Трибина под насловом Сећање на Југославију одржаће се у Дому омладине Београд,  претпоследњи је догађај кога Центар за југословенске студије и Дом омладине Београд организују у оквиру Трибинског програма Сто година од оснивања Југославије.

Учесници и учеснице последње трибине у оквиру трибинског програма покушаће да одговоре, пре свега на два питања: Да ли се сећамо Југославије? Како се сећамо Југославије? Учесници и учеснице трибине Сећање на Југославију покушаће да скрену пажњу како на сећање на Краљевину Југославију тако и на сећање на период постојања социјалистичке Југославије. Фокусираће се на савремену праксу романтизације наслеђа Краљевине Југославије као и на њену функцију у процесу конституисања не само новог идентитета већ и “нове” прошлости. Посебно ће инсистирати на пракси дефинисања званичног сећања у СФРЈ која је у периоду постојања социјалистичке Југославије пролазила кроз различите фазе подразумевајући подизање мреже споменика и развијање комеморативних пракси.

Показаће како је само незнатан број некадашњих комеморативних пракси пронашао своје место у новим националним наративима. Многи од ових споменика данас су део пејзажа нових самосталних држава. Учесници и учеснице трибине Сећање на Југославију говориће о југоносталгији као феномену који је у периоду од распада СФРЈ до данас константно мењао форму. Биће представљени начини на које појединци ангажују прошлост у својим наративима, да би схватили садашњост и концептуализовали будућност. Показаће се како ревитализација социјализма у носталгичним и неоносталгичним наративима представља нужну, субверзивну критику презентизма, садашњих доминантних идеолошких матрица никада завршене транзиције, према којима је постојећи свет недовољно добар и у контексту бивших југословенских република нуди перспективу „како би требало да буде“. Посебан акценат биће стављен на институције културе сећају Југославије с обзиром на то да су многе теме у вези са југословенским наслеђем и југословенском историјом још увек нерасветљене, „осетљиве”, контроверзне, многи ратови су у главама и неке битке још нису завршене, а југословенство се у јавном дискурсу најчешће своди на југоносталгију која се не посматра као продуктивна аналитичка категорија и важан начин мобилизације социјалистичког наслеђа у политичким преговарањима о садашњости и будућности већ као реликт прошлости.

О учесницама трибине:

Срђан Милошевић (Чачак, 1982) је научни сарадник Института за новију историју Србије. Дипломирао и докторирао на Историји Југославије, на Филозофском факултету у Београду. Усавршавао се на Институту за историју и културу Источне Европе у Лајпцигу и на Имре Кертесз Коллег у Јени. Бави се историјом Југославије, са фокусом на проблеме ревизионизма у историографији и јавном дискурсу. Аутор је монографије Историја пред судом. Историјски и правни аспекти у рехабилитацији кнеза Павла Карађорђевића (2013).

Марија Ђорђевић (Београд, 1986) је дипломирала је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Мастер студије из области музеологије завршила је у Амстердаму, а докторску дисертацију ће одбранити на Универзитету у Хилдесхајму у Немачкој. У свом раду фокусира се на културну баштину и музејске институције, као и на процесе ставрања и презентације идентитета. Њена докторска дисертација посвећена је комеморацијама НОБ-а и споменичкој мрежи подигнутој на територији СФРЈ, са посебним акцентом на комеморативне праксе које су започете након завршетка Другог светског рата, а практикују се и данас, са измењеним наративима и главним актерима.

Емилија Мијић (Београду, 1985) је истраживачица сарадница Центра за социолошка и антрополошка истраживања Института друштвених наука. Бави се културом сећања, антропологијом популарне културе и истраживањем културних политика. У току наредне године треба да одбрани докторску тезу на тему југоносталгичних наратива и популарних репрезентација социјализма у савременом друштву Србије на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета Универзитета у Београду. Била гостујући предавач на Одсеку за културалне студије Филозофског факултета Универзитета у Ријеци. Ауторка је монографије Рецентна споменичка култура Западног Балкана: поп-хероји и традиција (2012).

Ана Панић (Београд, 1978) је виша кустоскиња и историчарка уметности. Од 2005. године ради као кустоскиња ликовне збирке Музеја историје Југославије у Београду. Ауторка је и коауторка бројних изложби са темама из историје и популарне културе СФРЈ, као и изложби из збирки Музеја историје Југославије. Добитница је два признања Музејског друштва Србије − награде „Михаило Валтровић“ и признања Друштва историчара уметности Србије. Подручје њеног посебног интереса су култура и уметност у социјалистичкој Југославији, политичке праксе (пост) југословенске уметности и савремена уметничка продукција, култура сећања и изградња колективног сећања на Југославију, јавни споменици и њихова улога у материјализацији колективног сећања, уметност као средство конструисања (над) националног идентитета.

Извор: Кућа добрих вести/Дом омладине