Кућа Добрих Вести

Login

Имаћу своју фабрику конопље

Оцените овај чланак
(8 гласова)

anamariiiiiiiРазговарам са двадесетодишњакињом. Ана Марија Тирнанић. Већ три године има своју фирму а планира и да отвори своју прву фабику конопље у Србији. Не жели да оде из Србије. Занима је одржив развој и еколошка политика. Студира на Факултету политичких наука а тренутно ради на пропратном пројекту за инклузију Рома. Фабрика за прераду конопље ће, нада се, једног дана, производити кошуље, панталоне, обућу. Већ је пронашла и пољану на којој ће се градити и пословне партнере. Истражила је тржиште и заинтересоване стране. Само још да сакупи капитал. И то јој иде руке. Динар по динар. Све што фирма заради, сакупља се на гомили. Тај новац се не троши. Ана Марија нигде не жури. Има 20 година, живот пред собом. Време, успех...хм, па, готово све је на њеној страни.

 

Већ у пубертету развијеш такву зрелост, одговоран однос према друштву и према себи. Неки ген и искра мудрости затитра у теби, пробуди ти мождане вијуге, освести до те мере да преко пута новината седите и изговорите реченицу: „до краја четврте године факултета желим да отворим фирму која се бави производњом конопље, видела бих онда које знање могу сама да прибавим а за које ми треба школовање на нивоу мастера. Размишљам о дошколовавању у Шпанији или Италији. Видећемо“.

 

Ана Марија Тирнанић је на први поглед обична девојка. У летњој зеленој хаљини, са наочарима за сунце дочекала нас је у једном београдском кафићу, на кафи. Сусретљива и пријатна, одмах нас је освојила својом непосредношћу. У разговору нам је отворила своје карте али и видике. Било је задовољство бити у друштву са том младом девојком и њеном неисцрпном енергијом.

 

Послушајте шта је имала да каже.

 

Како си дошла до тога да екологија и одржив развој буду оно што ћете интересовати у будућности?

 

Имала сам у глави да ћу се бавити политиком а једина грана која ме заиста занимала је екологија. Говорила сам себи да ако ћу се икада бавити политиком то ће бити еколошка политика. Доста сам путовала и видела сам да су та друштва освешћена у еколошком погледу и хтела сам да утичем на то да тако буде и у Србији. Када сам уписивала факс све то је било још у повоју, али сам знала да ће се кроз четири године нешто променити И да ћу ја пронаћи ту неко своје место. И била сам у праву. Ја и колегиница са факултета Вања Павчић кренуле да радимо неке пројекте. Професор на мастеру (са четврте године) који је водио мастер одрживог развоја и екологије Дарко Надић чуо је шта ми то радимо И позвао нас да радимо на његовом пројекту Недеља одрживог развоја. Тако смо упознале целу генерацију која иде на мастер, виделе чиме се баве, активно се укључиле у ту причу. Паралелно са тим смо ја и мој бивши партнер Урош основали фирму за продају ранчева од конопље. Пријавили смо је у АПР и тако је почела наша предузетничка прича.

 

Како се родила идеја за фирму?

 

Ја и мој бивши дечко смо путовали у Хрватску и тада смо купили ранчеве од конопље за себе, јер су нам се јако свидели. Привукао нас је дизајн и то што су уникатни. Просула сам сок у ранцу и он није исцурео. То нас је заинтригирало: какав је то материјал?Зашто не пропушта течност?Почели смо да истражујемо све о конопљи. Два месеца је то наше истраживање трајало. Зашто нико не прича о овоме?Сазнали смо да су, рецимо „левис“ фармерке настале тако сто је Левис почео да прави материјал од конопље и говорио да је то једини материјал који не може да се уништи. Истраживали смо шта од конопље има на нашем тржишту и открили да нема ничега. Дошли смо на идеју да почнемо не само да продајемо ранчеве већ да нашом мисијом утичемо на свест о томе у Србији. Распитали смо се да ли има код нас таквих фабрика, да ли неки привредници раде на томе и наишли смо на тужне информације да нико нема новца, да држава то не подржава да је фабрика која прерађује конопољу најскупља машинерија коју је Србија пре рата имала али да су је онеспособили. Постоји удружење приватних лица које се бави конопљем и покушавају да скупе капитал да је оспособе али немају довољно радне снаге и не могу да нађу партнера који би помагали на пољанама са фабрикама. То нас је мало обесхрабрило али смо одлучили - хајде да пробамо да продајемо ранчеве, па шта буде. Сваки динар од продаје одвајамо на страну и скупљамо за тај капитал, неопходан за отварање фабрике.

 

И шта се даље догодило са Вашом идејом?

 

Ту где смо ми купили ранчеве смо оставили број и надали се да ће нас неко позвати. Два месеца нас нико није контактирао а онда после два месеца нас је тај пословни патнер позвао на скајп и одушевио се чињеницом да имамо 18 година, да нас то занима, што хоћемо да радимо. Ми смо се договорили да учествујемо у дизајну. Он ће слати наше предлоге у Непал где су наши ранчеви производили. Тако смо 2016 отворили фирму и одлучили да се не бави само преродајојом већ да кроз ранчеве дижемо свест људима о квалитету конопље и њеном значају. Да не буде само то да је ранац који је леп, већ да виде од чега је и шта је то специфично у њему и да се разбије та стигма око конопље. Она је код нас позната као алтернативна медицина, храна, неки протеин, уље а није само то. Од ње могу да се праве фармерке, мајце, кошуље, ствари за које је она најпрактичнија.

 

Зашто је конопља еколошки материјал?

 

Људи треба да отворе видике да постоје многи материјали који су еколошки а да то није само памук. Он је еколошки зато сто је истрајан, водоотпоран, не прска се ничим када се прави, не можете да добијете алергије, преудобан је зато што је конопља лагана сама по себи и три пута је лакши од било каквог просечног ранца. Деца га купују за школу, за тренинг, а изненадили смо се и да су нам купци људи који имају преко 60 година. Конопља временом уместо да се хаба постаје све крућа И то је разлог што он траје, када прођу године он се учвсне јос више И било нам је важно да људи који праве ранчеве буду плаћени платом која је адекватна. Наши ранчеви се праве у Непалу на Хималајима и Катмандуу.

                                                               ranachempaks3434343

 

Која је тачно Ваша улога у производњи?

 

Ми годишње узимамо доста велики број ранчева и жеља нам је да буду уникатни. Дајемо неке сугестије како да они изгледају. Дакле, дизајн. Прво смо цртали скице, а затим смо научили програме за веб дизајн. Све смо сами научили захваљујући овој фирми, од маркетинга, преко дизајна, рачуноводства, обраде фотографије. Продајемо ранчеве онлине а промовишемо на штандовима по фестивалима. Цена ранца је око 4.500 динара. Имамо малих и великих ранчева. До прошле године продавали смо и шешире, погодне за пољопривреднике и рад у пољима.

 

Како си долазила до информација које су ти потребне, ко те усмеравао у том истраживању?

 

Највише су нам људи прилазили на тим манифестацијама где смо имали свој штанд, образовним догађајима. Прилазили су нам и професори у пензији који су нам причали о томе да је конопља постојала у СФРЈ и да смо имали фабрику, али да је она уништена. И старији људи који се сећају да су некада имали кошуље, веш, панталоне и џемпере који им данас стоје у куци као да су јуче купљени. Сада ми већ имамо озбиљан бизнис план за будућу фабрику. Преко Хоок организације смо дошли до заинтересованих људи и све је спремно. Чекамо само да сакупимо довољно новца како би се исплатили радници И машине. Конопља као биљка захтева доста фаза прерађивања , да би се досло до фине тканине која је прихватљива за кошуље и ранчеве она треба да пређе три четири препредања, ручно дефинисање и финално топљење.

 

Који су ти даљи планови?

 

Ова наша фирма је мени показала да све што цовек жели може сам да научи и да оствари. Данас у 21 веку где вам је све на тацни мозете да погледате туторијал, да питате било кога ко се тиме бави. Закључила сам да је права ствар све оно што утиче на добробит заједнице и да желим да се бавим тиме. Знање и писање пројекта није препрека. Кренула сам да истражујем, распитала се код пријатеља који су кренули да раде на неким пројектима. Тако је било за све, за маркетинг, за вођење финансија. Волим да цртам или сликам. Прво смо цртали скице, па скенирали, откривали програме И ми би слали неке скице које нису ефектне али су их они прихватали. Мој бивши који ми је сада само пословни партнер јер смо превазишли и ту фазу у свом односу, зарад добробити фирме, уписао је Економски факултет те је он имао знања у вођењу књига. Све сами радимо. То је ствар која је нама била ужитак. Направили смо нешто где ми можемо себе да образујемо додатно, поред факултета. Факултет даје преџнање али писање пројеката или смернице то нисмо имали, већ само неке методолошке и статистичке смернице, каква је форма писања. Ишла бих у иностранство на дошколовавање. Разматрам Шпанију и италију и могуће стипендије. Само још треба да видим да ли бих само екологију или генерално нешто што обухвата бизнис и пољопривреду.

