„Велико је питање чија медаља или пехар више вреде, да ли они који су освојени у ватерполу и кошарци, зато што су то олимпијски спортови или у ваздухопловном моделарству, које није олимпијска дисциплина, али захтева много више од самог надметања. У овом спорту неоподна су и одређена техничка знања, вештине, али и добра кондиција како би на аеродрому могли да пратите свој летећи модел чији сте комплетни аутор, право мало ремек дело „ каже за портал “Кућа добрих вести” Бошко Лаћимић, један од ветерана у овом занимљивом спорту. Његови и трофеји његовог брата близанца Лазара Лаћимића, који је својевремено био и селектор наше репрезентације у том спорту, што са међународних (европских и светских) што са домаћих такмичења, у појединачним и екипним надметањима, у различитим категоријама, готово је немогуће побројати.
Магија аеромоделарства
Тројица најтрофејнијих српских аеромоделара код нас су браћа Лаћимић, Бошко и Лазар и Војислав Стојковић. Другари су уз детињства, такмиче се у аеромоделарству буквално од првог разреда основне школе све до данашњих дана. Љубав према овом спорту није их никад напустила упркос разним недаћама и траје више од пола века. Када говоре о аеромоделарству, јединствени су у оцени да има нечег магичног у целом том процесу прављења и осмишљавања авио модела, до тренутка када нешто што је ваших руку дело крене да лети. Трчите на аеродрому за њим у нади да сте га тако добро опремили и осмислили да вас неће оставити на цедилу и слетети након пола минута, већ да ће у ваздуху остати дуго и оставити друге такмаце иза себе, тврде „ непоновљив је то осећај“.
У овом спорту постоје три дисциплине: „слободни лет“, категорија у којој смо као држава најтрофејнији, затим, радиокомандни модели и кружнокомандни модели.
Од 1950. године у овом спорту имамо европске и светске прваке, од јуниора до сениора, појединачно и екипно. Тренутно, у категорији „слободни лет“ Србија је евопски првак, тимски и појединачно. Светско и европско првенство у ваздухопловном моделарству одржавају се сваке друге године. На Европском превенству у аеромоделарству које је 2018.године одржано у Мађарској, Србија је у свеукупном пласману овојила прво место! Била је прва у категорији „гумењака“ Ф1Б, затим друга у категорији „пењача“, у категорији „слободни лет“ српски тим је освојио прво место, појединачно и екипно. Српски аеромоделари донели су тада у Београд прегршт појединачних трофеја и трофеј Европског првака. Нажалост, овај успех, као и сам спорт, у медијима је пропраћен више него скромно.
„Нажалост, немамо довољно подмлатка, што може бити опасност за будућност овог спорта, јер је за Србију он, иако се о томе недовољно зна, несусумњиво један од наших најтрофејнијих спортова. Некако су га у медијима потиснули други летачи: параглајдинг, једриличари, падобранци, који су увек атрактивни, али и аеромоделарство има своје дражи и лепоту. Најзад, савремени дронови, данас је незамислив било који спортски тв пренос без њих, и буквално су „аутентична чеда“ аеромоделара“, истиче Бошко.
Све се надамо да ће се нешто променити на боље, било би то охрабрујуће, јер тренутно, реноме Србије у овом спорту на међународном плану одржавају ветерани, подмлатка је све мање. Наши саговорници, тројица високотрофејних спортиста подсећају да је некада постојала „Народна техника“, организација која је деловала у оквиру Социјалистићког савеза, помагала развој специфичних спортова, клубова који су подстицали прве кораке будућих радио аматера, аеромоделара, бродомоделара, фотографа, сниматеља... У тим клубовима регрутовали су се будући инжењери, техничари, филмски радници... Занимљиво је да је „Народна техника“ и након распада СФРЈ опстала у готово свим ex-yu републикама, осим - у Србији.
У Русији су, наводе наши саговорници, ти мали спортови који подижу техничка знања код младих људи јако подржана од стране државе, с разлогом - већ сутра многи од тих младих моделара биће водећи инжењери у бројним областима техничких наука.
Спортско надметање и пријатељства која трају
Нажалост, све је више клубова аеромоделара, али и других малих и мање познатих спортова који се гасе. Комерцијализација спорта учинила је да се данас углавном улаже у фудбал и кошарку, подсећа Лазар Лаћимић и додаје да има много талентоване деце која имају и друга интересовања, не само за ове фаворизоване спортове. Аеромоделарство је, указује он, више од спорта сјајан спој много различитих вештина и знања, кад њима овладате, све се то крунише успехом на такмичењу.
