Logo
Одштампајте ову страницу

Индијски војници на Солунском фронту

Оцените овај чланак
(2 гласова)

Наставак другог дела


gretingИндијски војници су са британском Армијом Оријента стигли и у Солун 5. октобра 1915. Није познато колико их је и колико их је било у различитим фазама рата. Но бар неки су ту провели скоро четири године.

 


Индуски војници су имали већу улогу на Солунском фронту тек пред његов крај. У мају 1918. је тамо послата артиљеријска батерија за опсаду, а у октобру је из Масопотамије стигло 12 батаљона, заједно са две радне бригаде и особљем за четири болнице. У тренутку примирја 11. новембра, на том фронту је из Индије било 15.000 војника и 3.000 припадника помоћних јединица.


Вечина Индуса су били из јединица попут 24. Пенџабске, 10. Џатске, Бофалске пешадије, или 6. Гурке стрелаца. Поред тих јединица углавном са севера Индије, била је једна са југа, 80, пешадијска из Карнатаке, данашње савезне државе. Знатан број индијских јединица које су се бориле у Првом светском рату на Солунском фроинту данас настављају традицију под другим именима и у оружаним снагама Пакистана.


Жртве индијских војника


Прва два Индуса су погинула у јануару 1916, а последњи је умро од болести у фебруару 1920. Највише их је погинуло између септембра 1918. и фебруара 1919. Током пробоја Солунског фронта у септембру 1918, убијено је 48 припадника индијске војске. Зима која је уследила била је судбоносна. Између новембра 1918. и фебруара 1919, живот су изгубила 222 припадника индијског корпуса, или 43 одсто свих пострадалих.


Пошто је рат окончан и британска војска напустила Солун у мају 1919, број умрлих је проредио. Но и у јануару и фебруару 1920. је забележено да је 12 људи из индијских јединица умрло. Вероватно су неки од њих остављени да чувају савезничку опрему.


Рачуна се да је 520 Индуса окончало живот у Солуну, грчком лучком граду, у време Првог светског рата пуном блата, бедних избеглица и смртоносне маларије. Гробови и споменици тих Индуса су у западном делу града знаном као Дентрепотамос, на путу за Едесу, неколико километара од Зејтинлика, гробља савезничких снага, међу њима и српског.


На гробљу су сахрањена 384 хиндуа, 107 мослимана, 26 сика и један до три хришћана. Били су припадници 36 различитих јединица.
Међу сахрањенима су 71 војник и 17 официра, остало су били припадници помоћних јединица, гоничи мула, водоноше, кувари, коњушари, тесари… Чинили су око пет одсто међу 10.000 скончалих припадника британских снага у Солуну.


Према неким подацима, око половина војника у јединицама под британским командом на Солунском фронту је умрла од маларије. Вероватно да је и већина Индуса умрла од болести. Многи нису били навикнути на ниске температуре у Солуну, можда нису имали адекватну опрему, поготово у помоћним јединицама или им бараке нису биле довољно угрејане. Нарочито је хладна зима 1918. узела данак рањенима.


Мада Индуси нису систематски и увелико слати на Солунски фронт, ти војници су допринели пробоју и ослобођењу Србије су. Они остају као једна од спона у односима између Србије и Индијског подконтинента.


Делхијски спомен на Велики рат


Рађпат или Краљева цеста, је пространа саобраћајница и главно шеталиште у Делхију, његова “церемонијална оса” и један од главних путева у Индији, земљи која се простире на преко 3,3 милиона квадратних километара. Дуж близу пет километара Рађпата су поређани неговани травњаци, водени канали и низови дрвета. Иза њих су империјална камена здања из доба британског конијализма, сада званична резиденција председника Индије Раштрапати Баван, Парламент, Северно и Јужно крило зграде Секретаријата као седишта премијера и неколико министарстава, друга владина надлештва, музеји…


Већину грађевина око Рађпата је пројектовао Сер Едвин Лајтејнс (1869-1944), сам или заједно са Сер Хербертом Бекером (1862-1946). Лајтенс је творац плана за Њу Делхи и у њему је Рађпат који се протеже на потезу исток-запад у новом граду, имао централно место.


Лајтенс је желео панорамски поглед на Делхи са палате Вицекраља Индије. Тако са Раштрипати Бавана на Расина брду пуца поглед до источног дела Рађпата и Капије Индије, у 1930-тим знане као Свеиндијски ратни споменик.


Победнички славолук у Њу Делхију


Индијска капија подсећа на друге чувене тријумфалне капије, попут Константиновог славолука пред Колосеумом у Риму. Латјенс је споменик замислио као “креативно прекомпоновање” париске Тријумфалне капије. Није желео да укључи карактеристичне лукове или друге мотиве из Азије већ је тежио класичној једноставности.


Капија је у славу Индиса погинулих у Великом рату и неким потоњим биткама британске колонијалне војске у региону. Откривена је 1931, у години када је Њу Делхи формално проглашен главним градом Индије, што је до тада била источнија Калкута.


