Делатност ове важне културне институције могла би се свести на две речи – окренутост младима.

Све је на услузи младима – неговање српске културе и језика, традиције, Вукове заоставиштине али и плодносног рада његове кћерке Мине Вукомановић Караџић.

Вукова задужбина у континуитету своју активност усмерава ка неговању култре српског језика и писма, историји, књижевности, усменом народном стваралаштву, етнологији....Посебну пажњу посвећује ширем окупљању и укључивању младих у програме којима се негују српски језик и култура, штити наш културни идентитет и чувају трајне вредности Вуковог дела.

Вукова задужбина реализује преко својих огранака, Трибине Вукове задужбине, Вуковог читалишта, сарадњом са школама, библиотекама и културним центрима у матици и дијаспори, као и прилозима објављеним у њеним издањима Даници, Даници за младе и листу Задужбина.

На упознавању деце са језиком и писмом, Вуковим радом у Србији се ради, али је у дијаспори то знатно теже. Осим огранка у Бечу и Темишвару, Вукове задужбине нема – тамо где је наша дијаспора све већа и већа, у Немачкој.

Е сада, када већ не можемо да задржимо младе који одлазе из матице, а оне који су тамо остали већ деценијама и створили трећу генерацију своје фамилије (деда-отац-син) не можемо да вратимо, ми ипак можемо нешто да учинимо за њих.

То су схватили одавно понеки ангажовани појединци, раде и труде се и прави су ентузијасти попут Божидара Шкондрића. Он је још од седамдесетих у Немачкој. Живи у граду Милхајму на Руру, покрајина Рајна Вестфалија. Тамо је створио породицу, направио корене. Али културу и баштину свог народа није заборавио. Воли је више од свега. Нема те књиге коју он није прочитао, нема тог детаља из прошлости наших песника и писаца који он незна и нема тренутно такве жеље него што је његова да му унук који живи у Немачкој научи нешто о Вуку, језику и писму.

Иде унук Стеван на фолкор, често слуша деду и његове приче, али то једноставно, по Божи, није довољно. Божа је уз помоћ своје воље и оптимизма, а захваљујући и познанству са великим бројем људи, на прагу да договори да Вукова задужбина отвори свој огранак у Немачкој. Да ли би то био Франкфурт, или Дисердорф, остаје да се види. Иницијатива постоји, а и добра воља Министарства просвете. Остаје сада да дође до реализације – што је најтежи део посла.

„Волео бих када би мој унук поред допунске наставе имао и могућност да кроз активности Вукове задужбине очува свој културни идентитет. То у Немачкој раде многи. Требало би да видите Турке како су организовани. Нама недостаје тај организациони капацитет и боља координација дијаспоре за тако нешто“, тврди Шкондрић.

И у Вуковој задужбини су сличног мишљења.

„Што се тиче дијаспоре ту сам разочарана. Просветно-културно друштво из Беча је рецимо почетком јуна довело децу наше дијаспоре, која уче српски језик. Они су посетили Београд али су обишли само Храм Светог Саве. Они су прескочили да посете Вуков и Доситејев музеј. Прескочили да посете Вукову задужбину“, каже Љиљана Симић, уредница Вуковог читалаштва и каже да је то грешка организатора.

Вуково читалиште постоји већ неколико година. То су програми који се приређују деци, њиховим родитељима и школама. Ту се представљају писци чија су дела добила престижне награде, а млади читаоци се упознају са стваралаштвом савремених српских песника и приповедача за децу. Ови програми су прилика и да се представе реномирани издавачи који објављују књижевност за децу.

Говорећи о неговању наше културе у иностранству, Љиљана тврди да готово да га нема.

„У нашој дијаспори гостују често естрадни уметници, писци, познате личности из других области а најмање се говори о језику и писму и најмање гостује Вукова или Доситејева задужбина. То је био и задатак Матице исељеника, да шире писменост и културу, навела је она и додала да је то образац који се понавља годинама и да то „наше друштво не може да схвати да је погрешно“.

Према њеним речима, томе треба организованије приступити, и да људи који раде у нашим конзулатима, амбасадори, да се више ангажују на томе.