„ Аеромоделар мора да зна јако много: како да обради дрво, како функционише електроника, да разуме физику, аеродинамику, уз све то мора и добро да трчи по аеродрому за својим авио моделом, све то кринисано је незаборавним дружењима, ту се стварају пријатељства која трају деценијама“, истиче он. Штета је што школе немају интересовања да оснују клубове младих техничара, да се наставници укључе у едукацију, било би добро када би Министарство просвете, Министарство спорта и омладине препознало значај аеромоделарства, али других спортова који укључују техничка знања и вештине, као што је „RC sailing" - радиокомандно управљање макетама једрилица на мирним водама. Сетимо се да је Никола Тесла први то извео на Светској изложби у Медисон Сквер Гардену 1898 год. Данас постоје међународна такмичења и у тој дисциплини, али смо ми то из неких разлога занемарили.
“Морамо наћи начин да и деци која нису за фудбал, за кошарку, пружимо шансу да се остваре на неком другом пољу, техника привлачи многе од њих. Бављење моделарством, од аеро до бродо моделарства може их одвести у неку техничку струку, а без инжењера и техничара ни једна земља у свету не може да напредује ни у једној делатности, од од привреде, економије, до здравства, просвете и културе, истиче Бошко Лаћимић.
„Кад сам тог давног лета као ђак првак са својим братом и другарима завршио курс аеромоделарства у својој школи, добили смо „дипломе“, књиге, чоколаде, за нас прваке био је то важан догађај, били смо тако поносни што смо научили нешто ново, што знамо нешто што други не знају,“ присећају се својих почетака Лазар и Бошко Лаћимић, уз опаску да су данашња деца затрпана разним садржајима, али у њима све мање има дружења и боравка у природи .
Уместо да седе у затвореном, пред компјутером, они који су заљубљеници у летилице трчаће по аеродрому за својим авио моделом, то ће их одвлачити од улице, од савремених изазова, аеромоделарство је спорт отвореног простора и јаких пријатељских веза. На простору бивше Југославије, такмаци на разним надметањима широм тадашње земље, упркос рата и распада земље сачували су пријатељске везе и дан¬-данас су у контакту, чују се и посећују и то је једна од дивних тековина овог спорта, истиче Лазар и додаје да је “предност аеромоделарства у томе што се њиме можете бавити све док сте спремни да трчите, нема ограничења, што није случај са другим спортовима, где је спортски век такмичара ипак ограничен“.
Војислав Стојковић, један из високо трофејне аеромоделарске „тројке“, сматра да деца имају интересовања, али да држава нема довољно слуха да их у томе подржи. „Овај спорт подстиче техничке вештине, ако и не оду на студије, савладаће многа практична техничка знања, то ће их одвлачити од опасних изазова, порока, усмериће их на корисне ствари. Титова Југославија имала је озбиљан програм да енергију младих усмери на прави начин. Памтим да смо током летњег распуста у нижим разредима основне школе посећивали радионице које је у оквиру „Летње школе“ организовала Народна техника, правили смо авионе „Албатрос“, дружили се, такмичили и остали у овом спорту, ево, до данашњих дана“.
Стојковић је пре 27 година основао Аеро Kлуб „Моделар“. Годинама је држао летње школе за основце, радионице у школама, често без икакве накнаде како би привукао нове моделаре, будуће шампионе. Имао је у томе прилично успеха. Присећа се да су деца уживала и волела да долазе на те радионице, у летње кампове, али подршке, нажалост, није било ниодкуд.
Овај спорт, као и сваки други тражи улагања, потребни су материјали да би се направио добар авио модел, потребно је време, простор, а изнад свега - ентизијазам!
„У малим срединама, где ђаци и немају много могућности за ваннаставне активности, постојање разних секција, од аеромоделарске до саобраћајне, грађевинске, још како би био подстицај за ђаке, измећу осталог и да прошире интересовања код избора свог будућег занимања“, сматра Стојковић. Присећа се да су он и његове колеге, као успешни спортисти ветерани, предлогали основним школама да за њихове ученике, без икакве накнаде одрже курсеве аеромоделарства, да упознају ђаке са дражима спорта којим се баве, школска администрација тражила им је да плате закуп за учионицу и салу и тако би они одустали. „Ми нисмо профитабилна асоцијација, нисмо комерцијализовали ништа од онога чиме се бавимо, тако би све у старту пало у воду“ каже Стојковић, не кријући своје разочарење неразумевањем учитеља и наставника да искористе могућност подизања техничке културе код ђака, могућност да стекну нова знања. Сале у школама тако зврје празне, деца су или пред телевизорима или пред компјутерима, не крећу се довољно, а могло би да буде другачије да има мало воље и разумевања.
Авио спортови, спортски аеродроми и авио индустрија
„Спортски аеродроми су некада по опремљености били на далеко вишем нивоу, данас се слабо одржавају и прилично су запуштени. Они су спортско игралиште и борилиште где се одржавају такмичења, али и обучавају пилоти, падобранци, где инжењери тестирају своје иновације, мени и не само мени, они су годинама били и остали друга кућа“, истиче Војислав Стојковић. Спортски аеродром Лисичји јарак, у близини Београда, свакако је најпознатији. Последњих година и деценија у ове спортске објекте са посебном наменом не улаже се довољно и они полако пропадају.
Одмах након Другог светског рата, причају наши саговорници, високи функционер ондашње ФНРЈ, Александар Ранковић, добио је задатак да изгради аеродром „Лисичји јарак“. Радна акција је организована експресно и аеродром је већ након пола године био у функцији. На том аеродрому вежбало се и такмичило деценијама. Био је то и својеврсни регрутни центар будућих професионалаца: пилота, падобранаца, авио инжењера, техничара... Сви објекти на овом аеродрому који су и данас у функцији, из Титовог су времена. Војска бивше СФРЈ је имала свој интерес да подржава ове специфичне спортове јер је важећа војна доктрина била, важи и данас, да се одлучујуће битке добијају само уз помоћ ваздушних снага.
Некада смо били и регионална велесила у авиоиндустрији, великим делом захваљујући и томе што су се кадрови за ту индустрију највећим делом регрутовали међу аеромоделарима и то, од малих ногу.
Нажалост, данас од свега тога, ни трага. Имали смо фабрику авиона у Панчеву „Утва“, затим фабрику спортских једрилица у Вршцу, у бившој Југославији фабрика авиона „Соко“ у Мостару била је једна од фабрика којом смо се поносили, а на њих се ослањало низ других индустријских постројења без којих производња авиона, војних и спортских, не би била могућа. У тим фабрикама радили су високообразовани кадрови, инжењери и техничари, све се то, нажалост, негде изгубило, кадрови и знање се расуло по свету, са сетом указују наши аеромоделари.
Слушајући њихову занимљиву спортску причу, са јаким упориштем у техничком знању и владању низом других занатских вештина, остајемо са утиском да је овај леп и вишеструко користан спорт неправедно занемарен и запостављен и да се мора наћи начин да се он сачува и одржи и за будуће генерације.
Од аеромоделара до Боинга!
Тројица наших саговорника подсећају да је један од наших аеромоделара, њихов другар са спортских такмичења, дипл.инг Бранко Лакић, данас један од водећих конструктора у „Боингу“. Његов дипломски рад на Машинском факултету, у коме је размотрено оригинално решење за елису авиона, привукао је пажњу страног дипломатског представника у Београду који му је одмах понудио посао у канадској фабрици хеликоптера, да би касније прешао у водећи светску авио компанију. Несмотрено расипамо драгоцене техничке кадрове и то у веку незапамћеног напретка технике, не мотивишемо децу да се усмере на та занимања, не нудимо им ни опцију да стекну та високотехничка знања кроз ваздухопловно моделарство као спорт у који се улаже све мање, са добром дозом разочарења указују наши саговорници, вишеструки европски и светски прваци у овом атрактивном спорту.
Преносни пехар краља Александра Карађорђевића остао у Лондону!
Први Светски куп у аеромоделарству, у категорији „гумењака“ „Wetfield" одржан је под покровитељством краља Александра Карађорђевића, далеке 1931. године у Љубљани. Победили су Енглези, трофеј који је носио и име Краља Александра, према правилима такмичења био је преносив, „отпутовао “ је у Велику Британију и тамо остао заувек. Трофеј је, према казивању наших моделара био изузетно ремек дело, скуп и атрактиван. Било је неких иницијатива да се куп са именом оснивача Краља Александра И Карађорђевића, који је био велики покровитељ овог спорта, обнови, али није било подршке, ни од стране државних институција, али ни интересовања породице Карађорђевић да се озбиљније позабави једном од историјских спортских догађаја, који је у тренутку када је одржан, далеко превазилазио границе тадашње земље.
Извор: Кућа добрих вести