Кућа Добрих Вести

Login

О личној срећи – како да укротимо „слона“ у себи

Оцените овај чланак
(2 гласова)

slonisrecadfdfdfdfdfГалупова истраживања нивоа задовољства становника разних земаља наводе на закључак да је задовољство повезано са материјалним благостањем. Тако је просечан степен задовољсва становника Европе и Северне Америке знатно виши од просека у афричким земљама.

 

Ипак, добро је познато да осећање изузетне среће, као и осећање јаке несреће прилично брзо пролазе, па се особа убрзо враћа на неки свој уобичајени ниво среће, који је имала и пре тог догађаја.

 

На пример, после венчања људи су обично јако срећни, али им се расположење после краћег периода опет враћа на неко стање од пре венчања. Такође, људи који доживе неку несрећу (на пр. хроничну болест), осећаће се неко време мање срећним, али ће им се расположење ипак убрзо вратити на неку пређашњу нормалу.

 

Када се ради о материјалном богатству и благостању и ту ствари нису тако «чисте» и «просте». Истраживања тако показују да оно што нас чини задовољним није апсолутно богатство које поседујемо, већ пре наше релативно материјално стање.

 

Другим речима, наш материјални ниво у односу на наше окружење је пресуднији од конкретне, апсолутне цифре на нашем банковном рачуну. Престиж у групи, место на друштвеној лествици нам је битније од на пример брда новца.

 

Друштвено задовољство, хармонија и општи осећај благостања пре су у вези са релативно уједначеним материјалним стањем становника неке заједнице, него са богатством. Одсуство огромних разлика у материјалном стању, као на пример у Скандинавским земљама, људе чини у просеку задовољнијим својим животом.

 

Али шта је на пример са аскетама или дубоко религиозним особама које се вољно одричу материјалних добара? Шта је са борцима за слободу и права потлачених који својом вољом бирају да, не само своје материјално благостање, већ понекад и сам свој живот ставе на коцку, не би ли достигли неки други вид среће?

 

Који су то други извори среће, осим оних очигледних и «голим оком видљивих»?

 

У својој књизи «Хипотезе среће», један од најеминентнијих психолога данашњице, Џонатан Хаид  проучава историјске изворе, почевши од древних филозофа и религијских књига, и долази до закључка да осећање среће људи црпе из три могућа извора.

 

Први извор среће је када добијемо нешто што желимо. На пример желимо да одемо у Париз, па смо срећни када нам се та жеља оствари. Овај тип среће је, међутим краткорочан. После неког времена, срећа због одласка у Париз ће спласнути и наш ниво задовољства ће се вратити на онај пређашњи, пре одласка у Париз.

 

Друга хипотеза о извору среће каже да срећа долази изнутра. Ако човек научи да мање зависи од постизања циљева у спољашњем свету и тражења задовољстава у окружењу, и ако научи да прихвати свет онаквим какав он јесте, то ће га учинити мање рањивим и у суштини и дугорочно задовољнијим. Том стању и вештини «одвезивања» од света и развијања унутрашњег задовољства независно од спољашње награде, циљ је којем теже на пример будисти или раније стоици у старој Грчкој.

 

Хаид затим уводи трећу хипотезу о извору среће, а то је да се срећа постиже у интеракцији појединца и окружења, тј. да је извор среће негде између појединца и света око њега.

 

Оно што нас дугорочно чини срећним и испуњеним је када смо задовољни својим животом и циљевима које постижемо на свом послу, са својим ближњима (породицом, пријатељима) и својим односом са ширим окружењем, као и својим постојањем и улогом у свету и животу у метафизичком/духовном смислу.

 

Као пут за практично постизање овог трећег «пута» среће Хаид саветује људима да проуче и упознају саме себе, или конкретније да спознају грешке у мишљењу које их ометају да воде живот какав желе.

 

Он саветује пре свега технике когнитивно бихејвиоралне терапије (прим. аутора: АЦТ (Аццептанце анд Цоммитмент Тхерапy) као трећа (најновија)генерација CBT (Cognitive Behavioral Therapy) се још боље уклапа у теоријске оквире и истраживања Џонатана Хаида у поређењу са класичном CBT прве и друге генерације).

 

Врло сажето, циљ АЦТ терапије је спознаја личних сржних вредности и учење како да оно што у свом животу не можемо да променимо, прихватимо (тј да на то губимо што мање времена и енергије), а оно што нам је битно и на шта можемо да утичемо, да то на најефикаснији начин следимо и практично постижемо.

 

Имајући у виду ову трећу «врсту» среће коју описује Хаид, јасно је да смо ту донекле зависни од себе, а донекле од окружења. Није довољно да само радимо на себи (као Стоици) или да само «јуримо» циљеве у свету изван нас. Потребно је да постигнемо некакву хармонију и уклапање између себе и свог окружења.

