Кућа Добрих Вести

Login

ЗАШТО: Паметни људи сужавају свој друштвени круг како старе

Оцените овај чланак
(2 гласова)

unikorner34343434Занимљива ствар се дешава како старимо: наш друштвени круг се смањује. Кажу да ако је човек добар, отворен, гостољубив и великодушан по природи, увек ће око њега бити пуно људи.

 

Неки ће га волети и поштовати га, други ће му се дивити, трећи ће тражити његов савет, четврти ће га опонашати. Међутим, ви савршено размете да ће међу овом разноликом дружином бити и оних који ће завидети, љутити се, покушати увредити, обезвредити особу и починити подлост.

 

 

Психолози истичу да у људској природи није само да тежи ка сопственом успеху, већ, нажалост и да гледа како други не успевају. Програмирани смо да се такмичимо, да тражимо одобрење, а понекад је наша љубав резервисана само за оне који јачају наш властити его. То је тужно, али истинито посматрање људских односа.

 

Сви ми се такмичимо за своје место под сунцем и истински волимо само оне који нас истински воле. Живот иде даље и у њему се дешавају суптилне промене. Они који су једном радосно прихватили сваки позив и друштвени догађај почињу да се повлаче.

 

 

Персијски филозоф Омар Хајам је рекао да током година стичемо мудрост и искуство, а у другој половини живота се окрећемо ка унутра. То не значи да престајемо да бринемо о људима и да нестаје потреба за сталним друштвеним окружењем. Постајемо проницљивији са својим временом и енергијом, схватајући да се они морају паметно трошити.

 

 

Ођедном нам идеја ситног и небитног разговора или непотребне дебате губи своју привлачност. Жеља за препирком и доказивањем пред другима нестаје – не зато што се не слажемо са свима, већ зато што разумемо да није свака препирка вредна трошења нашег времена.

 

Руски песник Јосиф Бродски савршено преноси ово у својој песми:

 

 

„Није да ћу полудети али сам уморан прео лета.

Посегнем у комоду по кошуљу и дан је изгубљен.

Волио бих да зима брзо дође и однесе све – градове, људе, зеленило...“

 

Бродски није говорио само о пуком мењању мајици и како је то неки посао; жали се да та го спречава да се упусти у дубљу, личну рефлексију. Посете, комуникација, чаки обични животни ритуали могу одвратити пажњу од заиста важних мисли и задатака.

 

У одређеном тренуту, усамљеност постаје не терет, већ дар. Време које проводимо сами постаје драгоцено, уточиште од буке овог света. То не значи потпуну изолацију, али значи пормену приоритета. Почињемо ценити мање познанстава и састанака. Још увек можемо комуницирати са светом, али на промишљенији начин.

 

Како старимо, почињемо боље разумети себе. Знамо шта нам даје енергију, шта нас исцрпљује и где налазимо прави мир. Бука, трачеви и површни разговори почињу нам се чинити небитним. Свет, са својом драматиком, наставља да се мења, али више не осећамо потребу да пратимо сваки корак.

 

 

Како је написао песник и писац Игор Губерман:

 

 

„Волим људе и, наивно,

Отворено разговарам са њима

И чекам отворени реципроцитет,

И онда тужно пушим“.

 

Његове речи одражавају универзалну истину: без обзира колико волимо људе и верујемо им, неће сви узвратити истом искреношћу. И временом научимо да се пажљивије сналазимо у овој стварности.

 

Како живот постаје сложенији, такви постају и наши односи са другима. Учимо да чувамо своју енергију не из себичности, већ из мудрости. Постајемо чувари властитог мира пажљивим одабиром људи и тренутака који су вредни нашег времена.

 

 

О овој горко-слаткој стварности размишљао је у свом раду и песник Андреј Дементјев. Нагласио је нелагоду коју многи од нас доживљавају како старимо – потребу за искреношћу и све већу нетрпељивост претварања.

 

Написао је дивну песму у којој је вешто и темељно оцртао све предности и недостатке људске комуникације, надмашујући и неке најискусније стручњаке:

 

„Не волим кад пријатељи лажу

Не свиђа ми се моја инконтенција.

Не волим кад ме људи стално хвале.

Не волим ни када ме људи грде.

Не волим када људи ствари схватају „непаметно“.

Не волим фанове и снобове.

Не волим скривено „полако“.

Не волим запетљане чворове.

Не волим када су одговори штури,

А ни оне који су преопширни.

Не волим када су питања глупа,

Поготово када су у низу.

Волим да гледам кроз прозор када је небо звездано,

Не волим да гледам ласкавцима у очи.

Не волим када је „готово“ и када је прекасно.

Волим када то не може неко други, већ ја.

Волим када је лице лепо,

Али не толеришем глупост у лепоти.

Не волим када је душа без жара,

Кад имаш миран, тих карактер, то већ волим.

Не волим кад људи одлучују за свакога,

И не волим да будем зависан

И заиста не волим када се људи мешају свугде.

На мени је да одлучим: волети или не волети!“

 

 

Извор: Unigorner.com

 

 

 

 

 

 

 


Последњи пут измењено понедељак, 16 септембар 2024 11:54

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија