Ни кобила није била најпослушнија, јер је ждребе сваки час прилазило и ватало се сисе. Трајало је то прилично дуго, довољно да домаћина изведе из такта. Мирко Новерац је испрва покушавао лепим да смири кобилу, а понајвише ждребе, које се, као неко несташно дериште, све више заигравало и нервирало газду.

Када је враг однео шалу Мирко Новерац је миловањем почео да зауздава ждребе, понајпре нежно, држећи га испод пазуха око врата, да би га у љутњи невољно све више стезао. Уз пут му је тепао: ,,Ждребе моје, ждребе, буди добро”. Ждребе се ритало, јогунило колико је могло у снажним сељачким рукама. Наједаред, почело је све мање да се одупире, а када се сасвим уморило и изгубило борбу са газдом, Мирко Новерац је младу животињу испустио из руку. Ждребе је мртво пало поред кобиле и кола. Домаћин у јарости, ипак, није прекршио верски завет по коме не сме да опсује или ,,не дај боже”, изгрди Бога, што су сељаци у таквим приликама често знали да чине. Миркову стаменост у вери ждребе је платило главом.

Ова прича догодила се стварно или је можда била измишљена од неког пакосног сељака, који је на свој начин описао нарав једног ретког човека. Био је то детаљ из живота необичног паора из Ђале, који је, упркос многим невољама и притисцима, остао доследан породичној традицији и назаренској вери.

Човек необичне судбине

Чика-Мирко Новерац је био човек необичне животне судбине, чврстих моралних и верских убеђења. Због тога што је одбио да се лати оружја и иде у краљевску војску, јер се то косило са његовим верским начелима, Мирко Новерац је у злогласној Лепоглави на робији провео десет година. ,,Становници" Лепоглаве су у то доба били занесени револуционари, анархисти, левичари и комунисти. За миротворце и пацифисте, какав је био Мирко Закић, у то доба као да се није знало. Најпознатији становник Лепоглаве, са којим је чика-Мирко Новерац делио ћелију, био је београдски Јеврејин, сликар и револуционар, Моша Пијаде.

Са Мошом Пијаде Мирко Новерац је проводио дуге затворске дане. Била је то за њега, младог банатског сељака, велика школа. Ма каква школа – био је то универзитет. И то какав – црвени универзитет, како су после Другог светског рата волели да кажу комунисти, који су били најчешћи посетиоци тих ,,предавања".

Да ли због дружења са Мошом или његових политичких уверења, које је изблиза, на делу посматрао, тек Мирко Новерац, после робијања и окончања рата, није приш’о комунистима, нег' је на пушкомет био далеко од њих.         

У затворској ћелији, без кичице и сликарског штафелаја, Моша Пијаде је у доколици с немачког језика преводио „Капитал“ Карла Маркса. Мирко Новерац је био непосредни сведок бесаних ноћи Моше Пијада, док је својом руком слагао ,,свето писмо” комунистичке идеологије. У породичном предању мало је остало  прича о тим данима. Мирко Новерац касније никада није приповедао да ли је у том послу помагао Пијади. Познато је само да Моша после добијене револуције није заборавио свог ћелијског друга, који се након деценијског робовања, латио земље и посветио тешком и часном сељачком животу.

Мошина разгледница

Много година након завршетка рата, када је био у врху комунистичке власти, Моша Пијаде се сећао свог друга из Лепоглаве. У кући још памте велику разгледницу, која је једног дана исписана руком Пијаде, стигла у село, у којој је тадашњи државник подсетио Мирка Закића на заједничке успомене из предратне тамнице.

Још један догађај сведочи о блискости Мирка и Моше. Једном приликом секретарица у кабинету Моше Пијада затражила је слободне дане да би из родног места прибавила неопходна документа. Пијаде је питао службеницу, зашто јој за то треба неколико дана.

,,Моје село је далеко од Београда. Треба ми барем два дана да обавим посао”, бојажљиво је рекла службеница.
,,Па, где се налази то ваше село, када је толико далеко’’, упитао је велики државник.
,,Моје село је на мађарској граници. Зове се Ђала’’, стидљиво је одговорила службеница.
,,Када одете у Ђалу поздравите ми Мирка Закића. Он је био мој собни друг из Лепоглаве'', одговорио је Моша Пијаде.

У дугим затворским данима Моша и Мирко су измењивали  своја политичка и верска уверења.
,,Мирко, па ми исто мислимо и за исту ствар се боримо. Ми  комунисти само то радимо пушкама, а ви вером", рекао је једном приликом Моша.

Неиспуњено обећање

Том приликом Моша Пијаде је свом цимеру обећао да комунисти, када дођу на власт, неће због верских уверења терати људе у казамате. То обећање Моша, међутим, није испунио. Најстарији Mирков син Милан, у селу од миља прозван Батуш, много година доцније, доживео је очеву судбину. Остао је веран, али је ,,имао среће” да код предратних револуционара, у поратно време нових властодржаца, одробија само половину очеве казне. Поштено је у комунистичкој тамници на Голом отоку ,,окајао своје верске грехе“.

Мирко Новерац је у селу био поштован човек. Оштре и једноставне, понекад бритке речи, знале су да посаветују сваког ко је од њега био рад да чује нешто мудро и паметно. Имао је он страсти, истовремено и нововерачке смерности у свему што је радио. Али, опет, знао је да његова деца морају имати другачији пут од онога којим је он усправно корачао. У томе их није ограничавао, осим што се трудио да их научи раду и честитости.

Поред своје бројне деце, строги и озбиљни Мирко Новерац,  имао је времена за комшије и друге сељаке. Он је био човек велике мудрости, а због речитости и честитости, свако је са њиме волео да поразговара. Имао је лепу и праву реч за свакога и у свакој прилици -  у скупштини, на њиви, на артезу кад је појио коње или неком другом састајалишту. Дословно се држао старе пословице, “Бог, па комшија”.

Волео је понекад Мирко Новерац, поред свих својих укућана и бројних брига, да се швота са комшинским малишанима. Чинио је то на свој, посебан, достојанствен и озбиљан начин. Када је првенац комшије Илије Шњоде почео да сриче прве речи, чика-Мирко га је увек питао: “Ди ти је тата”.
“Отиш’о је нањиву да пока ”, одговарало је дете, које је тако изговарало реч копа.

Због тога је Мирко Новерац свог малог комшију, када је већ порастао и постао зрео младић, уместо имена, увек ословљавао са Пока. Право име малог комшије за њега више није постојало.

Заслужио је Мирко Закић и лепшу причу. Али, нека, биће и ово довољно, да га село и његова нововерска заједница не забораве. Нека ово буде омаж Мирку Новерцу, који је својим делом изазивао поштовање комшија којима је био окружен и од кога су могли да науче многе корисне и практичне ствари о људским наравима и животним свакодневицама.

Извор: Кућа добрих вести