Кућа Добрих Вести

Login

Видовдан – Празник за очи

Оцените овај чланак
(5 гласова)

lazarБЕОГРАД – Велики данашњи празник Видовдан (28. јуна), један је од највећих међу малобројним и по светковању изузетно очуваним празницима из старе народне вере, пише у тексту под називом “Видовдан – Празник за очи”, из књиге “Неначета вода” - Празници и обичаји у Срба – за почетнике, аутора Драгована Лазе Лазаревића.

У хришћанском календару не постоји светац са овим именом и пре више од једног века, тачније тек 1892. године, Српска православна црква га је први пут унела као празник у своје календаре, стављајући га у заграду иза пророка Амоса и кнеза Лазара, чије је култове неговала, записао је познати етнолог Миле Недељковић у књизи “Годишњи обичаји у Срба”.
Због тога што се најважнији догађај у српској историји у минулих шест векова – Косовски бој – одиграо на Видовдан, 15. јуна 1389. године (по старом календару), преплићу се историјска збиља и народни обичаји и веровања, па се косовски мит, као најразговетнији знак српске народне свести, развијао упоредо с паганским култовима старог словенског божанства Вида.

Празник који “отвара очи” - обелодањење свих ствари

Вид је сматран врховним божанством - “Богом над боговима” - а сви други богови тек полубоговима. Веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се Видовдан сматра и празником за очи, односно празником који “отвара очи”.
“То је онај Бог, чија су прорицања најизвеснија” и у “његовој моћи је обелодањење свих ствари”, веровао је народ, поткрепљујући то и речима Милоша Обилића у народној песми “Кнежева вечера”, када одговара Кнезу Лазару: “Сјутра јесте лијеп Видовданак, виђећемо у Пољу Косову ко је вјера, ко ли је невјера!”.
Услед свевидеће моћи старог словенског божанства Вида, Видовдан слови и као дан прорицања и гатања, најчешће уз помоћ траве вид, познате у народу и као видац, видић, видовка, видовчица...
У неким крајевима Шумадије видовчица, трава сићушног прелепог светлоцрвеног цвета, брана је зором, пре сунца, а у другим крајевима – с вечери. Обично то раде девојке – удаваче и потапају је у воду, па се ујутру сва чељад умива ради очнога вида – да их преко године не би болеле очи.
На Видовдан се, према веровањима и књигама староставним, не ради у пољу – да кукуруз заметне клипове, ни у винограду – да се грожђе не сасуши и отпадне. Тог дана ваља и окусити зрело воће.

На Видовдан се не ради у пољу, али се започиње плетење и везење

Верује се да на Видовдан ваља започети ручне радове – плетење и везење. Претходно се пошкропећи по очима водом у којој је одлежала трава видовчица, млађе жене и девојке узвикују: “Види, Видо како плетем”, Види Видо како везем”, “Видовчице, по богу сестрице, што очима ја видела, то рукама и створила”.
У Шумадији и још неким крајевима био је обичај и да се на Видовдан износе ствари из куће да се “проветре ради мољаца”. Изношене су и тапије и облигације да би се разгледале и проветриле.
У Качеру подно Рудника, на Видовдан су изношене и кесе с новцем – да се види и изброји. Тешко је поверовати да би то чинили и данашњи новокомпоновани богаташи, јер то су, махом, софистициране Кир Јање које радије “милују” и броје, него што проветравају, а камоли деле паре.
Веровало се у Хомољу да година може оманути ако на Видовдан нема облака, у Гружи да “птица кукавица која почиње на Младенце да кука за косовском погибијом, престаје да кука од Видовдана”, а у Шумадији да на “Видов дан, у глуво доба ноћи, све воде на Косову потеку црвене као крв”. Крвљу косовских јунака обојени су и косовски божури.
На Видовдан је било, а понегде их још има, и доста гатања девојачких ради брзе и срећне удаје.

Видове траве – да девојке виде свога суђенога

Тако је у околико Власенице био обичај да девојке, убравши видове траве, налију воде у лонац који су купиле без ценкања с продавцем, узму мало соли, хлеба, детелину са четири листа у једну тканицу коју пребаце преко лонца и пред спавање прозборе: “Свети Виде и видова траво отворите ми очи да видим свога суђенога. Ако је далеко – ево му детелина од четири крила, нека к мени долети, ако је гладан – ево му соли и хлеба нека се наједе, ако је жедан – ево му воде нека се напије, ако не може преко воде прећи – ево му ћуприје (тканице) нека пређе!”
У неким крајевима девојке су тражиле неку видо-траву и стављале је пред спавање под главу да им се ђувегија “прикаже”. Ког момка која уочи Видова дне усни, за њега ће и поћи”.
Један, за женидбу прилично одоцнели, момак из Тамнаве, коме су, изгледа, остали само снови, хвалио се на Видовдан да је минуле ноћи уснио страствену глумицу Монику Белучи.
Боље би му било да, уочи Видова дана, усни комшиницу Виду, прелепу миражџику, али и то ће бити узалуд ако Вида усни Антонија Бандераса!.

Из књиге “Неначета вода” Празници и обичаји у Срба – за почетнике, аутор Драгован Лазa Лазаревић.

                                                                                                      Извор: Кућа добрих вести

                                                                                                      

                                                  


Последњи пут измењено петак, 28 јун 2013 16:34
Агнеза Трпковски

Новинар, оснивач и главни и одговорни уредник интернет новина „Кућа добрих вести“. Дипломирани економиста (међународни економски односи). Радила 23 и по године у Новинској агенцији Танјуг, од приправника, шефа дописништва за Војводину, до дописника из иностранства (Чешка, Словачка). Да би реализовала ову своју идеју и другачију визију новинарства, напустила 2011. године сталан посао, са места заменика уредника Економске редакције Танјуга - ЕКОС и покренула овај лист-магазин чији је основни мото - „Наше је само оно што другима дамо“.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија