Иако то многи сматрају непоштовањем и лошим манирима, постоје људи који су апсолутно неспособни да дођу негде када је потребно. И ма колико то било фрустрирајуће онима који чекају, чини се да се у томе крије (бар за оне који касне) јако добра вест.

Недавна научна студија открила је да исте оне особине које чине те људе склоним кашњењу помажу им и да живе дуже и имању много испуњеније животе.

Познато је да је стрес веома лош за здравље, а они који касне осећају мање стреса, нису толико под притиском због рокова и генерално су опуштенији. Због тога им је крвни притисак нижи, као и опасност од срчаних обољења и можданих удара, те имају мање шансе да оболе од депресије, што све заједно доводи до дужег живота.

Како је Дијана ДеЛонзор написала у својој књизи “Never Late Again”, многи људи су истовремено и оптимисти и нереални. То значи да они заиста искрено верују да могу да стигну да обаве све што су наумили, ма колико да је то много обавеза, и да буду на време тамо где је договорено. Наравно, често имају много мање времена него што је потребно за све то, а оптимистично верују да је довољно – ма колико пута да се доказало у пракси другачије. А управо тај оптимизам може им значајно допринети у животу.

“Истраживање нам говори да је оптимистичан поглед на свет од ране младости може довести до бољег здравственог стања и смањити проценат смртности у наредних 15-40 година”.

Оптимизам утиче и на продуктивност и успех. Истраживање спроведено међу продавцима показало је да оптимисти продају чак 88% више него њихове песимистичне колеге.

Слично томе, људи који хронично касне су перфекционисти који не могу да изађу из куће и крену негде док све није “под конац”, тврди др Линда Сападин, специјалиста за управљање временом и члан Америчке асоцијације психолога. То је можда фрустрирајућа особина ако је има ваш пријатељ, али веома пожељна карактеристика вашег потенцијалног запосленог, који га може довести до сјајних резултата.

И коначно, важно је да схватите да неки људи нису искључиви кривци за то што касне, јер можда имају потпуно другачији осећај за време од вас. Тим научника пустио је да истече један минут, а потом је две групе људи – Тип А (амбициозне) и Тип Б (опуштене) питао шта мисле колико је времена прошло. Њихова студија показала је да су представници Типа А у просеку рекли да је прошло 58, а Типа Б 77 секунди. Та разлика у перцепцији од 19 секунди може лако да се увећа толико да неко закасни пола сата на ручак.

Извор: Оригинал магазин