„Они нису само службеници Владе Србије, радници који представљају министарство већ су и амбасадори наше културе и образовања. Они то не раде. Раде то спорадично, када су одређени празници, али они не обележавају неке важне датуме, попут оних које смо ми нпр 200 година од објављивања Вуковог речника или 30 година од оснивања Задужбине. Нико нас није позвао да обележимо тај јубилеј. А зна се ко је био Вук Караџић. Његов значај се може мерити само са значајем друге две српске светске личности Михалом Пупином и Николом Теслом“, каже Љиљана.

„Жао ми је да немачко говорно подручје није покривено огранком. Ипак је то био и Вуков други дом. Улогу људи из Европе на очувању Вуковог дела такође не треба да заборавимо а ту су пре свих Јернеј Копитар, браћа Грим, Гете, без којих он не би био то што је данас и преко којих је наша култура, путем Вука „примљена“ у Европу.

„Наша деца имају допунске часове суботом и недељом. Практично би то изгледало тако да та деца која би долазила на часове допунског језика била обавештена о значајним јубилејима, дечјим наградама и конкурсима. Ми бисмо организовали у току године допунскку лектиру на тим допунским часовима. Да се путем интернета шаљу емисије и пројекти о Вуку, да се за важне датуме организује програм, да знају нешто више о Вуковом сабору, извучемо оно шта је занимљиво за њихов узраст и њихове родитеље. То може да се пошаље мултимедијално и путем интернета, али за то морају да буду заинтересовани њихови наставници“.

„Имате затим Дан матерњег језика који је 7. септембра или дан који је посвећен писму. Има значајних догађаја које треба обележити са децом а не само дан Светог Саве. Наша деца незнају за Змајеве награду, за Змајеве дечије игре. Нема деце ни у дијаспори ни овде чију песмицу свом детету нису изрецитовали. Ту је и награда Душко Радовић, награда Политикиног Забавника, награда Мике Антића, сада је основана и награда Раше Попова...“, додаје.

Љиљана каже и да је својевремено Српска православна црква у иностранству била носилац саборности, заједништва и неговања културе али се то сада претворило у нешто сасвим друго - негује свечарски карактер на многим меридијанима широм света. И то је штета, наводи, јер се улога цркве свела на културно-уметничку а не просветну и образовну.

Вукова задужбина сваке године објављује књигу – Даница за младе.

„Ту имамо све оно што деца воле. Они у једној књизи имамо личност године, најакативнији писац за децу са њим се прави интервју, затим имамо Змајево коло, представљамо заниљмиву школу, као узор, то не мора да буде из земље може да буде из дијаспоре, па имамо песме наших стваралаца. Ту су и приче наших стваралаца за децу, загонетке, мудролије, мозгалице, шале...имамо календар, учимо се лепом понашању, добиће преглед свих дечијих чаосписа за младе, које нове књихе препоручујемо. То је једна џепна књига и кошта 300 динара а цела је једна енциклопедија пуна корисних информација“, каже нам Љиљана.

Да подсетимо још да је Задужбина до сада посебно била ангажована на популарисању ћирилице код ученика основних и средњих школа у Србији кроз такмичења која организују огранци Вукове задужбине. Ту су, између осталих, Дани ћирилице у Баваништу, Вуково звоно (Лозница), традиционални ликовни конкурси које објављују огранци у Нишу и Чачку.Петровдански пјеснички вијенац (Фондација Жабљак,Шавник и Плужине),песничка манифестација Ћирилица – огледало српске душе (Велики Поповац), Дани ћирилице у Сомбору...

И овако бисмо у недоглед. Звучи интересантно?Ако је одговор потврдан и ви који живите у Србији, нарочито у престоници а нисте одвели своје дете у Вуков музеј или Задужбину - правац центар града. Одмори су и распуст је ту, музеји су полупразни а деци се, ако сте имало вешти, може усадити знатижеља за упознавањем нових вредности које ће им помоћи да учврсте свој културни идентитет.

Извор: Кућа добрих вести