 

У реалном животу сви сведочимо да смо често «жртве» унутрашњих и спољашњих трвења, несугласица, свађа и сукоба. Не само да често долазимо у несугласице и сукобе са својим окружењем, него се сукобљавамо и у себи самима. Тако често патимо од сукоба разноликих идеја у својој глави, супротстављених жеља и сличних «расправа» унутар себе самих.

 

Да би објаснио здрав, зрео и ефикасан начин односа са самим собом и својим окружењем, који нас води у правцу постизања задовољства и дугорочне среће, Хаид преузима Будину метафору о слону и јахачу.

 

Буда каже: човек треба да укроти свој ум као што јахач кроти слона. Слон је много јачи од јахача. Ако слон неће да иде у неком правцу, јахач нема никакве шансе да га на то натера, јер је слон физички много јачи. Ипак, када је укроћен, слон слуша јахача и ради оно што јахач од њега тражи.

 

Јахач је наш свесни ум, све оно што знамо и што својом вољом директно контролишемо. Слон репрезентује остатак, а то је неких 90% нашег психичког функционисања, у шта спадају сви они психички процеси у које немамо потпуно свестан увид и који се одвијају аутоматски и нису под нашом директном, свесном контролом.

 

Сви ћемо се вероватно препознати у следећем примеру: иако скоро свако од нас жели да има идеалну телесну тежину и да се храни здраво, ипак већина нас кубури са слаткишима, чипсевима и сличним, не баш здравим и дијеталним ђаконијама.

 

Дакле и ту видимо да када дође до конкретне праксе и понашања, наш «слон» иде за чипсом и тортом од чоколаде, уместо да слуша разумног јахача који му наређује да једе салату и воће.

 

Како онда јахач кроти слона?

 

Одговор је следећи: најпре јахач треба да прихвати чињеницу да слон има своју животињску природу и да није довољно да јахач само пожели и нареди слону шта овај треба да уради.

 

Слона нећемо научити шта да ради тиме што ћемо му држати придике или му рационално објашњавати зашто и како треба да се понаша. Слон је животиња и зато га треба укротити.

 

То значи да уколико желимо да живимо у хармонији са самим собом, морамо најпре да прихватимо чињеницу да нисмо потпуни господари у својој «кући». Треба да упознамо своју природу, да је не мрзимо и да јој не командујемо, него да је са љубављу и стрпљењем, корак по корак наводимо и водимо ка жељеном циљу.

 

Као што се животиње кроте коришћењем награда и упорним понавлајњем задатака и увежбавањем нових навика, тако треба да поступамо и са самим собом, тачније са сопственим «слоном» (нашим навикама, жељама, интуицијом, емоцијама итд).

 

А како се постиже хармонија у односу са окружењем? На сличан начинкао и са самим собом. Упознавањем других јахача и њихових слонова и пре свега учењем како да ефикасно комуницирамо са «слоновима» других јахача, уместо што се свађамо са самим јахачима.

 

Јер не заборавимо, јахачи других слонова као ни ми сами, немају потпуну свесну и вољну контролу над својим слоновима.

 

Када људи дискутују једни са другима и не слажу се око неке теме, онда често упадају у ту замку свађе са другим јахачем. Јахач (наше свесно ја) је склон томе да заборави колико реално малу снагу има.

 

Јахач пати од «комплекса» величине и значаја. У расправама се зато често претерано разбацујемо логичким и чињеничним аргументима и покушавамо да убедимо другог «јахача» да смо у праву. При томе и један и други јахач заборављају колико су мали и колико су у ствари зависни од својих «слонова» који их носе кроз њихове животе.

 

Људи, посебно код нас у Србији, још увек зазиру од психолога и пате од убеђења да само «луди» људи иду код психолога.

 

На основу познавања психологије и дугогодишњег искуства у практичном раду, и на основу видљивих позитивних резултата које постиже психологија у практичном раду са људима, са жаљењем морамо констатовати да нам животи пролазе у непотребном расипању свих наших ресурса и гледању како нам младе генерације одлазе у потрази за неким здравијим животним окружењем.

 

Запитајмо се напокон, да ли је то оно што желимо себи, својим ближњима и својим потомцима? Одлука је на крају увек на нама самима.

 

Lana Engel, psiholog MSc, ACT terapeut

 

Извор: Нова економија

 


Последњи пут измењено уторак, 07 јул 2020 21:21

Остави коментар

Поља обележена (*) су обавезна. Основна употреба HTML кода је дозвољена.

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015

Врх Десктоп верзија