Ретко ко зна да за популарност Мона Лизе није заслужна маестрална уметност, загонетан осмех или скривени елементи на фотографији. Међутим, зашто се Мона Лиза толико истакла? Она је данас дело због ког 80% посетилаца Лувра пређе праг музеја. Због чега то није „Дама с хермелином" или „Богородица међу стенама"?
Њен творац, Леонардо да Винчи, заиста јесте био вансеријски сликар који је оставио дубок траг у пољу уметности. Поред Мона Лизе, он је насликао и многа друга дела, која такође уживају огромну пажњу шире јавности.
Постоје два кривца за публицитет који се догодио „најзагонетнијем" осмеху на свету. Један од њих је писац, а други један од радника у Лувру који је био ангажован да прави заштитне маске за уметничка дела. Давне 1873. године, човек по имену Валтер Петер написао је књигу „Ренесанса". Мало је рећи да је он био одушевљен да Винчијевим делом, а своје одушевљење није скривао:
,,Поставите је на тренутак поред једне од тих белих грчких богиња или лепих жена из Антике и како ће их узнемирити ова лепота, у коју је прошла душа са свим својим недостацима! Све мисли и искуство света су грабили и обликовали се тамо, у оном што има моћ да рафинише и изрази спољашњу форму, анимализам Грчке, Римску пожуду, мистичност средњих година са својим духовним амбицијама и маштовите љубави, повратак паганског света, грехове Боргијаца. Она је старија од стена међу којима седи; попут вампира, неколико пута је умирала и научила је тајне гроба" Ренесанса, Валтер Петер.
Технологија и легенда
Међутим, није довољна једна књига о уметности да од слике направи сензацију, за то је потребна права драма. Скоро тридесет година касније, други актер наше приче по имену Винћенцо Перуђи допринео је томе да Мона Лиза постане легенда.
Говоримо о почетку 20. века, када многе технологије још увек нису биле развијене, сигурносни системи нису постојали, па је један радник Лувра могао да изнесе Мона Лизу из музеја, а да нико то не примети читав наредни дан. Управо то се десило. Мона Лиза је нестала. Није пронађена наредне две године, а управо тада је постала икона глобалне масе.
Без постојања фотографије и технологије која би омогућила да се подели изглед дела које је нестало, новине широм света прибегле су коришћењу Петерових хиперболичних описа. Сваки пут када су медији пренели вест о крађи слике, називале су је најчувенијим портретом свих времена.
Док име лопова још увек није било познато, међу именима осумњичених нашло се чак и име Пабла Пикаса. Многи су похрлили у Лувр само да би видели празно место на зиду. Крађа и потрага за лоповом, послужили су као двогодишња кампања. Дело је пронађено у Фиренци 1913. године, а Перуђи је на суђењу изјавио да је само желео да је врати у „родну" Италију.
Када је Мона Лиза нестала, била је само још једно уметничко дело у низу. Али када се вратила, вратила се као ремек дело. Иако је њена уметничка вредност неоспорна, у овом случају су околности допринеле популаризацији.
Извор: Кућа добрих вести/iserbia.rs
