Кућа Добрих Вести

Login

Биолог Ивана Петровић - девојка која се бори за демократију хране

Оцените овај чланак
(12 гласова)

prelpeor3434343Рођена је на селу,  где је провела цело детињство док није дошла да студира биологију у Београду. Навикла је да са својом породицом, уз оца и мајку, баку и деку обожава и проучава природу. Она зна како изгледа крушка „лончара“, или да је јабука „колачара“ најбоља за припрему колача. Основала је на свом породичном туристичко-пољопривредном газдинству „Кућу чаја“ – где ћете сазнати како се и од којих биљака са нашег подручја може направити прави чај.

 

А највећи њен пројекат је Банка гена, где се бави спајањем и умрежавањем пољопривредника из целе Србије ради размене семена и очувања старих аутохтоних сорти биљака у Србији. Све ово не би било необично, да она нема само 30 година. Запамтите добро ово име – Ивана Петровић. Заједно са оцем, познатим зоологом (који такође има свој пројекат на коме ради – изучавање слепих мишева), основала је локални еколошки покрет „Оквир живота“ те се за њу може рећи и да је биолог и пољопривредник и еколошки активиста.

 

Ивана са својом породицом иде у бербу воћа, поврћа. Имају и своје пољопривредно-туристичко газдинство „Петровић“, где дочекују туристе. Са својом најбољом другарицом иде у шуму и проучава печурке, и остали биљни свет ван своје баште. Медији су већ писали о њеном раду, а њено име ће се вероватно у јавности више појавити 19. октобра, када у Београду организује ,,Дан размене семена". Овај скуп ће се одржати у једном познатом хотелу, где ће заинтересовани моћи да дођу да размене семена потпуно бесплатно, али и да чују корисне савете о гајењу биља.

 

За ,,Кућу добрих вести" (КДВ) са Иваном смо уприличили интервју, почевши са питањем: како је дошло до тога да је у толикој мери интересује живи свет и природа око ње. Разумемо да је на њу утицао отац, али шта је то још оно „нешто“?

 

„Оно што примећујем је да су се људи окренули природи и све више се жале на квалитет хране. То су људи који немају доступну здраву храну и нису задовољни таквом ситуацијом. Поента је да та храна треба да буде доступна већем броју људи. Пошто ми је струка таква, уз њу иде и боље познавање биљног света, па самим тим и више боравка у природи - тако да је логичан био овај мој пут. Ми крећемо на пролеће са печуркама, маслачком и копривом и то је све на нашој трпези.

 

Сваку сезону смо испратили са оним што је за њу типично и навикла сам на потпуно другачији начин исхране него већина људи која живи у граду. Једноставно увек сам волела биљке и старе сорте воћа. Мој отац, Предраг Пеца Петровић, је доста утицао на мене. Он је 2001. године добио у португалском граду Порту  ,,Slow food“ награду, која се додељује људима који су дали допринос очувању аутентичности биљног, или животињског света. То су награде људима који размишљају антилглобалистички, који желе да очувају нешто што је типично и традиционално.

 

Он је ту награду искористио да очува стару расу говечета „буша“. Он је купио стадо од 52 буше и тако је започела револуција у очувању старих раса говечета у Србији. Мислим да је једини из Србије који је добитник те награде. Поменута организација награђује људе који не форсирају индустријску производњу, нису за њену монополизацију, већ за аутентичност и јединственост сваког региона.

 

                          gazdisntvo555555 

 

Кућа чајева

 

У склопу нашег пољоприведно-туристичког газдинства 2017. године сам основала ,,Кућу домаћег чаја", додаје Ивана. Свуда сам наилазила на људе који воле зелени, или црни чај, а увек ме је интригирало зашто не воле наше домаће чајеве који су јако укусни и мирисни. Више од 130 биљака се користи у српској народној медицини, а неке од њих су прелепе, као што је чај дивљег оригана, мајчине душице, па чак и чај од хајдучке траве, који је горак по свом укусу, али има непревазиђен мирис.

