Али, уследио је грађански рат, распад СФРЈ, УН санкције према СР Југославији… и 1992. је мрежни саобраћај са иностранством био обустављен. Барем званично. Незванично, e-mail саобраћај је ипак одржаван, преко пријатељских земаља и тајних електронских козјих стаза.

Управљање .YU доменом је остало у Словенији и Словенци нису хтели да га тек тако препусте београдским колегама, све док 1994. надлежна IANA није пресудила у корист СР Југославије. Од тада .YU регистром управља YU NIC, сачињен од групе ентузијаста са Београдског универзитета (Мирјана Тасић, Божидар Раденковић, Ђорђе Пауновић, Берислав Тодоровић…), преноси историјат Интернета у Србији портал РНИДС-а.

Када је .YU враћен на родно интернет огњиште, Југославија је још била под санкцијама, па је одмах смештен на сервер у Америци, али уз услов да се администратор сервера не бави и одржавањем базе домена. Зато је .YU простор подељен на поддомене (.co.yu, .ac.yu…), а они су „угошћени“ на серверима академских колега који су у међувремену из Србије емигрирали широм света.

Једна фирма – један домен

А онда се 1995. Милошевић вратио после потписивања из Дејтона и делимично се укидају санкције УН. Појављују се и комерцијални интернет провајдери и потреба за регистрацијом назива .YU домена. Примарни DNS сервер за .YU домен је 1996. премештен на сервере „ЕУнета“ у Холандији, што је коначно омогућило нормално одржавање поддомена, а убрзо потом .YU се коначно сели у Београд, на сервере ЕТФ-а и ФОН-а.

Негде 1996. креће бум у регистрацији налога за e-mail и dial-up приступ Интернету, уз username дужине до осам слова! Рачунаре нам покреће Windows 95, а Интернет гледамо кроз тек рођени Internet Explorer или нешто старији Netscape Navigator (прадеда Mozille). Домаћег садржаја на Интернету било је бескрајно мало, али је стицај друштвених околности одмах дефинисао Интернет као нов и слободан медиј у Србији. У зиму 1996-97. су се дешавали грађански и студентски протести, а уз две радио станице и пар новина, Интернет је био једино место са вестима које режимски цензори нису контролисали.

Државне органе током деведесетих није нарочито занимао нормалан рад YU NIC-а, тако да је све и даље функционисало на волонтерској основи. Последица је било ограничавање права на регистрацију назива .YU домена само за правне субјекте, по правилу „једна фирма – један домен“, али је регистрација била бесплатна.

Како је то, крајем деведесетих, изгледало у пракси? Ако си физичко лице без фирме, једини начин да региструјеш свој назив домена је да обезбедиш ПЕЧАТ! Тај магични предмет поседују само правни облици живота – била то бакалница на ћошку или земљорадничка задруга, свеједно. Хоћеш два домена – мораш да нађеш још једну фирму да лупи печат. Израда интернет сајтова је тада била чист ручни рад! Онима који су слабије знали HTML, помагао је FrontPage или Dreamweaver, слике су биле компресоване максимално због спорих dial-up конекција, а аудио и видео садржаји су били реткост као човечије рибице. Цели интернет сајтови су били „тешки“ негде око 10 MB, а кад вам неко, ничим изазвано, пошаље у мејлу прилог од 500 KB, спомињали сте му… и домен и модем!

Трећа држава – исти домен

Следи још један рат 1999. када је домаћа интернет екипа опет показала креативност и сналажљивост. Успостављају се мреже сајтова као сајбер отпор НАТО агресији. Они бацају бомбе, а ми их „бомбардујемо“ e-mail порукама са „Windows 99″ форама. И у финалу рушења Милошевићевог режима, Интернет је имао занимљиву споредну улогу. Било је ту свачега: од лажних опозиционих мејлова послатих са сервера МУП-а, до преусмеравања DNS-а опозиционих сајтова. На другој страни, страни фактори су уложили лепе паре у мрежу антирежимских интернет пројеката.

А онда је дошао период „Све је различито, само њега има“. Променила се власт, СРЈ је постала СЦГ, СЦГ је остала само СРБ… Једино се .YU одупирао променама! Ситуација је била допунски забавна зато што су све примерене двословне скраћенице за реч „Србија“ биле већ заузете.

Од 2001. било је више покушаја да се уреди домаћи доменски простор, али је тек 2005-06. у локалној интернет заједници постигнута сагласност. Оснивачка скупштина Регистра националног интернет домена Србије (РНИДС) је одржана 8. јула 2006. уз учешће 34 фирме и организације.

Дом домаћих домена

Врховни гуру Интернета – ICANN одлучио је 11. септембра 2007. да РНИДС-у повери управљање постојећим .YU регистром, а .RS домен је постао видљив на Интернету 25. септембра 2007. Регистрација .RS домена је почела 10. марта 2008, чиме је постао најмлађи национални домен у Европи. Старих назива .YU домена било је око 40.000, од чега тек пола активно, па је предност за пререгистрацију на .RS искористило њих 19.372. Дуговечни .YU је коначно отишао у вечна чворишта 30. марта 2010.

ICANN је 8. новембра 2010. прихватио предлог РНИДС-а да .СРБ буде ознака за други, ћирилички национални домен, а 3. маја 2011. је .СРБ постао видљив на Интернету. Од 27. јануара 2012. креће регистрација .СРБ домена, јединог на свету у коме се адресе сајтова пишу онако како се и изговарају .Србија је тада постала једна од 23 државе које имају и нелатинички домен.

Дом домаћих домена (РНИДС) данас има око 60 суоснивача и 40 овлашћених регистара, а регистровано је око 83.000 назива .RS домена и око 3.500 .СРБ.

Теслина визија Интернета

„Ускоро ће бити могуће, на пример, да пословни човек у Њујорку диктира упутства која ће се истог трена откуцана појавити у Лондону или негде другде… Моћи ће да се слуша или шаље говор или песма у најудаљеније крајеве света. На исти начин било која врста слике, цртежа или штампане ствари моћи ће да буде трансферована са једног на друго место.“ – тако је Никола Тесла у чланку „Wireless of the future“ описао оно што се данас зове Интернет, описујући свој пројекат „Светски систем“ из 1900.

Детаљно о овоме можете прочитати ОВДЕ.

Прочитајте и остале текстове на сајту www.domen.rs, јер је у њима објашњено зашто је добро да имате своје називе .RS и .СРБ домена, како да их правилно одаберете и где и како да их региструјете. 

Извор: Кућа добрих вести