Импресивно 42 метра високо здању је усред осмоугаоног комплекса који има пречник од 625 метара и простире се на површини од 306.000 квадратних метара. Капија се са ниске основе од црвеног камена пешчаника из Баратпура у савезној држави Раџастану, диже степенасто до високог зидног венца. У плиткој надсвођеној купи на врху је требало да о свечаностима гори уље, али се то ретко чини.
Украсни зидни венац Капије представља два империјална сунца, са обе стране лука су натписи ИНДИЈА праћени датумима MCMXIV и i MCMXIX. Испод натписа ИНДИЈА, великим словима је исписано:


УМРЛИМА ИЗ ИНДИЈСКИХ АРМИЈА КОЈИ СУ ПОГИНУЛИ И ОДАТА ИМ ЈЕ ПОШТА У ФРАНЦУСКОЈ И ФЛАНДРИЈИ, МЕСОПОТАМИЈИ И ПЕРСИЈИ, ИСТОЧНОЈ АФРИЦИ, ГАЛИПОЉУ И ДРУГДЕ НА БЛИСКОМ И ДАЛЕКОМ ИСТОКУ И РАДИ СВЕТОГ СЕЋАЊА НА ОНЕ ЧИЈА СУ ИМЕНА ОВДЕ ЗАБЕЛЕЖЕНА А КОЈИ СУ ПАЛИ У ИНДИЈИ ИЛИ СЕВЕРОИСТОЧНОЈ ГРАНИЦИ И ТОКОМ ТРЕЋЕГ АВГАНИСТАНСКОГ РАТА.
Имена индијских војника – више од 13.000 – су исписана на споменику. Не може им се ближе прићи из безбедносних разлога.
Када је Војвода од Конаугта, трећи син британске краљице Елитабете полагао 1921. подине камен темељац Капије поручио је како ће “ надахњујуће приче о херојству појединаца живети вечно у записима ове земље”. Шест година касније француски маршал Фердинанд Фош је Индусима окупљеним у Нувшапелу, месту једне од великих битака Првог светског рата, рекао да су “њихихови земљаци својом крвљу натопили хлађну северну земљу Фррансуке и Фландрије.”


Још о Капији Индије


Изпод лука Капије Индије је после рата за ослобођење суседне државе Бангладеш 1972, подигнут мали једноставан постамент од црног мермера са пушчаном цеви надоле и окаченим шлемом, уоквирен са четири вечна пламена. Постамент назван Амар Ђаван Ђјоти или Ватра бесмртног војника, служи као индијски Споменик незнаном јунаку.


Капија Индије је један од највећих ратних споменика у земљи са једној од најдужих историја. Кроз њу су пролазила возила док није затворена за саобраћај.


Око 150 метара источно од Капије, на раскрсници шест путева, стоји 22 метра висока купола, инспирисана павиљоном саграђеим у шестом веку у Махабалипураму, граду у јужној индијској савезној држави Тамил Наду. Латјенс је пројектовао да четири стуба држе покровље и његове украсне елементе. Купола је подигнута 1936. у почаст тек умрлом императору Индије, британском краљу Џорџу V.
Данас је Капија Индије једна од главних туристичких атракција у Њу Делхију. Свако вече је од 19 до 21:30 чласова раскошно осветљена у бојама националне заставе, док се околне фонтане расипају у разноврсним светлима. Пространи зелени травњаци су популарна места за уживање у природи.


У јануарском магловитом зимском подневу у Делхију, хиљаде људи су се кретале по споменичком комплексу. Текле су припреме за велику војну параду поводом Дана Републике, 26. јануара. Празником, после оглашавања 21-топовске салве, низ Рађпат марширају војне музике колоритних индијских јединица, укључујући оружнике на камилама и слоновима, и описују круг око Капије Индије.
Дан уочи обележавања 100 годна од закључења примирја у Првом светском рату, у Њу Делхију је заједнички индијско-британски војни оркестар приредио концерт. Трубачи су одсвирали “Последњу пошту”, за којим често иде "Буђење".


Натраг на Рађпат, авенија се, такође, користи за пролазак поворки на сахранама кључних државника Индије. И почетна сцена познатог филма “Ганди” Ричарда Атембороуа из 1982. године почиње на Рађпату.


Извор: Кућа добрих вести


Последњи пут измењено среда, 14 новембар 2018 15:43
Борислав Коркоделовић

Одрастао у Нишу, Скопљу и Београду. Слушајући приче одраслих које су биле много чешће пре доласка телевизије, научио је имена неких светских политичара из средине 1950-тих и пре него што је постао ђак-првак. Први текст за који се сећа да га је написао био је за школске зидне новине о – чудили су се очеви пријатељи – грађанском рату у Конгу 1960. Четврта гимназија у Београду и Факултет политичких наука у Београду, су га научили да покушава да логички и рационално размишља о политици.
Пре него што је ушао у „златни рудник информација“ Новинску агенцију Танјуг да тамо остане наредних 40 година, стицао је праксу код добрих уредника у Радио Београду и на Телевизији Београд, као и од научних радника у Институту за међународну политику и привреду. Био је готово пет година дописник Танјуга са Југа Африке, извештавао са низа међународних догађања. Поред београдских медија, под правим или „илегалним именом“ је сарађивао без проблема са дневницима и недељницима на простору бивше Југославије, загребачким Вјесником, Данасом и Стартом, љубљанским Делом, сарајевским Ослобођењем, скопском Новом Македонијом, подгоричким Монитором...
Увек су га интересовала питања привредног развоја. Позних 1970-тих се заразио „азијским тигровима“ Јужном Корејом, Тајваном, Сингапуром и Хонгконгом чији вртоглави развој до данас прати. Није одолео ни другом валу „азијских тигрова“, Индонезији, Малезији и осталим земљама Југоисточне Азије. Увек заинтересован за лепе економске приче, последњих година учестало пише о привредама Народне
Републике Кине, Индије и осталих земаља BRICS.
Све време му је идеја да читалаштву у Србији и региону пренесе добра искуства из разних делова света и различитих привредних система. Како нам је у привреди, изгледа да није далеко одмакао у том настојању.

Најновије од Борислав Коркоделовић

Сродни чланци

...:::.„Кућа добрих вести“ не сноси одговорност за садржаје линкова који воде на друге интернет странице (спољашње везе) .:::... © Кућа Добрих Вести 2015