 

Желела сам да кроз ту ,,Кућу" популаришем наше домаће чајеве. Они немају кофеина у себи, немају теина, имају велики диверзитет укуса и мириса и хтела сам да утичем на људе да се више окрену природи и да искористе богатство које се налази око нас, истовремено истичући еколошки аспект да увек морамо да пазимо да од природе узимамо умерено. Свако би требало да буде оспособљен да у својој кућној апотеци има десет до двадесет основних биљака које могу да помогну код здравствених проблема које имају укућани и десетак биљака које ће да пију из чистог задовољства, или као вид превенције.

 

ivanacaricacccccc                                             

КДВ: Чиме се конкретно бави твоја „Кућа чаја“

 

Наша идеја је више радионичарског типа, акценат нам је на едукацији људи, при чему они на нашем газдинству могу да науче како се правилно суши и прави чај, пошто начин припреме није исти за воћне чајеве и чајеве од листова. Такође, они који упишу наше курсеве, сазнаће на који начин препознати биљке. Долазе нам природњаци, љубитељи природе, планинари, пензионери, деца, туристи које пут нанесе у Мионицу.

 

Они науче неколико врста основних биљака, како да их препознају, да их уберу а да не оштете природу, да осуше и да на правилан начин направе чај. То није ништа захтевно али је опет нешто што ретко ко зна. Наиме, ретко ко припрема чајни напитак на правилан начин. Када вода проври људи прелију чај са сто степени или 90 степени. Увек је боље сачекати да се вода мало прохлади на 60 или 70 степени, па тек онда прелити чај. Воћни чај због витамина Ц који је осетљив на температуре никако не треба кувати, нити преливати са водом од 60 степени него потопити увече у хладну воду и ујутро благо загрејати до свега 30 или 40 степени. Идеја којом сам се водила приликом оснивања „Куће чајева“ је првенствено промоција наших домаћих чајева, одласка у природу, поштовања природе, коришћење ресурса на одржив начин.

 

njenpokrettttttt 

 

КДВ: Који је твој омиљени напитак од биља?

 

Ја највише волим коприву. Она је скроз запостављена у нашој традицији. Осим тога има специфичан укус, леп. Иначе, корпива је запостављена али је позната од древних времена. Римљани су чак носили њено семе у Велику Британију зато што су са њом трљали екстремитете када се налазе у хладном климату, као што је британски. Позната је била као лек за малокрвност јако дуго, добра је за раст косе. Коприва се може наћи насликана у делима немачког сликара Албрехта Дирера, како је анђео приноси на дар Богу. Дакле, јако је била поштована али је изгубила у међувремену тај статус. Интересантно је за коприву да сви народи имају изреку „неће гром у коприве“. Има је у германским народима, нордијским, а присутна је и код словенског народа. Легенда каже да пошто она жари представља ватру на земљи и да Перун, врхунски словенски Бог неће напасти своју сестру на земљи, односно коприву. Она је јако популарна и у приремама за чорбе, међутим у руралним срединама људи је више користе, а ја се надам да ће уз помоћ моје „Куће чаја“ неко чути више о томе.


КДВ: Други твој важан пројекат је „Банка гена“. Можеш ли нам рећи нешто више о томе?

 

kruskazetelicaaaaaa                                        

 

  

Банка гена“ аутохтоних сорти биљака са овог подручја, основана је ове године у склопу еколошког покрета „Оквир живота“ ,чији смо покретачи мој отац и ја. Он је председник, а ја сам његов заменик. Ми покушавамо да кроз тај еколошки покрет очувамо старе сорте. Сада смо се усмерили на старе сорте воћа, а у наредном периоду желимо да очувамо старе сорте поврћа и житарица.

