Кућа Добрих Вести

Login

ОПРОСТИ И ИЗВИНИ илити писмо оца-правиоца

Оцените овај чланак
(7 гласова)

otac-i-sin-uvodnaБЕОГРАД - АМАРКОРД, предивна кованица коју је осмислио и за сва времена оставио у аманет човечанству чувени италијански  режисер Федерико Фелини.

Изведена је од две речи ВОЛЕТИ (amo, amare) и СЕЋАТИ СЕ (ricordo, ricordare). По нашки... СЕЋАТИ СЕ С' ЉУБАВЉУ !

Амаркорд моје мајке са којом, на жалост, нисам успео да проживим ни половину свог досадашњег живота. Много кратко сам уживао у њеној благости и љубави. Када је тихо и достојанствено отишла из мог живота, показавши ми сву суровост тог истог живота, тешио сам се оном народном изреком да Бог прво узима у своје окриље - најбоље. То ми је, тада, била слаба надокнада за сазнање да је више нема.

 

Амаркорд њеног разумевања (не само) за нас, њене најмилије, него и за све људе које је познавала. Њених загрљаја, њене бриге, њеног пожртвовања, њеног... Амаркорд да смо се само једанпут жестоко посвађали, чега ради сам, бесно треснувши вратима побегао од куће, оставивши је да размишља какав ће јој живот бити без мене. Тако очајну пустио сам је да пати читавих пола сата... Као и сва деца овог света конзумирао сам мајку као нешто што ми најнормалније припада и живео у погрешном убеђењу да ће то тако бити – вечно.  

 

Амаркорд мога оца, главе породице у правом смислу значења те речи. Његове строгости и жеље да од мога брата и мене ''направи људе''. Његова жеља и истрајавање у тој намери били су неуништиви. Био је упоран у истрајавању спровођења зацртаног. По неки пут је то прелазило границе схватљивог и чинило ми се да очекује немогуће од свих нас. По неки пут ме је доводио у ситуацију да се питам да ли ме уопште воли. По неки пут ме је његов ''оклоп'' тврдокорности доводио до очајања због немоћи да га ''пробијем''... али, сваки пут сам се трудио, из ПОШТОВАЊА према њему, да га задовољим и да му пружим, како сам знао и колико сам умео, оно што је он очекивао од мене. Много година касније, схватио сам да је том својом тврдокорношћу и крутошћу штитио благог и доброг оца, пожртвованог ''правиоца, храниоца и браниоца'' породице, спремног ''да убије'' (и да убије) сваког ко би се дрзнуо да угрози његову породицу и његово наслеђе...

 

Амаркорд чак и батина којих смо се, мој брат и ја ''најели'' у младости.

 

Када сам и ја постао глава породице почели смо, полако, да покушавамо да надокнадимо све оно лепо што смо, на релацији отац-син, пропустили да урадимо. Мало смо успели у томе, јер смо сматрали да то ''лудирање'' не приличи главама породице, али смо то радили кад год смо могли, вероватно зато што смо обојица били свесни да то неће - трајати вечно.

 

Амаркорд да смо се тада више грлили и смејали, вероватно зато што сам и ја схватио шта значи бити одговоран за своју породицу и наслеђе и што сам и ја схватио императив васпитавања деце и ''прављења  људи'' од њих.
Амаркорд свега проживљеног са мојим оцем, док гледам моје синове у њиховим животима са мном и надам се да ће се и они Амаркорд  мене, док буду гледали своје наслеђе...

 

Баш зато, што ми је живот показао да на крају остаје само Амаркорд, пишем ти ово ''писаније'' не верујући да ћеш га прочитати на време – САДА, када је то најпотребније, надајући се да ћеш га прочитати ЈЕДНОМ...
Опрости ми, Дете моје, што сам те правио а да те нисам претходно питао: ''Да ли желиш да ти будем родитељ''? Нису ни мене питали, али сам волео тату и маму, ''као да су ми род рођени''. Извини што је мами и мени, у тим тренутцима било лепо и што нисмо, уопште, размишљали о твојим данашњим незадовољствима.

 

Опрости ми, Дете моје што ми ниси једини, што имаш браћу, са којима мораш све да делиш и на које смо све, што смо мама и ја успели у животу да остваримо, морали равномерно да распоређујемо. Тог, равноменог распоређивања ради, често си, Дете моје, био у ситуацији да мораш да сачекаш док и остали буду подмирени. Извини што мама и ја нисмо могли да претпоставимо да ће нас живот бацати о хриди, не водећи рачуна о томе колико је, то равномерно распоређивање, тешко, напорно и болно.

 

Опрости ми што сам употребио све своје снаге да те васпитам обзирног и љубазног, са потребним разумевањем  и поштовањем других људи и што сам ти говорио да је основни предуслов таквог васпитања... поштовање родитеља. Извини, што сам  употребио све своје снаге да те спречим да постанеш бараба и силеџија чинећи тако грешку, коју ми данас скоро свакодневно набијаш на нос, причајући ми о својој хендикепираности у односу на оне, чији очеви нису имали времена и жеље да их зауставе на путу који су неки невољно, а неки свесно, изабрали, чега ради су ''спремнији за живот'' од тебе.

 

Опрости ми, Дете моје, што сам, како сам знао и умео, покушао да ти помогнем у образовању. Што сам те терао да читаш књиге, идеш у школу и будеш добар ђак. Никако нисам успевао да ти објасним да ми твоје петице НИСУ потребне да бих се њима пувакао, већ да бих био миран у сазнању да ћеш, будеш ли имао одличан успех, имати МОГУЋНОСТ ИЗБОРА. Тада сам ти стално понављао да нема горе ствари него кад цео живот радиш нешто што не волиш... само зато што НИСИ имао могућност избора. Извини што то радим и данас... што те смарам мојим инсистирањем да НИКАДА не престанеш да имаш могућност избора.


Опрости мами и мени што смо сваког дана све старији и старији. То је нешто што НИКО није успео да избегне... нешто што ће се десити и теби. Воља и жеља да наставимо да радимо, као што смо цео живот радили је присутна и даље, али тело почиње да јењава. Очигледно је да физички не можемо више од овога што успевамо. Извини што ти ово саопштавам, али живот је, Дете моје, НЕИЗЛЕЧИВА БОЛЕСТ којој је смртност 100%. Живот је једна превара у којој смо сви преварени на исти начин, јер НИКО из живота није жив изашао. Па, ако је већ тако... хајде да ово мало живота, колико је мами и мени остало, а за који остатак нико не може тачно да каже колики је, проведемо, ако не у ''песми и весељу'', онда макар... ''нормално'' ... шта год то значило...

 

Опрости ми Дете моје што сам написао ово што написах. Морао сам и осећао сам да треба јер, много је љубави у мени за тебе и твоју браћу. Извини ако те овај текст, једног, дана буде додатно смарао, или изазвао неку непријатну реакцију. То ми није била намера. Намера ми је била да ти помогнем да не дођеш у ситуацију да ти кроз главу пролази текст песме ''Опрости ми папе''. Не знам никога - да НИЈЕ... чак сам и ја певушио ту песму. Слутим Дете моје да ћеш и ти певушити ту песму... али, биће касно... неће имати ко да је чује.

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено понедељак, 15 октобар 2012 01:01
Будимир Новаковић

''Made in Надица, designed by Александар Новаковић’’, рођен је у Београду  26.05.1952 године.

Ближа одредница места рођења је део Београда који се зове Зерек и који је у директном контакту са најлепшим и најузбудљивијим делом планете, познатим под називом - Дорћол.

Дечаштво и момаштво је провео у ’’кругу двојке’’, где је завршио основно и средње образовање – на велику радост његових наставника и професора. У истом периоду успешно завршава и музичку школу одсек виолине, а потом и одсек клавира.

1970 године уписује Архитектонски факултет у Београду, који завршава, ’’ама за длаку’’, у року – на велику радост његовог оца.

После дванаестогодишњег лутања у државној служби, основао је своје приватно предузеће ’’АРЦХ’’ д.о.о. у коме је и данас запослен и у коме се бави пројектовањем, графичким и примењеним дизајном, илустрацијом и фотографијом и у којим областима је и добитник већег броја награда и признања.

Писањем, које иначе никада није сврставао у категорију свог креативног изражавања, почео  је да се бави на наговарање својих пријатеља.

Бивши је државни репрезентативац и рекордер у пливању и бивши је вице-шампион у џудоу.

Садашњи је отац петорице синова које сматра својим јединим правим успехом у животу.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија