Кућа Добрих Вести

Login

СВЕТСКИ ДАН ДОБРОТЕ: Оснажимо семе у себи

Оцените овај чланак
(2 гласова)

akropoladfdfdfdfСветски дан доброте обележава се у многим земљама сваког 13. новембра већ више од десет година. Тог дана је 1998. године у Токију одржана прва конференција Светског покрета за доброту.

 

Више од 28 држава укључено је у Светски покрет доброте који није повезан ни са једном религијом или политичким покретом. Мисија Светског покрета за љубазност је стварање љубазнијег света кроз чињење добрих дела, мотивацију појединца и друштва уопште.

 

Доброта је можда једна од етичких вредности коју највише ценимо код других и којом бисмо најрадије били окружени. Ко не би волио бити окружен људима који су добри, сусретљиви, пажљиви, сретни, обзирни, пуни поштовања, великодушни…?

 

Као и све људске врлине, доброта се исказује делима. Сви знамо препознати добру особу чак и ако не знамо дефинисати појам доброте. Она се изражава на безброј начина.

 

Доброта је део нашег свакодневног живота далеко више него што то свесно признајемо. Она је основа свега доброг што делимо, она је та која омогућује суживот, цивилизацијска постигнућа и културу, великодушност и преданост у потрази за општим добром које нас чини људима. Управо одсутност доброте, односно крајња себичност, уништава ткива која спајају и уједињују живот.

 

Доброта је унутрашњи мотор који тражи добро у другима, у свом окружењу, па и у себи самоме. То стално нагнуће добру, брига за потребе других, очитује се кроз мисли, осећаје и поступке те особу претвара у “светионик” који зрачи радошћу, сигурношћу и поверењем. Њезина присутност осветљава, а не засењује. Онај који шири доброту не делује с дилемом “ти или ја”, већ делује са “ми”. Стога доброту можемо поистоветити с љубављу.

 

Тешко је замислити истинску доброту, а да у њој не препознамо скромност, једноставност и поштовање туђег достојанства. Доброта није бахатост или туторство које се из ароганције претвара да чини и зна што је добро. Супротно томе, љубазност има пуно везе са стрпљењем (оно је често и ставља на кушњу). Добар човек је, уопштено говорећи, стрпљив у својим очекивањима, те другима даје слободу и оставља могућност грешке која нам свима треба у животу. Из дубоког смисла живота рађа се човекова унутрашња сигурност и самопоуздање.

 

Та доброта дубоког корења иде руку под руку с лаганим осмехом, љубазношћу и нежношћу. Она из емпатије и великодушности настоји ширити радост.

 

Ово зрачење радости и спокоја плод је неупадања у замку површности, и уважавање људи и свега онога што нас чини људскима без обзира на захтеве и потребе живота. Зато љубазност, пажња, обзирност и угодан карактер који таква особа показује чине суживот с њом тако једноставним.

 

Могли бисмо се успротивити тврдећи како слепа доброта понекад изазива каос, посебно када инзистирамо на помагању не знајући посљедице или не узимајући у обзир стварност или слободу другога. Колико је зла почињено уз ријечи: “То је за твоје добро, чиним то јер те волим!” Због тога се доброта надопуњује разлучивањем, а то двоје заједно рађа мудрост. У том процесу доброта не губи своје особине, већ стјече нове уносећи свјетлост у своју природну топлину.

 

Понекад смо суочени с дилемом одабира између бити добар или праведан. Иако ћемо се питањем правде позабавити неком другом приликом (она свакој особи треба дати оно што јој одговара у складу с њезином природом и поступцима), зашто бисмо та два појма раздвајали засјењујући правду одсутношћу доброте и обрнуто?

 

Љубав чини вољу нежнијом и даје јој лепе и угодне облике, уз то што је усмерава према добром циљу. Доброта хуманизира правду подсјећајући нас да смо сви људи и да је у коначници Добро сврха правде. Чини се да доброта и правда не само да могу коегзистирати, већ морају. Одувијек ме надахњивала идеја развоја, попут нпр. развоја праведног, доброг и мудрог људског бића. И питам се могу ли се ти атрибути заиста развити у потпуности ако егзистирају одвојено.

 

И на крају, можемо се запитати: рађамо ли се добри или постајемо добри?

 

Модерна истраживања говоре нам све више о склоности човека према бризи за добробит других као о нечему урођеном, укорирењеном чак и у нашој биологији. Истина је да у нама постоје и многе друге тенденције (према анималном преживљавању) које би их могле поништити, јер у нашој природи коегзистирају импулси свих врста. Комплексност живота природна је чињеница која захтева усмеравање и усклађивање које ће га канализирати. Али доброта нас чини хуманијима.

 

Као и све остало, можемо његовати доброту, чији корен постоји у свим бићима, или је можемо пустити да избледи под тежином себичности; хранити оно што нас чини хуманијима или оно што нас чини анималнијима (уз дужно поштовање животиња).

 

У мери у којој оснажујемо семе доброте у себи кроз наше поступке и ставове, у животу отворити цвјетови те нам донијети још више ведрине и среће. Као што је Платон рекао: “Тражећи добро својих ближњих, ми проналазимо своје.”

 

Извор: Кућа добрих вести/Нова Акропола

 

 


Последњи пут измењено недеља, 13 новембар 2022 15:22

Сродни чланци

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија