Logo
Одштампајте ову страницу

Раово „велико путовање“ ка бољем сутра

Оцените овај чланак
(2 гласова)

115343434878998Када је Памулапарти Венката Нарасима Рао (1921-2004) рођен, учитељ суфизма (мистичке димензије ислама) је дошао до прага дома његовог оца и рекао, “Твој син ће постати бадшах”.

 

 

На крају дуге политичке каријере Рао, правник, писац и компјутерски програмер, постао је први премијер (1991-1996) ван круга породице Нехру-Ганди и “отац индијских економских реформи”.

 

Почетак краја Раове политичке каријере није био обећавајући. Вођа доминантне Конгресне партије (КП) Раџив Ганди га је 1991. испустио са листе кандидата за посланика Лок Сабхе (Доњег дома националног парламента). Рао, посланик у претходних 35 година, министар спољних, унутрашњих послова и одбране у различитим владама, главни министер велике савезне државе Андра Прадеш, размишљао је да се замонаши. Онда је Ганди убијен током предизборне кампање, а његова супруга Соња одбила место челника победничке КП. Тако је Рао враћен у политику и са 69. година постао вођа КП и премијер земље која је друга најмногољудија на свету, али има и највећи број сиромашних.


У то време, у јуну 1991. Индија је, чак и после значајних позајмица од Међународног монетарног фонда (ММФ), имала мање од милијарду долара девизних резерви, довољно за задовољење око три недеље увоза. После година, неки кажу лошег руковођења и живота изнад могућности, било је време за враћање дуга. Влада је трошила више него што су износили приходи (фискални дефицит) и земља је увозила више него што је извозила (дефицит текућег рачуна). Оштар раст цена сировина, покренут поремећајем цена нафте, значио је да је Индија изненада плаћала више за енергент док је њен извоз значајно опао.


До јула, тек што је Рао преузео функцију премијера, чинило се да Индија неће бити у могућности да испуни дужничке обавезе. Претходна влада је била је принуђена да распрода индијско “породично злато”. У мају 1991. Индија је авионом пребацила 20 тона златних резерви у Цирих како би подигла 240 милиона долара. У јулу је додатних 47 тона злата било заложено у Банци Енглеске. Влада је подигла 600 милона долара хитних фондова како би избегла банкрот.

 

Раов политички геније

 

Пре него што је постао премијер Рао је говорио да се не разуме у привреду. Такође, ништа није указивало да ће он привреду Индије којом је са 90 одсто управљао државни бирократски апарат, усмерети путем суштинских реформи и закона тржишта.


“Рао је до 1991. био протекциониста,” оценио је један индијски економиста. Други кажу да је у дубини душе био социјалиста, поткрепљујући то чињеницом да је Рао као главни министер Андра Прадеша почетком 1970-тих спровео земљишну реформу.


Рао је схватио размере кризе 19. јуна 1991, два дана пре него што је преузео премијерско место. Пошто га је један од сарадника упознао са подацима, Рао је упитао: “Зар је ситуација тако тешка?” Сарадник је узвратио: “Још је гора!” За неколико сати Рао је променио мишљење и послао “ослободилац привреде”.


У ствари су две претходне владе Индије, у сарадњи са ММФ, као услов за добијање структурних фондова, радиле на програму дубоких реформи. Раов политички геније је, индијски економисти кажу, одмах схватио важност девалвације националне валуте рупије, трговинске либерализације, смањивања мора дозвола…и предузео те кораке.

                                         PVNarsimhaRao380

 

Премијер је, такође, разумео да му је потребан министар финансија са огромном способношћу не само да убеди неодлучне код куће, већ и сумњичаве у иностранству. Тако је веома образовани економиста са интегритетом и имун на политику, Манмоан Синг постао отеловљење реформе. Касније је Синг у два наврата био премијер, све до пролећа 2014. и садашње владе премијера Нарендре Модија.


Упућени кажу како би било тешко наћи тако различит дуо за улоге гласника фундаменталне промене. "Рао и Манмохан су били стубови старог режима, чувари истог тог система који су намеравали да замене," коментарисао је један од упућених. Сам Манмохан Синг је једном приликом казао:"На основу његове прошлости, ја нисам имао наговештај да је Рао склон либерализацији".

