Енергетска транзиција је на папиру "чиста" ствар: циљ је земљу која се ослања на фосилна горива и нискоефикасне технологије претворити у земљу обновљивих извора која енергију користи на ефикасан начин; резултат је не само чистија енергија и смањење емисије гасова стаклене баште, већ и енергетске и финансијске уштеде.

Реалност је, наравно, нешто компликованија.

У Србији, у финалној потрошњи енергије прво место заузимају домаћинства (сектор са највећом потрошњом). Од потрошене енергије у домаћинствима, убедљиво највећи део, око 66 одсто, одлази на грејање, а међу изворима енергије за индивидуално грејање најзаступљеније је огревно дрво, које користи око 58 одсто домаћинстава. Удео природног гаса је око 12 одсто, а топлотних пумпи тек око 1 одсто. Половина домаћинстава као уређаје користи шпорете и пећи на чврста горива.

Последице овакве структуре су разнолике. Наиме, процењена реална ефикасност грејања уз помоћ огревног дрвета је тек око 30-35 одсто, док код грејања уз помоћ ефикаснијих технологија, као што су топлотне пумпе, за уложен 1 кЊх може се добити и 3-5 кЊх топлотне енергије. Даље, по званичним извештајима, сагоревање дрвне биомасе у шпоретима, пећима и котловима одговорно је за велики удео емисија суспендованих честица ПМ10 и ПМ2,5 тј. загађење ваздуха; најзад, поставља се и питање до када је неефикасно сагоревање огревног дрвета за грејање заправо одрживо – и када ће се појавити проблем угрожености шумских ресурса.

Због свега тога, индивидуално грејање је кључно место енергетске транзиције у Србији. Али проблем није само технолошки: поред материјалних препрека које треба уклонити како би могло да се уведе ефикасније и еколошки прихватљивије грејање, транзиција захтева и промене у ставовима и понашању потрошача. Да ли је овакав подухват уопште могућ?

Како бисмо одговорили на ово питање, 2020. године спроведено је анкетно истраживање домаћинстава у Србији – њих укупно 1100, а на тему енергетске транзиције.

Један очекивани резултат је – проблем новца. Као што се може видети на приложеном графикону, већина домаћинстава идентификује недостатак новца да се уложи у замену тренутног система за грејање као главну препреку. Међу њима, око две трећине се тренутно ослања на грејање помоћу шпорета и пећи на чврста горива. С обзиром на то да су ово и најјефтинији уређаји на тржишту, овакав вид грејања – и препреке – јасна је последица ниског животног стандарда. Препрека недостатка новца пођеднако погађа и проблем финансирања термоизолације стамбеног објекта, замену столарије итд.

Међутим, као друга најутицајнија препрека показала се незаинтересованост за транзицију (25%). Сама по себи, овако наведена баријера не открива много, осим да је субјективна, али су се током истраживања издвојили одређени понављајући одговори.

Наиме, нека домаћинства су незаинтересована за транзицију јер су чланови једноставно стари, и уопштено неспремни на промене, друга домаћинства поседују сопствене шуме, нека су у статусу подстанара, а нека немају локацијске услове за инсталације другог типа уређаја. Разлога има и “мекших”: постоји део становништва који се ослања на зреле и добро познате технологије, које су раније генерације користиле на исти начин, за задовољење истих потреба, и нису заинтересовани да се активно укључе у енергетску транзицију.

Овај статус quo помажу и неповерење у нове технологије и сумња у њихову поузданост, што су важни градивни елементи треће главне препреке за енергетску транзицију – недостатка информација. Најзад, на четвртом месту налази се недостатак подршке владајућих структура, који се тумачи ограниченим капацитетима, ресурсима и политичком непопуларношћу неопходних транзиционих мера.

Министарство рударства и енергетике објавило је 2021. године јавни позив за одобравање субвенција за замену столарије, изолацију стамбених објеката, инсталирања котлова и пећи на чистија горива, као и за уградњу соларних колектора и соларних панела. Идеја је да држава обезбеди 50 одсто новца за инвестиције, а грађани остатак.

Међутим, резултати о ставовима према субвенцијама указују да би само око трећине домаћинстава пристало на субвенцију од 50 одсто. За одређени број домаћинстава, субвенција од 50 одсто је недовољна да би се упустили у инвестиције за поправљање термоизолације, или замену постојећих уређаја за грејање: највећи проблем да се домаћинства упусте у трансформацију су иницијални, капитални трошкови куповине и уградње модерних система грејања.

Другим речима, када је у питању индивидуално грејање, технологије, цене и државни подстицаји иду руку под руку са материјалним условима конкретних домаћинстава, као и са (донекле) субјективним ставовима њихових чланова. Мере се морају прилагодити, а осим субвенција, намеће се потреба и за образовањем и информисањем о свим позитивним аспектима транзиције ка одрживом грејању – грејању које подразумева смањење емисија загађујућих материја, смањење емисије гасова стаклене баште, ефикасније коришћење енергије, економске уштеде и очување природних ресурса за будуће генерације.

У сваком случају, брзих решења за овај проблем нема. Да би се ефекти неке политике у енергетици осетили, потребно су да прођу године, у неким случајевима и деценије. Како је грејање у Србији фрагментирано на велики број индивидуалних система грејања, како га доминантно одликује заостало и неефикасна употреба огревног дрвета, и како се у дугом периоду овим питањем нико није активно бавио, све указује да је у питању акумулиран и дубоко укорењен проблем.

Поређења ради, неке од најуспешнијих транзиција у ближој прошлости, као што је транзиција на природни гас у Великој Британији, на топлотне пумпе у Финској или на даљинско грејање и топлотне пумпе у Данској, трајале су од 18 до 35 година – и то у повољнијим материјалним околностима, али и уз активну националну и локалну политику у тим земљама.

У Србији, први корак би морао да буде приоритизација политика које захтевају дуже рокове за спровођење. Без тога, приче о енергетској транзицији просто неће пити воду.

Извор: Клима101.rs