“Имао сам једва пет година када су ми дали штап, парче црног хлеба црњег од мрака и грудвицу сира мању од мог детињег длана, умотане у цепани рукав дедине кошуље од грсница сејаних на најмањој њиви коју смо имали и послали ме да са вршњацима и некима једва коју годину старијима од нас, водимо овце да пасу неколико километара од наше куће, испод Големе главе, брда које смо звали планина.
После тридесет година Чачани би ускоро поново могли да иду на своје скијалиште на Јелици. Обнову је иницирао мештанин, а град је спреман да помогне.
Стиже нови ледени талас, а ми овом приликом желимо да подсетимо на пређашњи ледени талас и храбре људе који су спасавали људе из сметова. Да вас подсетимо да и овога пута нећете остати сами, заборављени у сеоској неприступачној кућици, планинском путу или несхватљиво за савремени свет али не и за Србију на - ауто-путу.