 
Даље, обојица су по природи били затворене личности, без масовне подршке, гомилања моћи или окупљања политичким котерија. Обојица нису поседовали харизму ни за малу бочицу. Па опет, у року од неколико недеља они су преобразили седму најпространију (3,3 милиона квадратних километара) земљу на свету.

 

 anomodf

Циљеви Раове владе

 

Циљеви Раове владе су били смањивање фискалног дефицита, приватизација јавног сектора и повећање улагања у инфраструктуру. Трговинске реформе и промена прописа о директним страним инвестицијама (ДСИ) су уведене како би се Индија отворила за размену са светом и ради стабилизовања спољног дуга. Како би поново била подигнута привреда, влада је покренула четворокраку стратегију економију.

 

Прво, фискална корекција. Висок буџетски дефицит је стварањем додатне тражње допринео како двоцифреној инфлацији тако и високом дефициту текућег рачуна. Укинуте су субвенције за извоз, а остале срезане;

 

Друго, реформе трговинске политике. Рупија је у року од неколико дана два пута девалвирала за укупно 20 одсто како би извоз постао конкурентан. Деценијама разрађивани систем прописа и контрола издавања дозвола је олакшан;

 

Треће, реформа индустријске политике. Горе поменуте реформе су ослободиле индустрију. Предузете су мере које би могле да поспеше улагања, смање унутрашње препреке снабдевању и учине индустрију конкурентном. Укинуте су лиценце у свим сем у 18 кључних индустрија.

 

Четврто, реформе у јавном сектору. Јавном сектору је дата већа оперативна слобода да се пропорционално увећа и пружи већи допринос економији. Тежња реформи била је да ослободе економију стега. Следили су либерализација за СДИ и лакше пословање.

 

reformeindia454545

 

Реформе су напредовале најдаље у у подручјима отварања према страним улагањима, реформи тржишта капитала, дерегулисања домаћих послова и реформе трговинског режима. Последице ових реформи могу да се цене према укупном износи СДИ. Оне су од малених 132 милиона долара у 1991–1992, порасле на 5,3 милијарде у 1995–1996.

 

Четврт века касније

 

Четврт века касније Индуси наздрављају економским реформама које су преобразиле земљу. Индија је од највећег потражиоца стране помоћи постала земља коју препознају као потенцијалну суперсилу. Од једне од земаље Трећег света постала је једини веродостајан такмац Народној Републици Кини у Азији у 21. веку.


Индија је у време цветања политике несврстаности, чији је била један од твораца, представљала лидера Групе 77 земаља у развоју (Г77). Сада је чланица Групе 20 (Г20), највећих светских привреда. Од економски споредне, постала је најбрже растућа велика привреда у свету, једна од БРИКС (са Бразилом, Русијом, Кином и Јужном Африком), домаћин самита те групације 15. и 16. октобра у Гои.


Приход по глави становника је порастао са 375 на 1.700 долара. Мерено паритетом куповне моћи (PPP, према тржишним ценама) Индија је са укупним домаћим производом (БДП) од 8,7 билиона долара процењенim за 2016, сада трећа највећа економија у свету, после НР Кине и Сједињених Америчких Држава. Напредак није ограничен на неколико богатих појединаца: 138 милиона људи издигло се изнад линије сиромаштва између 2004. и 2011, што је бржа стопа смањења сиромаштва него у НР Кини, наводе индијски медији.

 

У 1991. је било је потребно три године за добијање фиксне телефоније.

 

 

Данас су одмах доступне, а у Индији има милијарду мобилних телефона;


У 1991. је ТВ Дурдашан, под окриљем Министарства информисања имао моинопол, а сада у Индијски постоји готово 1.000 ТВ канала;


У 1991, теме изборне кампање биле су роти (лепиње), капда (мајица) и макаан (кров над главом). Данас се нуде бесплатни или субвенционисани лаптопови, таблети, телевизори у боји, мобилни телефони, миксери, краве, козе и много другог;


У 1991. су се индијске компаније прибојавале да ће их стране мултинационалне компаније десетковати. Данас, су саме индијске компаније постале мултинационалне и послују широм света.


