на филмској траци сурову борбу алжирског народа за независност. Лабудовића (89), сматрају филмским оком алжирске револуције. Током рата за ослобођење Алжира, он је имао ефикасно оружје – камеру. Њом је ширио истину о суровом рату за ослобођење земље која је била четири пута већа од колонијалне силе Француске.

ulica
Лабудовић, фоторепортер и камерман “Филмских новости” је у Алжир пребачен са идејом да у тој земљи буде два месеца, за колико је имао и дневнице. Остао је, међутим, до коначне победе алжирске револуције позне 1962, одбијајући да прими новчане накнаде.


У стакленој витрини од ружиног дрвета и ебановине су изложени Лабудовићева ратна камера са дрвеном стативом, неколико фото-апарата, кожна торба, опасач, ролне филма и кутијице у којима су ти филмови развијани. Ту су и фоторепортерски прслук и војничка капа која је, импрегнирана од зноја и пустињске прашине, у једном тренутку задржала парчиће гелера да не озледе теже Лабудовића, доајена документарног филма и фотографије после Другог светског рата на простору бивше Југославије.

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено субота, 07 новембар 2015 21:57
Борислав Коркоделовић

Одрастао у Нишу, Скопљу и Београду. Слушајући приче одраслих које су биле много чешће пре доласка телевизије, научио је имена неких светских политичара из средине 1950-тих и пре него што је постао ђак-првак. Први текст за који се сећа да га је написао био је за школске зидне новине о – чудили су се очеви пријатељи – грађанском рату у Конгу 1960. Четврта гимназија у Београду и Факултет политичких наука у Београду, су га научили да покушава да логички и рационално размишља о политици.
Пре него што је ушао у „златни рудник информација“ Новинску агенцију Танјуг да тамо остане наредних 40 година, стицао је праксу код добрих уредника у Радио Београду и на Телевизији Београд, као и од научних радника у Институту за међународну политику и привреду. Био је готово пет година дописник Танјуга са Југа Африке, извештавао са низа међународних догађања. Поред београдских медија, под правим или „илегалним именом“ је сарађивао без проблема са дневницима и недељницима на простору бивше Југославије, загребачким Вјесником, Данасом и Стартом, љубљанским Делом, сарајевским Ослобођењем, скопском Новом Македонијом, подгоричким Монитором...
Увек су га интересовала питања привредног развоја. Позних 1970-тих се заразио „азијским тигровима“ Јужном Корејом, Тајваном, Сингапуром и Хонгконгом чији вртоглави развој до данас прати. Није одолео ни другом валу „азијских тигрова“, Индонезији, Малезији и осталим земљама Југоисточне Азије. Увек заинтересован за лепе економске приче, последњих година учестало пише о привредама Народне
Републике Кине, Индије и осталих земаља BRICS.
Све време му је идеја да читалаштву у Србији и региону пренесе добра искуства из разних делова света и различитих привредних система. Како нам је у привреди, изгледа да није далеко одмакао у том настојању.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија