У око 100 филмова објављених између 1979 и 1985, мали број је садржавао сцене у вези са сексом и ретко је одражаван европски утицај.
Од 1982. је годишњи филмски фестивал Фађр почео да финансира филмове. Потом је кинематографска Фондација Фараби наступила у покушају да оживи неорганизовану филмску индустрију. Следеће године је влада почела да обезбеђује финансијску помоћ.
Промена режима је, опет, охрабрила нову генерацију филмских делатника, међу којима је било и жена режисера. Фокус је преусмерен на истините приче, лирске и мистичне драме, проблеме свакодневног живота, документарне филмове...
Пост-револуционарна иранска кинематографија слављена је на многим међународним форумима и фестивалим због посебног стила, тема, аутора, националног идентитета и одлика културе. Почевши са „Vivа!“ режисера Кошрова Синаиа, који је награђен на филмском фестивалу у Карловим Варима 1980, следио је низ одличних иранских режисера попут Абаса Киаростамија и Џафара Панахија. Киаростами, кога неки критичари сврставају међу неколико великих режисера у историји кинематографије, поставио је Иран на мапу светске кинематографије 1997. када је освојио „Златну палму“ на Канском фимском Фестивалу за „Укус трешње“.
Континуирано присуство иранских филмова на престижним међународним фестивалима попут канског, венецијанског и берлинског, усмерила је пажњу света на ремек дела из те земље. Када је шест иранских филмова различитих жанрова представљало националну кинематографију 2006. године на Берлинском фимском фестивалу, критичари су то сматрали изузетним догађајему историји кинематографије Ирана.
Важан корак је направљен 1998. пошто је влада Ирана почела да финансира етничку кинематографију. Од тада се у Иранском Курдистану појавио низ филмских стваралаца. Такође, постоји филмско-документарна продукција, често критична према друштву са становишта идеала Исламске револуције, попут филмова које је режирао Мохамедреза Есламло.
До 2001. године број филмова снимљених на годишнјем нивоу у Ирану порастао је на 87 (са 28, колико је филмова снимљено 1980, после пада Шаха). Најпопуларнији жанрови су били мелодраме и историјски спектакли који су ретко одлазили на фестивале. Према неким изворима, председник Мохамед Катеми је 1997. је на почетку свог првог мандата помогао филмским ствараоцима да достигну одређени ниво уметничке слободе.
Филмови Иранског Новог таласа
Ирански Нови талас односи се на нови покрет у кинематографији те земље. Зопште, у кинематографијама многих земаља су током 1960-тих, постојали покрети „Новог таласа“.
Према филмском критичару Ерику Хендерсону, хваљени документарац „Кућа је црна“ који је режирала Фаруг Фарокзад (1935-1967), позната иранска песникиња и режисерка, утро је пут Иранском Новом таласу. Пионири су, такође били Сохраб Шахид Салес, Бахрам Беизаи и Парвиз Кимиави. Они су снимали иновативне уметничке филмове са високим политичким и филозофским нотама и поетским језиком.
Према другим хроничарима, покрет је почео 1964. са другим филмом Хађира Дариоуша „Змијска кожа“, који се темељи на делу Д.Х. Лоренса „Љубавник леди Четерли“ у коме су глумили Факхри Корваш и Џамшид Машајеки. Два важна Дариушова социјална документарца из ране фазе настала 1965, “But Problems Arose” који се бавио културним отуђењем иранске омладине и „Лице 75“, критички поглед на позападичење сеоске културе, награђен 1965. на Берлинском фимском фестивалу, такође су значајно допринели успостављању Новог таласа.
После дистрибуције филма „Крава“ 1969. који је режирао Дариус Мехрђуи уследили су „Кејсар“ (Кајзер или Цезар) Кимиаиа, и Насер Такваијев “Calm in Front of Others”, Нови талас је успостављен као истакнути културни, динамични и интелектуални тренд. Ирански гледаоци су постали пробирљивији и охрабривали су нови тренд да напредује и развија се.
Наредни филмови ове врсте постали су познати као Нова иранска кинематографија како би били разликовани од ранијих корена. Поред већ поменутих, значајне личности Иранског Новог таласа су и Киаростами, Џафар Панахи, Мађид Мађиди, Мохсен Макмалбаф, Синаи, Самира Макмалбаф, Амир Надери и Аболфазл Ђалили.
Корени иранског Новог таласа
Фактори који су довели до успона Новог таласа у Ирани су, делимично, интелектални и политички покрети тог времена. У домену уметности је после обарања владе демократског премијера Мосадека, 1953. развијана романтична клима. Поред тога, социјално посвећена литература попримила је облик током 1950-тих и достигла врхунац у 1960-тим које се могу сматрати златним добом савременог иранског књижевног стваралаштва.
Филмови захваљујући Новом таласу иранског филма, нарочито радови легендарног Киаростамија могу бити сврстани у постмодерну. Имали су неке карактеристике европских уметничких филмова тог периода, нарочито италијанског Неореализма.
Међутим, у свом тексту „Стварне фикције“, Роуз Иса, кустос, писац и продуцент из Лондона, указује да поседују особен ирански кинематографски језик. „То слави поезију у свакодневном животу и обичну личност, уклањајући границе између маште и реалности, играног филма и документарца“, оцењује Иса.
Иса такође указује да је ирански јединствени приступ инспирисао филмске режисере у Европи да опонашају овај стил, наводећи награђивани Мајкл Винтерботомов „У овом свету“ (In This World) из 2002. као омаж савременој кинематографији западноазијске земље. Иса тврди да „овај нови, хуманистички естетски језик, одређен индивидуалним и националним идентитетом филмских стваралаца, пре него силама глобализма, води снажан креативан дијалог не само код куће, већ и са публиком широм света“.
У својој књизи „Изблиза: Иранска кинематографија, Прошлост, Садашњост, Будућност“ из 2001. професор на Колумбија универзитету у Њујорку Хамид Дабаши описује модерно иранско филмско стваралаштво и феномен те националне кинематографије као форму културног модернизма. Према Дабашију, „визуелна могућност гледања историјске личности (насупрот вечном човеку Курана) на екрану је, наводно, појединачно најважнији догађај који омогућава Иранцима да досегну модернизам“.
Према зналцима, Бејзаи и Такваи оличавају прву, а Варуз Карим-Масихи и Киаростами другу генерацију Новог таласа филмских стваралаца у Ирану. Трећу генерацију представљају Рафи Питс, Бахман Габади, Мазиар Мири, Асгар Фархади, Мани Хагхиги и Бабак Пајами, уз филмске делатнике који су се појавили у скорије време, попут Самана Салурија и Абдолрезе Каханија.
Извор: Кућа добрих вести