 

Старе сорте су значајне јер су отпорније него нове сорте, такође имају потребе да се мање прскају, није потребна нека претерана нега, а са друге стране тај укус је непоновљив, мирисније су и можемо да бирамо, на пример, да ли ћемо лончаре, које су најбоље крушке за печење, или колачаре најбоље крушке за колаче. Свака од тих сорти има своју намену или сврху за коју се користи. Желимо да их очувамо зато што климатске промене су такве да је притисак на пољопривредне културе све већи.

 

Даћу вам један пример. Постоји индијка Мандана Шива она је покренула огроман покрет „Seed freedom“, што је у тој многољудној земљи најјача Банка семена, а има исти приступ као и ми и као што имају у Европи неке организације. У њеној књизи ,,Закон семена" се наводи да је у Турској 1948. године пронађена једна сорта пшенице и да нико није хтео да је гаји, јер је имала слабе приносе. Међутим, један човек је сачувао да би се 80-тих година прошлог века открило да је она отпорна на бројне патогене, на фузаријум који је јако штетан и десеткује род пшенице. Та врста пешенице је, затим, практично искоришћена у даљој селекцији да би се добили отпорнији гено-типови. Искористи се та сорта и онда се укрштањем са неким сортама које имају већи принос, дође до тога да добијемо отпорнију сорту која има бољи принос.

 

                              sesirrrrrrrr

 

КДВ: Шта утиче на то да многе сорте нису таквог квалитета као што су биле раније?

 

Селекција сорти данас иде у правцу приноса. Све то ради човек. Али раније човек је вршио селекцију да би добио квалитет, укус, мирис, трајност, а сада је циљ да се иде на количину и монокултуру. Старо воће никада нећете видети засађено на три хектара, него ћете видети појединачна стабла на газдинствима. Оно што је битно je да од тих старих сорти можемо узети гене и направити нову сорту која је отпорнија, јер ми незнамо у ком правцу се креће даља еволуција.

 

И штеточине имају своју еволуцију и оне напредују и стога те гене за отпроност можемо узети из тих старих сорти. Алармантан је податак Светске организације за пољопривреду да је 75 одсто старих сорти у XX веку неповратно нестало и да је та стопа нестанка један до два одсто годишње. Те бројке нам говоре да је прилично угрожен агробиодиверзитет, односно разноврсност врста у пољоривреди и сорти, тако да ми желимо да те старе сорте очувамо.

 

Желимо, такође да објаснимо људима зашто да купе пре стару сорту него неку нову, зашто да им дају предност и зашто да их гаје. Ако неко има малу пољопривредну површину, зашто баш треба да посади воћку старе сорте?  Првенствено зато што је отпорнија, неће морати да користи хемикалије. Старе сорте нису за оне који желе да зараде. Усмерени смо на људе који гаје биљке за сопствне потребе. Они нам се већ сада јављају у великом броју. Зову телефоном, шаљу у кутијама, крушке, јабуке и остало воће и поврће. Ја сам задовољна тиме како се све то одвија.

 

Медији су нам помогли доста у томе, цела прича о Банци семена је била прусутна и они су нам главни сарадници, а међу њима је и "Кућа добрих вести", којој смо веома захвални на подршци. Људи су веома заинтересовани, непрестано се јављају пошто смо ми дали наш контакт како би могли да се јаве сви који гаје старе сорте, ко би желео да их гаји, а дајемо одговоре и свима који би да се распитају где могу да купе садницу и добију неке друге савете око узгајања. Поента је у тој размени. Ми хоћемо да повежемо људе да размене бесплатно сорте. Стога смо за 19. октобар у Београду планирали организовање Дана раземене семена и једну изложбу старих сорти која је отвореног типа. Свако ко има старе сорте може да дође и донесе је да би је разменио са неким, као и да добије савет у вези гајења.

 

                   hranasatprezeneeeee                                         

Борба против мултинационалнх компанија

 

Оно што, такођe, желим да напоменем је да старе сорте припадају локалној заједници која их је селектовала. Сада постоји велика борба против разних компанија које желе да то присвоје. Једноставно желе да присвоје старе сорте као њихове зато што постоји пропис о патентима који каже да се може живи свет патентирати. То значи да неко може да каже да је нека сорта патент, што није праведно, јер ако је овде вековима стварана та сорта, и људи су продужавали њено трајање и опстанак, то не сме бити патент већ нешто што је свима доступно и сви морају имати демократичан приступ тим ресурсима.

 

Компаније форсирају своје сорте и нису баш пријатељи старих сорти. Наш задатак је да се боримо да ово сачувамо и да промовишемо, да то огромно природно аутохтоно блане не нестане под притиском неких мултинационалних пољопривредних компанија и модерних сорти које имају џиновске плодове, или нека друга ,,супер" својства.

 

Такође смо против генетски модификованих организама (ГМО), јер сматрамо да то није економски добро ни по пољопривреднике, ни по животну средину. Старе сорте су идеалан начин да заменимо увозну ГМО храну. Да гајимо старе сорте, јер погледајте већ трендове у свету - људи желе разноврсност, нико неће да купи нешто што може да купи свугде у свету. Чак и туристи који посећују неку земљу, хоће да купе нешто што је јединствено, оригинално са тог подручја, што старе сорте могу  да пруже. Планирамо да и даље кроз агротуризам развијамо ову причу, да мала сеоска домаћинства, као што је и ово наше породично, кроз старе сорте поправе свој финансијски положај, тако што ће продавати те производе на свом имању туристима који долазе.

 

КДВ: Србија је богата по том биодиверзитету, можеш ли навести неке специфичне сорте које су само наше и које треба да чувамо као злато у неком сефу?

 

Мислим да све сорте треба чувати као злато, али ево ако кренемо од летње сезоне. Помињемо крушке, па тако, када сазревају јагоде - сазрева „јагодњача“ крушка, када стижу лубенице – „ лубеничарка“ крушка, она је на пресеку потпуно ружичаста има неправизиђен укус и мирис и ко ју је бар једном пробао не може никад да је заборави. Затим ту је „лончара“ која је идална за печење, када угњили мало, „баквача“, такође.

 

Од јабука у нашој традицији оне носе називе по празницима када сазревају па тако имамо „видовачу“ која сазрева око Видовдана, па затим имамо „илињачу“ око Илиндана, „ивањачу“ око Ивањдана. Јабука „колачара“, непревазиђена је за производњу колача, „илињача“ је благо накисела, добре су за прераду, сваком соку даје специфичну киселкасту арому, „слаткачу“ јабуку деца обожавају зато што је пуна шећера.  Поменула бих још јабуку „шаренику“ која је декоративна има жућкасту шару на црвеној подлози и петровачу, ситна јабучица, постоји жута и црвена варијанта. Чак и стабло није свуда исто, негде је ситније негде крупније, негде има црвену нијасну негде не. Морамо поменути и дивље генотипове, на пример дивља јабука, а то је генетички ресурс у нашим шумама, трњина, глог, оскуруша, мухиња…. 

 

Поменула бих и поврће, воловско срце и јабучар, две предивне сорте парадајза. Он јесте дошао из Америке, али ако вековима овде гајимо воловско срце треба да чувамо баш то семе, јер оно се адаптирало на ово подручје. Ко је видео некада воловско срце у башти он зна да оно може бити тешко и до пола килограма, без икакве хемије. Од лукова ту је „аљма“, „влашац“, свака од тих сорти има своју специфичност, лепоту.

                                                                     ivanka343434

 

КДВ: Да ли већину тога имате у  својој башти?

 

Да. Сада ће ускоро да крену водењаке и царигадрлије, крушке да стижу у нашем дворишту. Две оскуруше су прастаре и много рађају. Имамо сорте старих тресаја, јабука, имамо и старо поврће. Све то гајимо за сопствен потребе. То радим заједно са својим родитељима.

 

КДВ: Планираш и калемарске радионице?

 

Да. Планирамо калемарске радионице, а биће обавештења када људи могу да се пријаве. Сада је јесен и у фокусу ми је догађај који је пред нама, а то је размена семена. Сада стижу плодови и ово је најпогодније време за то. Калемарске радионице ће бити организоване на пролеће. Трудимо се да скупимо средства за то. Ту ће бити ограничен број учесника, јер свакоме треба обезбедити калемарски алат и подлоге.

 

КДВ: Шта даље планираш?

 

У новембру имамо планирана три тренинга, у три региона Србије, где ћемо у име наше организације  основати још три банке семена. Желимо да направимо мрежу у Србији, те три радионице и овај дан размене семена подржала је једна међународна аустријска организација. Пронашла сам их преко интернета. Ми смо добили један грант када смо се основали у фебруару ове године.

 

У  томе нам, такође, помаже и домаћа организација Нациоална коалиција за децентрализацију, која је из Ниша. У другој фази развоја овог пројекта појавила се још једна организација ,,ЦБС академија". Communiti seed banks академија је лоцирана у Аустрији. Они су имали отворени конкурс за локалну банку гена из целе Европе. Јавила сам им се са информацијом да ми већ имамо основану једну и желимо да оснујемо још три у Србији. Они су одлучили да нам финансирају те тренинге, да имамо квалитетне предаваче.

 

КДВ: Како те доживљавају професори и колеге? Како ти доживљаваш себе имајући у виду степен твоје освешћености у односу на природу која те окружује, али и у односу на твоје вршњаке коју су окупирани другим врстама реалности, пре свега ту мислим на виртуелну стварност?

                                                       ivanapetrovicdesnoooooo

 

Ја немам тај утисак да сам усамљена у овоме што радим. Мени се пак чини да је много младих свестрано, или сам баш окружена таквим људима. Не знам. Ево, на пример, имам сада групу људи волонтера који ће ми помагати на овој изложби, а међу њима су и моје колеге са факлултета.

 

Ја бих за себе рекла да сам особа са села, више сам пољопривредник и желела бих сутра да се вратим на село и бавим се агротуризмом. Била сам у Француској на специјализацији, два пута у Авињону, на укупно шест месеци, али нисам пожелела да одем из Србије.

 

Моји планови су за повратак на село и бављење екотуризмом. То је оно што бих волела и у чему уживам. За све ово што радим имам подршку колега са факултета и професора. Свако коме сам се обратила за помоћ помогао ми је са неком информацијом и саветом, са неким конкретним предлогом. 

 

Искристалишу се људи који су спремни да ураде нешто практично и они који то нису. Млади јесу за то, искрено, већина као и ја. Једино што је проблем, што неки не знају како да се организују и ту своју идеју спроведу у дело. Што се тиче Банке гена ја то видим као дугорочни пројекат. Ово је нешто што се не ради три године, већ цео живот. Зато је идеално што сам почела то сада. Не желим да то буде проглашено мојим пројектом, јер стара семена и сорте припадају свима и ко год жели да их чува ја ћу им помоћи у томе. Није ми жеља да се то заштити и стави у своје оквире, јер онда бих радила исто што и монополске организације, ставила бих патент на свој пројекат. То ми није план. Ја сам за демократију хране, да она буде доступна свима. Али не свака храна, већ здрава храна и здраве аутохтоне сорте воћа и поврћа.

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено понедељак, 30 септембар 2019 15:24
Маja Јованов

је рођена 1977. године. Она је новинар са вишегодишњим искуством у праћењу реалног сектора, процеса приватизације и тржишта капитала. Сарађивала је и писала за дневне листове и економске магазине. Активно пратила значајне економске форуме и скупове, како у Србији, тако и у иностранству. Данашња интересовања су јој усмерена на интернет и мултимедијални приступ информацијама.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија