Тема сусрета била је јеврејско-сефардска баштина у књижевности са освртом на ,,Балканску трилогију” наше ауторке и књигу ,,Библиотекарка из Аушвица”, шпанског новинара, професора и књижевника. Пре самог сусрета, са господином Итурбеом смо у Институту Сервантес, за ,,Кућу добрих вести" поразговарали о његовом раду, уз помоћ преводиоца Младена Савковића.

,,Библиотекарка из Аушвица” је инспирисана истинитим догађајима и судбином храбрих људи коју сте ви осветлили речима. Осећате ли се, када сте открили ову причу, као да сте пронашли закопано благо?

Немам осећај као да сам пронашао закопано благо, јер ово није била тајна, није било потпуно непознато људима. Више је у питању мали понос, јер сам одлучио да посветим пажњу овој теми и бацим светло на њу. Тако да осећам понос због тога што сам можда ја био тај који је дигао руку и рекао: ,,ово је важно, о овоме треба да причамо“. Када се говори о историјским романима, они се углавном баве догађајима, великим биткама, бројем жртава, бројем војника, а оно што је мене занимало јесте заправо та историја људи који су преживели, оних који су прошли кроз рат. Управо таква је прича о осам књига које су биле прокријумчарене у Аушвиц и једној посебној девојчици, Едити – Дити Краус.

Сачувати књигу, по цену живота, била је Дитина мисија у логору. Може ли данас ишта уништити „књигу“?

Иако данас књига постоји у различитим форматима и облицима, заправо могу да замислим у будућности свет у ком неће бити штампане књиге. То ми не делује немогуће, али мислим да ће свакако постојати потреба за причањем прича. Та потреба је много старија од самог штампања књига. Код неких најранијих заједница, када су се жене и мушкарци окупљали око ватре, причало се о боговима и сновима . Тако да, што се мене тиче, верујем да ће та потреба да се исприча нека прича надживети свет.

По делу Гордане Куић „Мирис кише на Балкану“ је снимљена тв серија. Читаоце, верујем, занима да ли сте добили понуду за екранизацију ваше књиге?

За писца је то једна дивна ствар, јер на тај начин ваше дело добија сасвим нови живот и нову публику. Постоји неки план да ова књига буде екранизована и продата су ауторска права. Међутим, када је филмска индустрија у питању ствари се одвијају јако споро, највише због финансија. Мени, да напишем књигу треба да седнем и пишем, у неком основном смислу, а када снимате филм потребно је ангажовање много особа и пре него само снимање започне. Сада је све у рукама продуцента који ради на томе да се све коцкице сложе и да кренемо са реализацијом пројекта.

„Не питајте ме зашто, али немогу да живим без писања,“ ваша је изјава. Који део процеса стварања вас највише испуњава? Трагање, истраживање за тему или само писање?

Добро сте то приметили. Постоје у самом писању различити процеси који могу да причине задовољство, било да је то када правите структуру романа или када истражујете. Међутим мени је заправо најважнији тренутак када престанете да вучете књигу и када она преузме контролу. То је тренутак када почнете да пишете брже него што можете да мислите. Тај моменат мене посебно покреће и уводи ме у неку врсту хипнотичког стања у којем писаци можда најбоље раде.

Сусрет са Горданом Куић и тема о којој сте разговарали требала би да нас подсети на то да не смемо да заборавимо, да памтимо. Обе књиге и њена и ваша, део су колективног сећања на страдања појединца. Да ли је вама ова тема неисцрпна и планирате ли нешто слично у будућности?

Тај концепт колективног памћења је врло сложен Верујем да сви ми конструишемо једну врсту великог платна који само целовит у заједништву и слози може приказати приче. Оне вредне причања, подједнако индивидуалне, колико и колективне. То платно, или тепих је слагалица појединачних прича која чини незаборав.

 Аурорка текста и интервјуа: Александра Богдановић

Извор: Кућа добрих вести