У 1991. су главни извозни производи Индије (текстил, накит и драго камење) користили јефтину радну снагу. Данас, врхунски извозни производи из те земље користе моћ мозга – софтвер, пословне услуге, фармацеутски производи и аутомобили. Индија је постала глобално чвориште за истраживање и развој, развој софтвера и мање аутомобиле.

 

Посао који предстоји

 

Протеклих 25 година могу се назвати временом успеха приватног сектора Приватни сектор је преузео примат и изродио гигатне светске класе, Dr. Reddy’s Laboratories, Infosys, NIIT, Ranbaxy, Satyam, Tata Group, Wipro, Bharti Tele-Ventures и ITC Limited…


Но, многи Индуси су мишљења да политика, правосуђе, администрација, образовање, асанација, инфраструктура не задовољавају стандарде и нису реформисани.


Слабе инстуције су можда биле довољне како би Индија од земље са малим платама постала земља са средним приходима. Но, научници као што су Дерон Ађемолу и Џејмс Робинсон показали су да би био остварен напредак од средњих примања до статуса земље са високим примањима, у њој морају бити развијене снажне, независне институције.


Домаћи критичари тврде да су у Индији, упркос укидању многих контрола и лиценци у протеклих 25 година, на снагу ступиле нове контроле и прописи, који се углавном односе на животну средину, здравље, безбедност и одређивање цена. Хиљаде пројаката је још увек закочено због бирократије и плаћа се велики мито за издавање дозвола. Према једном економисти, “не ради се о илиберализму из доба Нехруа и Индире Ганди. Пре би се то могло назвати неолиберализмом”.


Оцене у индијским средишњим медијима су да у наредних 25 година мора доћи до опште модернизације услуга које власти пружају да би постале првокласне; оснаживања свих институција како би постале меритократске и наклоњене људима; И напада на неолиберализам како би се обезбедило да економија постане у потпуности либерализована. То је велики план.
Пре 25 година је премијер Рао отворио економију и почео оно што назвао “махапрашхата”, или на санксриту “Велико путовање”. Ко ће и како на светом и филозофском језику хиндуизма назвати нову модерну еру Индије?

 

Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено петак, 14 октобар 2016 12:52
Борислав Коркоделовић

Одрастао у Нишу, Скопљу и Београду. Слушајући приче одраслих које су биле много чешће пре доласка телевизије, научио је имена неких светских политичара из средине 1950-тих и пре него што је постао ђак-првак. Први текст за који се сећа да га је написао био је за школске зидне новине о – чудили су се очеви пријатељи – грађанском рату у Конгу 1960. Четврта гимназија у Београду и Факултет политичких наука у Београду, су га научили да покушава да логички и рационално размишља о политици.
Пре него што је ушао у „златни рудник информација“ Новинску агенцију Танјуг да тамо остане наредних 40 година, стицао је праксу код добрих уредника у Радио Београду и на Телевизији Београд, као и од научних радника у Институту за међународну политику и привреду. Био је готово пет година дописник Танјуга са Југа Африке, извештавао са низа међународних догађања. Поред београдских медија, под правим или „илегалним именом“ је сарађивао без проблема са дневницима и недељницима на простору бивше Југославије, загребачким Вјесником, Данасом и Стартом, љубљанским Делом, сарајевским Ослобођењем, скопском Новом Македонијом, подгоричким Монитором...
Увек су га интересовала питања привредног развоја. Позних 1970-тих се заразио „азијским тигровима“ Јужном Корејом, Тајваном, Сингапуром и Хонгконгом чији вртоглави развој до данас прати. Није одолео ни другом валу „азијских тигрова“, Индонезији, Малезији и осталим земљама Југоисточне Азије. Увек заинтересован за лепе економске приче, последњих година учестало пише о привредама Народне
Републике Кине, Индије и осталих земаља BRICS.
Све време му је идеја да читалаштву у Србији и региону пренесе добра искуства из разних делова света и различитих привредних система. Како нам је у привреди, изгледа да није далеко одмакао у том настојању.

Најновије од Борислав Коркоделовић

Сродни чланци

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015