 

Твој савет младима, како да они реализују своје идеје?

 

Свесна сам да се у блиској будућности неће ништа променити по питању њихових шанси за бизнис. Мој предлог младима је да се искористе сви могући пројекти који пружају стипендије и капитал за младе предузетнике. Који награђују идеје а потичу из ЕУ или невладииних организација које поспешују предузетништво. Потребно је наградити иницијативу и покушај. Све остало обесхраби моје вршњаке и њихов труд, прође са дипломом и сертификатом а кад дође на корак где треба скупити капитал и да држава помогне ту настаје застој. Онда су ту и порези, јако је тешко отворити фирму и опстати као млад предузетник. Ви имате толико пореза, за ствари које још нису почеле, радите без икакве накнаде. Зато многи млади гледају да раде ван закона. То је и разлог зашто ми нисмо ниједном конкурисали за било какву награду или помоћ. Људи добро реагују на папиру али када би дошли до конкретних реализација нико није вољан да новчано награди труд.

 

Како си одлучила да останеш у Србији?

 

Када се направи неки темељ и када бизнис двадесетогодишњака опстане две, три године, схваташ да си на правом путу. Наша фирма се сада самоодржава. Некада смо морали да радимо и по осам сати дневно, сада није потребно више од два то три сата. То оставља простор да даље покушавамо да се трудимо. Види се и мали помак у нашој држави у отварању ка еколошким пројектима. На фестивалима који су се бавили награђивањем студентских идеја, све више се награђују еколошке идеје, главне награде иду за одржив развој и унапређење града.

 

Како “жонглираш” са обавезама?

 

Када наиђете на нешто што вас занима и што није обавеза, ми смо уживали све три године. То је био наш пројекат, наша идеја. И када видим да моја идеја доприноси свести и захвалности других људи, ја сам пресрећна. Имамо повратну информацију, добијамо слике преко Фејсбука И то је за нас прелеп осећај. Наша фирма је нама као наше дете и ја нисам осетилиа да радим ниједан дан. Позитивно размишљам. Сами одређујете ваше радно време и то је права ствар. Хтела сам да као млада одредим шта ћу да радим јер имам довољно способности и веровала сам да ми није прва опција да морам код неког да радим за неки мининалац, већ да моја идеја мозе да ми то приушти, само треба да покушам. Све што сам учила на факуклтету ја сам се трудила да применим на томе шта радим, упознала сам дивне људе и чар тога је што у ствари ти се крећес кроз живот И упознајес људе које занима исто што И тебе. Тада немаш осећај да губиш време, него да проналазиш себе. Предузетништво је за мене био начин да ми покаже начин да сам ја на правом путу. Никада ми није било жао што седим кући три или четири сата дуже и пишем финансијски план или дизајнирам ранац. Кад су биле неке препреке никад их нисам их тако доживљала увек смо нашли начин да изађемо из тога.

 

Hemp Packs

Визија Hemp Packs је да упознамо људе и подигнемо свест људи о употреби и производњи конопље. Не желимо само да људи схвате широк спектар примене конопље желимо да то и осете!Велики број различитих модела ранчева високог квалитета, разних боја промениће ваш став о конопљи и даће вам прилику да осетите о колико моћном материјалу је реч.Куповином Hemp Packsa, не само да купујете квалитетан производ који ће вам трајати годинама, него и подржавате индустрију конопље која својим разноврсним употребама може донети добро у свету!Идеју смо добили када смо ранцеве лицно купили за себе и одусевили се квалитетом, дизајном али и еколоском позадином целе израде ранцева. Статистика је показала да на месечном нивоу 30 одсто ранчева купују људи који имају преко 60 година. Када је то уочено, поред ранчева који су се производили у природњачком и хипи фазону, кренули смо да правимо једнобојне моделе примерене старијима И деци, како би покрили све таргет групе. Ранчеви се продају у неколико држава, 40 одсто извоза је ван Србије - Италија, Немачка. Сва испорука иде поштом. Поштарина за пошиљке у иностранству је између 8 ии 9 евра, а у земљи је око 300 динара.

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено четвртак, 13 фебруар 2020 19:58
Маja Јованов

је рођена 1977. године. Она је новинар са вишегодишњим искуством у праћењу реалног сектора, процеса приватизације и тржишта капитала. Сарађивала је и писала за дневне листове и економске магазине. Активно пратила значајне економске форуме и скупове, како у Србији, тако и у иностранству. Данашња интересовања су јој усмерена на интернет и мултимедијални приступ информацијама.

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија